Šta je zajedničko za školski predmet o zdravstvenom obrazovanju i filmove s nepristojnim sadržajem? Rukovodeći se učenjem Svetih otaca, Emilija Bačić Tulevski skreće pažnju roditeljima na aspekte savremenog američkog života koji sistematski navode decu na greh bluda.
„Kada arbitrarnost mladalačkih ideja baci senku sumnje na sve,
kada probuđene strasti u njemu izazovu veliki nemir,
kada je čitava duša puna primamljivih misli i pokreta, u mladoj osobi je požar.
Ko će joj dati kap rose da se rashladi, ili joj pružiti ruku spasenja,
ako nema glasa sopstvenog srca koje svedoči istinu, dobro i čistotu?
Ali ovaj glas se neće pojaviti ukoliko ljubav prema tome nije posejana ranije.
Čak ni dobar savet… neće pomoći (jer) neće biti ničega
za šta bi on mogao da se učvrsti.“
Sveti Teofan Zatvornik
Mladost je, po svojoj prirodi, vreme turbulencije. Fizička požuda je ono što izaziva najburniju oluju u tom periodu. Sveti oci kažu da je mladalačka požuda najopasnija od svih duhovnih bolesti, zato što je mladi ne posmatraju kao bolest. Oni čeznu da budu obuzeti tim zanosom, čak do te mere da izgube svoj um i duše.
Bog zabranjuje nemoral: blud, homoseksualnost i sve druge „sramne strasti”, kako ih naziva sveti apostol Pavle. Sveto pismo kaže da su neke od njih toliko sramotne da se i pomenu zato što idu protiv prirodne svrhe tela kako ga je Bog stvorio (1. Kor.6:9-10; Rim. 1). Požuda je strast koja podstiče pojavu svih drugih nemoralnosti. To je začarani krug: požuda podstiče nemoralna dela, a svaki nemoralni čin dalje učvršćuje požudu u karakter osobe.
Čak i odrasli teško zauzdavaju svoju požudu, a oni bi trebalo da su duhovno i umno zreliji od dece. Ono što požudu čini gorom pretnjom po mlade nego po odrasle jeste vremenski period u kom se ona prvi put pojavljuje.
Mladost podrazumeva period kada se preispituju ideje koje drugi ljudi predstavljaju kao činjenice. Predtinejdžerske i tinejdžerske godine su vreme kada deca razvijaju svoje sopstveno mišljenje i uče kako da se izbore s različitim životnim situacijama.
To je vreme kada će čak i najbolja, većinom dobro vaspitana deca, imati unutrašnju borbu da li da slede ispravan i uzan put. To je vreme koje prirodno odvlači decu od Volje Božije zbog brojnih razloga. Najočigledniji je taj što njihova tela sazrevaju fiziološki; u jednom trenu, strast pobuđuje mladalačke želje za koje možda nikada nisu ni znali da postoje.
Nažalost, baš u isto vreme kada deca počinju da se bore sa ovom vrstom fizičkog i duhovnog iskušenja, u školama počinju da uče dramatične dezinformacije o tome šta je ispravno a šta pogrešno.
Školski predmet: „Osnove bluda”
Prvi krivac su njihove škole, posebno one državne. Na časovima zdravstvenog obrazovanja i bioloških predmeta (u nekim krajevima države se počinje već od drugog razreda), deca se uče mehanizmima bluda. Uče kako imaju potrebe koje su normalne, prirodne, i da su njihova tela genetski predviđena da zadovolje ove potrebe. A zbog čega je to sve tako? Usled evolucije naravno, objašnjavaju škole. U školi nas svakako neće učiti da nas je Bog stvorio bezgrešne i po Svome Liku, a da je požuda zapravo jedna od posledica ljudskog grehovnog pada i gubitka blagodati.
Sasvim je izvesno da u državnim školama postoje i nastavnici koji su hrišćani i koji ispravno shvataju šta je čednost i koje su njene duhovne dobrobiti, ali njihov posao može biti doveden u pitanje onog trenutka kad počnu da pričaju o Bogu ili o svetosti ili o grehu. Bojeći se otkaza, mnogi hrišćanski učitelji imaju osećaj kao da moraju da se odreknu svojih vrednosti – Božijih vrednosti, i da podučavaju drugačije. Poenta nije u tome da se kritikuju učitelji, već pre da se ohrabre roditelji da zauzmu stav koji učitelji nisu spremni da zauzmu jer bi time rizikovali da izgube posao. Čak i u slučaju da naša deca idu u državne škole, mi imamo i Ustavom zagarantovano pravo, kao i hrišćansku obavezu, da ih izvučemo sa onih časova i predmeta u kojima će ih učiti suprotno od onoga na šta Biblija ukazuje.
Ako ne uspemo da pokrenemo tu inicijativu, evo primera šta će deca učiti na ovim časovima.
Na početku, učiće koje su im „opcije” za zadovoljavanje svojih fizičkih želja. Učiće o kontracepciji i prevenciji prenosivih bolesti. Gledaće grafički prikaz porođaja s ciljem da ih zaplaše posledicama „nezaštićenih” odnosa i da bi ih podstakli da se „štite”. Učiće i o usvajanju i o abortusu, kao opcijama ukoliko saznaju da je na putu beba koju niko ne želi.
Naravno, apstinencija će obično biti naglašavana kao najbolja opcija; većina pristojnih učitelja će, čak iako činjenicu greha ne uzmemo ovde u obzir, priznati da deca nisu ni spremna za intimne telesne odnose – međutim, tu postoje dva problema u vezi s tim kako se o apstinenciji uči.
Prvi problem s predstavljanjem apstinencije kao najbolje opcije jeste taj što će je deca baš tako i sagledavati – samo kao opciju, kao jedan od mnogih prihvatljivih izbora. To je kao kada bismo poređali ispred deteta niz različitih veoma primamljivih, ukusnih kolača i rekli: „Ne možeš pojesti nijedan dok ne završiš večeru. Ali, ako ćeš se prikrasti i ipak pojesti neki, proveri da li si to pažljivo uradio tako da ti ne ostane nijedna mrvica.” Poruka s kojom deca odlaze s časova zdravstvenog obrazovanja ne razlikuje se mnogo od ovog: „Ne bi trebalo to da radim pre braka (ili dok nisam „emotivno spreman” ili u „ozbiljnoj vezi” – kako kažu nehrišćanski stručnjaci). Ali ako ću to ipak da uradim, biću dobro sve dok to radim na određen način.”
Drugi problem s predstavljanjem uzdržavanja (apstinencije od seksualnih odnosa) kao najboljeg izbora jeste u tome kako se definiše sama reč uzdržanje. U školama i u sekularnom svetu, apstinencija od polnih odnosa obično označava uzdržavanje od jednog ili dva određena akta, međutim ne podrazumeva i da se treba uzdržavati od samog ispunjavanja želja te vrste.
U stvari, obično se podrazumeva upravo suprotno tome kroz nuđenje mnogih predloga za alternativne aktivnosti koje će zadovoljiti požudu, a koje neće voditi ka materijalnim posledicama. U državnim školama, uzdržavanje najčešće ne podrazumeva čednost niti moralnu čistotu – za razliku od učenja Pravoslavne Crkve. Ono što škole ne uče jeste da su takvi „alternativni putevi” ka zadovoljstvu svi podjednako grešni u Božijim očima.
Različiti oblici bluda nisu greh zbog toga što nose rizik po zdravlje ili mogućnost da dođe do trudnoće – takvo ponašanje je gnusno u Božjim očima zbog duhovnih posledica pogrešne upotrebe seksualnosti. Čak iako je neki akt sa zdravstvenog aspekta „bezbedan”, u smislu da nema mogućnosti prenošenja zarazne bolesti ili zatrudnjivanja, s duhovnog aspekta je sve to podjednako opasno.
Ovim ne želimo da kažemo da je telesna intimnost pogrešna u svim situacijama. Naš Gospod Isus Hristos blagoslovio je brak među hrišćanima. U okviru Svete Tajne Braka, nije greh stvarno voleti nekog i imati telesnu povezanost: „Zato će ostaviti čovek oca svog i majku, i prilepiće se ženi svojoj; I dvoje će biti jedno telo: jer nisu više dvoje, nego jedno telo (Mk.10:7-8)”. Mnogi oci Crkve pisali su o tome da ovakva prisnost čak može biti i nešto sveto u okviru braka jer ojačava vezu dvoje ljudi koji vole jedno drugo i koji su ujedinjeni, na kraju krajeva, i radi uzajamne pomoći u jačanju hrišćanske vere. Cilj hrišćanskog braka, kao i kod svake druge hrišćanske težnje, jeste spasenje. Brak ne služi prosto samo kao dozvola da se radi nešto što bi u drugom kontekstu bilo zabranjeno.
U školama koje pohađaju naša deca, u svakom slučaju, brak kao sveta i duhovna zajednica (zapravo, samo jedan konkretan aspekt braka) sveden je samo na fiziološki proces. Deca u državnim školama uče o telesnom zdravlju uglavnom, kao i o mentalnom i emotivnom zdravlju, međutim – nikada ne uče o duhovnom. A istina je da naša deca neće moći da imaju nijedan od svih ovih drugih oblika zdravlja ako na prvom mestu nemaju zdrave duše. Zdrave duše su one koje vole Hrista i podražavaju Hristu.
Drugim rečima, hrišćanski principi nisu samo nekakvi proizvoljni zakoni koje je Bog izmislio da bi nam otežao život; oni su nam dati iz određenog razloga. Jedine stvari koje nam Bog brani da činimo jesu one koje bi oštetile naše duše i ugrozile naše spasenje. Moralnost je zapravo nama data za naše dobro.
Ne samo da će požuda i nemoralnost oštetiti dušu; takođe će opustošiti i um i telo. Koje su neke od neduhovnih posledica? Prema Svetom Nikolaju Velimiroviću, u njih spadaju samoiluzije, bes, grozne prenosive bolesti, mentalna rastrojenost, anksioznost, nesreća, bolesna i obogaljena deca, očajanje, ludilo i samoubistvo. On takođe primećuje da nesavladana požuda, ironično, dovodi do seksualnih poremećaja kasnije u životu. Naravno, neće svako imati sve ove posledice, ali preko 2000 godina hrišćanske istorije govori da su to stvarne činjenične posledice. Zato u Evropi, kada uznemireni par donosi svoju krhku, umiruću bebu u manastir za molitve, jedno od prvih pitanja koje će im postaviti jeste da li je dete začeto van braka. Greh nosi rizik od svih vrsta posledica.
Sveti oci znaju kako je blud opasan – mnogi na osnovu sopstvenih duhovnih padova, a mnogi po svedočenjima o padu njihove monaške braće. U „Lestvici”, Sv. Jovan Lestvičnik kaže da se svi ostali gresi mogu smatrati „skliznućem”, ali samo blud je „pad”. On kaže i da je demon bluda najopasniji za ulazak u borbu jer je priroda na njegovoj strani. Sveti Jovan Zlatousti ukazuje na to da u svakom slučaju vaspitanje ima jači uticaj na decu od prirode. Kada postanemo roditelji, preuzimamo odgovornost da obezbedimo našoj deci da pravilno razumeju čitavu istinu o životu, kao i o emotivnim i telesnim odnosima – i to mora da bude Božija verzija istine, a ne neka društveno uprošćena ili interpretirana verzija.
…………………………………………………………………………….
REFERENCE
1. Velimirovic, St. Nikolaj (2005). The Faith of the Saints: A Catechism by Saint Bishop Nikolai Velimirovic. Oakland: Pendragon.
2. St. Theophan the Recluse (1997). The Path to Salvation: A Manual of Spiritual Transformation (Part III). Platina, CA: St. Herman of Alaska Press
Autor: Emilija Bačić-Tulevski
Prevod: Jelena Petranović (lektura: Sanja Stanković)
Izvor: Orthodox Writer, preneto s portala pravoslavniroditelj.org
Najnoviji komentari