Вишедетне породице: породица Врачар из Панчева

visedetne-porodice-porodica-vracar

Брак и монаштво су двије стране истог новчића. Без једног не бива друго. Супружници стављају своју слободу својевољно пред оног другог, као и монах који се одриче свијета зарад Христа. Без смирења никаква жртва нема смисла, па тако ни само рађање дјеце без свијести о томе, да би на свему што чине супружници био Божији благослов.

Радмила Грујић

 

 

Панчево, Епархија банатска, парохијска црква Успења Пресвете Богородице. Милош Пешић  је, уз веома похвалне речи, благословио да пишемо о породици Врачар која има петоро деце.

Никола (43) и Ивана (37) и њихова деца: Веселин (16), Љепосава (14), Силва (11), Петра (7) и Јован (3) живе у изнајмљеном стану од 46 квадрата, у згради са 18 станова у којој су сва старачка домаћинства, а само они и још једна породица имају децу. Они дају живост и радост овој старој згради. Дочекују нас са осмесима на лицима. Никола започиње причу исповедним тоном: „Ово је први пут да треба свој живот да ставим у ријечи што ми ни мало није лако.  Али, драго ми је јер је у питању одличан часопис Православни мисионар.”

Тако сазнајемо да су обоје родом из БиХ, да су избегли током последњег рата, да су прошли кроз многе недаће, да Николи нису живи родитељи, а Ивани само отац, који живи у Босанском Шамцу у Републици Српској. Живе од свог рада, баве се везом предмета за црквене потребе (пешкира за крштење, венчање, прекривача за часне трпезе и налоње). Наглашавају да су вредну донацију, машину за вез, добили од хуманитарне организације „Срби за Србе”, што је унапредило њихов рад. За четворо деце примају дечји додатак, али им много значи и помоћ црквене организације ВДС-а, а такође и братства манастира Свети Стефан у Сланцима, као и многих пријатеља.

 

Пут до вере?

Никола: Рођен сам у Сарајеву, од оца Веселина и мајке Силве. Имам млађег брата Младена који живи у Београду, ожењен је и има троје дјеце. Наш отац је био православне, а мајка римокатоличке вјероисповјести. Славили смо два Божића и два Васкрса, па и славу, али није се ишло у цркву. Почетком рата избјегли смо из Сарајева у Кључ. Мати се врло брзо разбољела, и код тетке у Београду боравила да би се могла лијечити на онкологији. Боловала је три године, а брат и ја смо мјесецима остајали сами, кували, прали, спремали, ишли у школу…

Крштен сам на Васкрс 1994. године, у Рибнику код Кључа. Исте године ступио сам у војску. Како рат још није био завршен, и ја сам у њему учествовао. Из тог периода у сјећању ми је остао један догађај. Са својим ратним друговима враћао сам се са задатка. Возили смо се камионом. Ја сам са собом имао дедину икону, коју сам понио из куће. У једном тренутку упали смо у засједу. Пуцали су на нас из близине. Том приликом је погинуо сувозач камиона, а возач је тешко рањен. Два моја друга су нестала, а мени се притом ништа није десило. Доста година касније, размишљајући о овом догађају схватио сам какво је то чудо било! По завршетку рата, дошао сам у Београд. Након доста лутања и трагања за смислом, једног недељног јутра нашао сам се пред вратима цркве Светог Цара Константина и царице Јелене. Тамо ме је одвео мој брат Младен, који је већ неко вријеме пјевао у црквеном хору. Почео сам да купујем и читам црквене књиге, а 1999. уписао и Богословски институт. Скоро сам га привео крају, али оженио сам се, отац се упокојио и нисам успио да га завршим. Мој пут до вјере био је дугачак, то је пут којим још и сада путујем. Вјера је дар Божији и мислим да је добијамо по милости Божијој. Некако увјек бива да без невоље нема богомоље. Служимо Господу кроз дарове које нам је дао и носимо крст који нам је дао. Без обзира на све недаће, ја свој крст не сматрам тешким. Трудим се да, како год нам било, све носим с радошћу, да прихватим онако како јесте. Народна изрека је у праву: да није било пада, не би било ни подигнућа. Христос је прво пострадао, па је васкрсао. Чуда увјек има, великих и малих, она су ту ако има ко да их види, чује, осјети. Живот је највеће чудо!

Ивана: Рођена сам у Градачцу  (БиХ). Мој отац, Јово Нишић, родом је из села Жељева код Фоче, а мајка Љепосава, која се нажалост упокојила прије пет година, из села Горња Слатина код Шамца. Имам млађег брата Игора, који није ожењен. Крштена сам на Марковдан 1994. године, у својој 13. години. Тада сам живјела у селу Војка, гдје смо нешто пред почетак рата избјегли. Нисам рођена у породици која је вјерујућа. Никада нисмо одлазили у цркву. Али морам рећи да сам расла обасипана љубављу од стране родитеља, који су пуни дивних хришћанских врлина. Од њих сам могла да научим шта значи: доброта, праведност, пожртвованост, трпљење, незлобивост… Кад сам дошла у Београд због школовања, осјећала сам се тужно, усамљено и незаштићено. Веома су ми недостајали родитељи. Тада ме је Господ  призвао Себи. Трагајући за љубављу из родитељског дома, почела сам често да одлазим у цркву. Не на службе, јер нисам ништа знала о томе. Једноставно сам стајала у тишини храма и молила се онако како сам знала и, зачудо, осјећала сам присуство Божије, које је учинило да се осјетим сигурно и вољено. Тада је Господ, Својим савршеним промислом, учинио да упознам Николу, а он ме је увео у литургијски живот и помогао ми да се спремим за прво Причешће. То је био најрадоснији дан у мом дотадашњем животу, осјећала сам благодат Божију на себи.

 

 

 

Како и где сте се упознали вас двоје?

Никола: Једног лијепог дана моје очи видјеле су њене очи… Тада смо се препознали, а упознајемо се и данас.

Ивана: То је било овако. У Београду, гдје смо обоје студирали  (ја на Вишој техничко-текстилној школи, а он на Богословском институту), ушла сам у аутобус (линија 65) пут Новог Београда. Гледала сам кроз прозор. На следећој станици аутобус је стао да покупи путнике и ја сам се очи у очи нашла са својим будућим изабраником. Кад је ушао у аутобус, сво вријеме ме је посматрао. У једном тренутку насмијешила сам му се, а он се збунио. Тада сам окренула главу и до краја пута га нисам погледала. Он је, међутим, изашао за мном (иако је требало да сиђе на другој станици) у жељи да ме упозна. Још се сјећам како су му дрхтале руке док је записивао мој број телефона. И тако је почела наша прича. Након девет мјесеци, одлучили смо се за брак. Многи, који су нас познавали, мислили су да гријешимо, поготово што сам ја имала непуних 20 година, али нисмо се покајали. Вјенчали смо се у цркви Св. цара Константина и царице Јелене на Вождовцу.

Колико је битан црквени брак? Људи се све ређе венчавају, живе у „дивљем браку”. Да ли бисте вашој деци благословили да тако живе?

Никола: Љубав није само осјећање него и однос између два бића, а тај однос подразумева жртву. Тако је и Господ кроз своју жртву показао љубав за нас. А ако нема Бога, зашто би се жртвовали? Код нашег народа је такав тренд да се све чешће разводе, а све ријеђе вјенчавају. Мало ко хоће своју вољу, тј. самовољу, да подреди заједници. За породицу се треба жртвовати, а човјек данас хоће да друге жртвује због себе. Отуд толика жеља за разним видовима удовољавања, авантуризмом и настраностима. Људи тиме потискују одговорност јер се нечег боје. Боје се да рађају јер им то угрожава слободу, неће да имају обавезу. Породица је Црква у малом, а у Цркви је спасење. Треба да носимо бремена једни другима и да страсти оног другог покривамо својим врлинама, а не да разоткривамо „голотињу” свога брачног друга. Кад сам упознао Ивану, препознао сам да је она жена за мене. Први дан наше везе поклонио сам јој икону на којој сам написао да желим да с њом оснујем породицу. Након неког времена одлучили смо се на вјеридбу. Тада сам с телефонске говорнице позвао њеног оца и затражио његов благослов, и он ми је дао.

 

Свака част! То је прави мушки гест! Иванин отац је то препознао у вама и разумео да је то озбиљна просидба.

Никола: Да, тиме сам хтјео и Ивани да покажем да стојим иза тога. То данас звучи некако бајковито. Знате како пише на крају сваке бајке: „И живјели су дуго и срећно и имали пуно дјеце”. И управо због дјеце је то „срећно” наглашено у бајкама. Али, има и оних који не могу да имају дјецу, а јако желе. Мислим да они треба својим даровима да другима служе, прије свега духовно, јер јачи је Дух него крвна веза.

 

 

Велика је ствар кад је жена смерна. Колико је ваша жена смернија у односу на жене које не иду у цркву, али добро држе своју кућу и децу?

Никола: Ми смо се млади узели, а човјек се учи док је жив. Мислим да је свака жена смјерна која води рачуна о кући и дјеци. Али духовно усмјерење, не само за жену него и за мужа је важно, као духовна храна којом хранимо себе и своју дјецу, не само за овај живот него и за вјечни.

 

Како сте дошли на идеју да се бавите тим послом, мало необичним за мушкарца?

Никола: Увијек сам имао неку умјетничку црту у себи. Док сам студирао, видјео сам да су се многи моји другови, богослови издржавали плетењем бројаница које су продавали црквама. И мене су научили и то ми је био први зарађен новац. А Иванин рођак ме је научио да каширам иконе. Када је требало да крстимо нашу ћерку Љепосаву, хтјели смо да купимо лијеп везени пешкир, али смо наилазили само на платна са штампом. Наш пријатељ Ђура, црквењак из Преображењске  цркве, поклонио нам је пешкир који је нека жена ручно извезла и он нам се веома допао. Тада нам се јавила идеја да радимо пешкире за крштење и вјенчање и да то људима остане као лијепа успомена. Прву машину помогла нам је да купимо Иванина тетка. И од тада је све кренуло. Мој добар пријатељ ми је једном приликом рекао:„Ти живиш од Крста”. Истина, сваки човек живи од свога крста, али ја буквално везем крстове. Неке према мустрама, а неке и сам креирам.

 

Мала задовољства чине брак срећним: заједно радити, водити  децу у шетњу, заједно се молити Богу, одмарати, упућивати осмехе и лепе речи једно другом, али се и јадати и поверавати. Ви за то имате све услове. Брак је само „семе среће” а од самих супружника зависи хоће ли то семе донети такав род или неће – каже протојереј Дмитриј Смирнов, председник Патријарашке комисије за питања породице, заштиту мајки и деце у РПЦ. Како протиче ваш заједнички дан?

Никола: Наш дан почиње у шест сати. Свако има своје обавезе, Ивана око куће и дјеце, а ја око посла. Али, када је год потребно, једно другом прискачемо у помоћ. Због природе и мјеста нашег посла, ми смо веома усмјерени једно на друго и највећи дио дана проводимо заједно, тако је од почетка нашег брака. Наравно да треба да кажемо брачном другу: волим те, опрости ми, и хвала, али љубави и породичној срећи највише од свега доприноси трпљење и смирење. Кажем себи: Трудићу се око ове коју имам, ни њој није лако са мном. Моја омиљена књига је Једном за цео живот свештеника Илије Шугајева.

Ивана: Свакако да су њежне и лијепе ријечи веома битне за срећан и складан брак. Али наше ријечи понекад нису ни лијепе ни њежне. Дешава се чак да у љутњи кажемо ствари и које не мислимо, у жељи да повриједимо оног другог. У тој ситуацији потребно је, када се смиримо, да затражимо опроштај од супружника. Мислим да је тајна успјешног брака у данашње вријеме у спремности да трпимо недостатке оног другог. Такође је важно и да своје проблеме рјешавамо заједно, а не да их износимо пред друге људе, па чак и своје родитеље (овде не рачунам свештена лица).

 

 

Да ли је рађање подвиг? Може ли се упоредити с монаштвом? Да ли се човек спасава рађањем? Какви су били Иванини порођаји?

Ивана: Ниједан порођај не може да буде исти. Сваки је прича за себе. Ја их се нисам толико плашила колико саме трудноће, јер су ми све биле тешке и ризичне. То је био прави подвиг, али и мучење. Четврта трудноћа ми је била најтежа. Поред тога што сам трпела свакодневне болове, имала сам и неких здравствених проблема. Љекари су ме плашили да с бебом није све у реду. У једном тренутку сам се осјећала очајно, и плакала сам, а наш син Веселин ми је дао цједуљицу на којој је написао: „Мама, немој да бринеш, родићеш лепу и здраву бебу. Средином трудноће, преко нашег пријатеља Зорана, успјели смо да набавимо врпцу освјештану на појасу Пресвете Богородице (из Ватопеда), коју сам до краја носила. Петра се родила здрава, на нашу славу Часне вериге Апостола Петра, и добила десетку на тесту за новорођенчад. А с Јованом, пред порођај, кад сам осјетила болове, прочитала сам Акатист Богородици Тројеручици, јер је тог дана био њен празник (25. јул), и веома лако сам се породила. Мој Никола је, нарочито у мојим трудноћама, доказао колико ме воли и колико му је стало до мене. Он је сваки пут на себе преузимао велику одговорност: морао је и да кува, пере, да брине о дјеци, а притом и да заради за потребе свих нас. То је била велика жртва с његове стране. У мојој последњој трудноћи, помагала су му и старија дјеца. И они су научили да спреме доручак, и да мени донесу у кревет. А такође су помагали и у ширењу, скупљању и слагању веша, усисавању, одласку у продавницу… Такође, морали су и мене да трпе, што и није било баш тако лако!

Никола: Мој дјед Никола (по оцу) имао је осморо дјеце. Било му је тешко, али није исто некад и сад. Рађање са смислом је велики подвиг, у супротном је беспотребна патња. Ако схватимо да је дијете дар од Бога и да у томе видимо наш одговор који треба да дамо једног дана, онда нам у животу ништа неће изгледати тешко и бесмислено. Кад примим Бога за пријатеља, сваки дан је лакши. Брак и монаштво су двије стране истог новчића. Без једног не бива друго. Супружници носе вјенце мученика. Стављају своју слободу својевољно пред оног другог, као и монах који се одриче свијета зарад Христа. Без смирења мислим да никаква жртва нема смисла, па тако ни само рађање дјеце без свијести о томе, да би на свему што чине супружници био Божији благослов.

 

Како избећи негативне утицаје који су противни хришћанском животу?

Никола: Стање у ововременој српској породици је све друго само није добро. Шта рећи, ако већина има телевизор, а с њим и„Великог брата”, и све друге скарадности и изопачености. Пустити зло својом вољом у своје домове, а послије се чудити како нам дјеца одоше странпутицом. Да ствар буде још трагичнија, држава стоји иза тога, и то чврсто, због интереса појединаца, а на пропаст породице и друштва.

 

 

У чему је суштина хришћанског васпитања? На шта највише треба обратити пажњу?

Никола: Суштина је – лично залагање у ономе чему се стреми и досљедност. Али мислим да то није опет тако црно-бијело већ да је стицај разних животних околности које нас задесе. Не могу да одаберем шта ће ме задесити у животу, али могу да одаберем да у датом тренутку будем човјек. Родитељи требају да брину о дјеци, али имајући поуздања у Господа и Мајку Божију. Шаљемо дјецу по разним школама да уче разне језике, тренирају спортове, уче да пјевају, свирају, и ко зна шта још, најмање се залажемо да их начинимо људима, а то је највеће. Како је говорио наш Патријарх Павле: „Будимо људи, а никад нељуди”.

Ивана: Истина је да није лако подизати дјецу у овом времену, али то није разлог да бјежимо од рађања. Дјецу треба научити да се и сама носе с пошастима овог доба, и да знају да разлуче шта је добро, а шта не. Ми, сваки пут, када дјеца полазе у школу закрстимо их, помажемо освећеним уљем и кратко се за њих помолимо. Осталу бригу о њима препустимо Господу и Пресветој Богородици, јер свакако да нисмо у стању да утичемо на оно што их чека изван нашег дома.

 

Некад су мајке васпитавале своје ћерке да буду мајке, а данас да буду принцезе; а синове да буду домаћини, а данас да се што мање муче.

Ивана: Кад је наша ћерка Љепосава имала пет–шест година, учествовала је у некој радионици која се одржавала у Градској библиотеци. Разговарали су на тему шта ко жели да буде када порасте. Када су њу упитали, она је просто одговорила: „Ја желим да будем мајка“. То је било толико симпатично да и дан-данас то препричавамо.

 

Можемо ли рећи да сасвим мала деца у срцима својим имају теологију и пријемчива су Богу (у родитеље гледају као у Бога), а онда, током одрастања, под многим агресивним незнабожачким утицајима (најпре атеистичке школе), замењују ту теологију за разне људске филозофије и теозофије (зофос, грч .=мрак, тама)?

Никола: Да, дјеца су пријемчива Богу, али због неприродног начина живота, још као бебе буду дата у вртиће и обданишта гдје се за њихово васпитање брину други људи, али за новац. Касније је то школа, друштво, ТВ, интернет, и ко зна ко. У свему томе нам се дешава да кажемо сами себи да не познајемо своје дијете.

 

Које школе деца уче? У чему су посебно талентована? Чиме се још баве? Иду ли на веронауку?

Ивана: Веселин је први разред гимназије и одличан је ученик. Похађа и регионални центар за таленте „Михајло  Пупин”. Освајао је награде на разним такмичењима, а највеће признање му је прво мјесто на државном такмичењу из историје. Љепосава је седми разред, и врло добар је ученик. Има веома изражену социјалну интелигенцију, и нарочито је добра у комуникацији с другима. Осјећајна је и зна да препозна осјећања код других људи. Она је душа наше породице и главни везник између остале дјеце. Силва је четврти разред, одлична је и веома надарена за музику. Од шесте године пјева у хору при нашој цркви. Прошле године је уписала музичку школу, свира харфу, и на свим досадашњим такмичењима освајала је прва мјеста. Скоро је освојила прво мјесто и на републичком такмичењу. Петра, наше мало пиленце, са шест и по година кренула је у први разред. Она је нашe најсамосталније дијете, ваљда стога што нисмо могли да јој се у потпуности посветимо, па је често била принуђена да се сама сналази. Са својих пет година већ је знала да себи испржи јаје или направи чоколадно млијеко. Веома је брза, спретна и прецизна. Талентована је за музику и од ове године, заједно са Силвом, пјева у хору. Све четворо од скоро тренирају спортско пењање, а Силва је досад успјела и да освоји двије бронзане медаље у брзинском пењању. А трогодишњи Јован је наша маза!

 

Свети Оци кажу: Ко воли Господа, увек Га се сећа, а сећање на Бога рађа молитву. Ако се не будеш сећао Бога, нећеш се ни молити, а без молитве душа неће истрајати у љубави Божијој јер кроз молитву долази благодат Светог Духа. У Христовој Цркви су „сви свети”.

Ивана: Нама, као младим супружницима и почетницима у хришћанском животу, није у почетку било лако да успоставимо неки молитвени поредак. Али, како је вријеме пролазило, и како смо сазријевали у том погледу, и молитва је постала саставни дио нашег живота. И сваки пут, када се молитва устали, ми осјећамо благодат Божију на себи. Радоснији смо, мање се свађамо, лакше рјешавамо настале проблеме, а будемо и физички здравији. Али се дешава и да, због умора, поспаности, журбе или неке свађе, занемаримо ово спасоносно дјело. То обично буде лошији период нашег живота и многе ствари крену како не треба. Али, живот се и састоји од успона и падова. Нека би дао Господ да нас у тренутку наше кончине нађе усправне и са довољно уља у нашим свјетиљкама!

 

 

Како проводите летњи распуст? Можете ли на поклоничка путовања?

Ивана: Ми смо своје одморе углавном проводили код баке и дједа. Нажалост, од како нам се прије четири и по године упокојила бака Љепосава, имамо само дједа Јову. У том погледу, наша дјеца су више ускраћена него што немамо новца за разна путовања. Понекад одлазимо и код тече и тетке на Опленац. Али 2016. година је била посебна за нас. Тада смо преко ВДС-а отишли у Грчку. То је нашој дјеци био први одлазак на море. И они, као и ми, носимо дивне успомене с тог путовања. Тада је настала и породична анегдота: када су нам из ВДС-а јавили да ћемо ићи у Грчку, ми то дјеци нисмо говорили. Дан пред пут смо их посјели, и рекли да имамо да им саопштимо једну радосну вијест. Онда је наша ћерка Љепосава скочила са свог мјеста и узвикнула: „Знам, мама ће да роди још једну бебу!” Слатко смо се исмијали. Што се тиче поклоничких путовања, пар пута нам се указала прилика да посјетимо манастир Средиште код Вршца. Игуман манастира је отац Нектарије, који је крстио нашег Веселина и Силву. То је за нас значило одмор и за душу и за тијело.

Никола: У непосредној близини Панчева је и манастир Војловица у којем је за вријеме Другог свјетског рата био заточен Патријарх Гаврило Дожић и Св. владика Николај Велимировић. У манастиру је сада отац Димитрије. Тамо одлазимо када неки од празника падне у радни дан.

 

Имате ли Вашу поруку охрабрења породицама које избегавају вишедетство?

Никола: Бог је живот и даје живот, па тако и за дјецу имамо Њему да захвалимо. Док су наши стари живјели по Богу, било је више дјеце, а данас кад је човјек узео „живот у своје руке”, никад Српкиња није мање рађала. Мислим да човјек нигдје као у православној породици не може да оствари идеал породичне среће, ако то препозна и прихвати као своје спасење. То је тежак и трновит пут, али пут са Смислом.

 

Да ли је деци тешко да недељом иду на Литургију?

Веселин: Не. Недеља је посебан дан у односу на друге школске, монотоне дане. Кад сам на Литургији, осећам неку топлину, све што ме мучи преко недеље заборавим, свега тога се ослободим и све ми буде некако светло.

 

На крају разговора, мали Јован се похвалио папирним бродом, а Силва нам је отпевала Васкршњи тропар и тако нам честитала предстојећи радосни празник Васкрсења Господњег.

 

Разговор водила: Радмила Грујић

Извор: Православни мисионар, бр. 360

Објављује се с благословом уредника Мисионара.

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *