Гледање порнографских садржаја мења људски мозак – па чак га и смањује

Свети Григорије Палама пишући о страстима између осталог наводи да се детородни природни нагон запажа већ код одојчади. Наш познати дечији психијатар Светомир Бојанин додаје да, будући да то припада нашој природи, не подлеже осуди јер је створено добрим Богом, да бисмо ми кроз Њега добрим делима живели. Отуда то нису знаци оболелости душе: они то постају тек код оних који их злоупотребљавају.

Нагони у човеку су израз његове примарне потребе за животом. Свети Григорије Нисијски тврди да се „у полним удовима чува бесмртност људског рода”, јер „сви други делови тела врше разнолике улоге и одржавају живот уколико се њима остварује чулна и делатна моћ” док „полни удови воде бригу о будућности”. Због тога је „посао смрти безуспешан”.

С обзиром на то да човек видљиви свет познаје чулима, научници тврде да чак 80% података које наш мозак обрађује долази из чула вида, што значи да је изузетно важно у кога односно шта гледамо. Један амерички психолог је 2009. године желео да направи експеримент где би испитивао утицај гледања порографских филмова на мозак и понашање младих али, нажалост, није успео јер није могао да формира контролну групу коју би сачињавале оне младе особе које не гледају порно филмове.

Већина америчке деце већ на узрасту од 10 година гледа порно филмове. Колико је утицај порнографских садржаја штетан говори нам психопата Тед Бенди у последњем интервјуу, пре него што је осуђен на смрт на електричној столици због признања да је убио и силовао 29 жена и девојака, а сматра се да их је заправо било око 100. Том приликом је рекао да су сви који су се налазили у затвору због убистава и силовања били зависници од интернет порнографије.

Долф Зилман и Џенингс Брајант су 1980. године спровели веома добро истраживање из ког можемо да сазнамо шта то порнографски садржаји чине нашем мозгу и на који начин нас демон блуда поробљава и затамњује ум.

Током гледања порнографских садржаја, у нашем мозгу одиграва се процес сензитизације и десензитизације који утиче на префронталну кору великог мозга. Овај регион мозга одговоран је за нашу вољу, регулацију понашања и доношење одлука које се темеље на мудрости и моралу. Континуирано гледање порнографије утиче да ове функције ослабе тако да на крају не постоји ништа што нас спречава да жудимо за порнографијом.

Заиста, особа осећа интензивну снажну потребу за порнографијом, тако да непрестано конзумирање ових садржаја делује као ерототоксин, како га назива др Џудит Рисман. Неуролози овај проблем називају хипофронталност. Особа више нема контролу над својим понашањем већ постаје роб страсти.
Исти научници наводе и неколико следећих налаза. Као прво – гледање порнографије смањује наше сексуално задовољство. Оно нас обучава да желимо разноврсност и „дизајнирани секс” какав налазимо у порнографским садржајима, више него вођење љубави које доживљавамо у браку. С обзиром на доступност интернет порнографије, млади, а и они старији, за само неколико десетина минута могу да погледају толики број обнажених тела које многи у доба пре порнографије нису видели за цео свој живот.

Други значајан налаз говори нам да нас порнографија удаљава од стварне повезаности са особама супротног пола на тај начин што нас учи да емоције одвајимо од сексуалног искуства. С тим у вези, према наводима Владимира Димитријевића, амерички философ Алан Блум запажа да многи „студенти нису промискуитетни, нити се упуштају у оргије или необавезан секс, како се обично сматра. Углавном одржавају по једну везу у једно дато време, али већина их има по неколико у низу. … Љубав остаје ван њиховог искуства: сувише су добро упознати са сексом да би желели да га мешају са љубављу … Данашњи млади људи се плаше обавезивања, а бит је у томе што љубав ЈЕСТЕ обавезивање, и много више од тога. …  Занемим кад видим како се пар младих, који су заједно живели током студирања, растаје уз стисак руке и креће у живот, свако у свој. … Они имају „везе”, а не љубав. … Веза је сива, безоблична, наговештава неки пројекат, нема утврђен садржај и огледна је.”

Такође, гледање порнографије утиче на наш поглед на жене – чини да их посматрамо као сексуалне објекте, а не као иконе Божије. Подсетимо се Јеванђеља: „јер сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме” (Мт. 5:27, 28).

Поред тога, због порнографије постајемо несигурни у стварној комуникацији са женама. У књизи „Смрт мушкарца”, легендарни психолог Филип Зимбардо наводи да већина младића има проблем да започне комуникацију са женом која им се допада. Код њих је присутан огроман страх од одбијања и потпуно одсуство акције и иницијативе ка женама. Немачки неуролози Универзитета у Берлину су скенирали мозгове 64 мушкарца магнетном резонанцом, а затим су испитали њихове навике гледања порнографије.

 

Испоставило се да мушкарци који највише гледају порно филмове имају јако смањен део мозга који се зове стријатум, а који је задужен за мотивацију. Ови мушкарци нису само демотивисани да прилазе женама, већ су генерално демотивисани за било какву акцију у животу – развој каријере, напредак у било ком смислу.

 

Аутори су издвојили још два налаза вредна помена – гледање порнографије нас чини мање осетљивим на насиље. Такође, конзументи порнографије чешће показују склоност ка вербалној и физичкој агресији. Последњи, али можда и најзначајнији налаз говори да нас гледање порнографије тера да све више гледамо порнографију. Наш мозак жуди за новим садржајима, често све експлицитнијим и перверзнијим. Тако доживљавамо инстант задовољство где је потребно да само неколико пута кликнемо мишем, не улажући никакав труд. Али, као и сваки грех, након кратког периода задовољства, и баца нас у очајање.

Поред налаза Зилмана и Брајантове, други научници наводе и следеће негативне аспекте ове навике: губитак самопоуздања, повлачење из друштвених ситуација, глас постаје тиши, смањује се сексуална жеља, постоји тешкоћа да се одржи контакт очима… Млади који су схватили погубни утицај порнографије удружили су се и основали покрет под називом „NoFap” (линк ОВДЕ) где говоре о својим искуствима након престанка гледања порнографских филмова. Навешћу само неке од огромног броја добити које наводе:

  • бистрији ум
  • повећање енергије
  • боље краткорочано памћење
  • разговетнији говор
  • искренији и шири осмех
  • боље сећање на прошле догађаје
  • пораст осећајности
  • пораст интересовања за различите ствари
  • повећање мотивације
  • већа привлачност код супротног пола
  • веће самопоуздање и сигурност у социјалним односима
  • бистрије и живље очи
  • осећање да смо вредни и привлачни супротном полу…

Апостол Павле нам говори да ко чини рукоблуд, неће наследити Царство Божије. Речено је: „Зар не знате да су тела ваша храмови Духа Светога Који у вама обитава, Кога имате од Бога, и нисте своји?” (I Кор. 6,19).

 

 

Аутор: дипл. Психолог Милош Благојевић

Извор: У загрљају демона блуда

 

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*