Вишедетне породице – породица Крвавац из Барајева

Разумевање и толеранција према разликама, уз јасну идентификацију са својим хришћанским идентитетом, можда представља формулу опстанка хришћана у савременом животу. Без обзира на „опасне трендове“, деци треба помоћи да изграде јасан критички став према оваквим стварима, али без осуде.

 

Вишедетној  породици Ивана (41) и  Катарине (41) Крвавац честитали смо крсну славу Ђурђевдан, а након славе, по договору дођосмо им у госте, у нову лепу кућу с поткровљем и уређеним зеленим двориштем у коме се играју њихова деца: Јана (10), Марко (7), Анђелија (5), Теодора (2), а пето дете је њихова шестомесечна беба, Анастасија. Кућу у Барајеву, у насељу Требеж, Липовица, купили су на кредит пре годину дана, а десет година су били подстанари у Београду где су били веома ревносни парохијани жарковачке цркве Вазнесења Господњег. У Епархији шумадијској и парохијској цркви, посвећеној Спаљивању моштију Светога Саве, од свештеника Вида Милића, који има шесторо деце и о коме је Православни мисионар писао 2015. године, примљени су широка срца. Кажу нам да су он и његова попадија Марија по томе познати и веома омиљени у народу. Од њега су добили благослов да о њима пишемо.

Иван је завршио Војнотехничку академију у Београду, смер информатика, шеснаест година радио као официр Војске Србије, а одскора ради као дипломирани инжењер информатике у компанији „Солвит Нетворкс“ у Београду на пословима информационе безбедности, заштите дигиталних идентитета и слично. Катарина је завршила Фармацеутски факултет и запослена је у апотеци „Колибри“. Сматрају да нису материјално угрожени и више немају ни помоћ од државе.

 

Прва званична посета Генералштаба ВС манастиру Хиландару (2002)

 

– Како је пуна кућа и пуно срце родитељско када се чује дечја граја!

Катарина: Да, слава Богу! А ми нисмо никад ни помислили да ће нам Бог подарити оволико деце. И увек смо се дивили таквим родитељима.

Иван: Наши родитељи су поносни на нас што имају доста дивних унучића.

 

– Какав је био ваш животни пут и пут до праве вере? Све што није од вјере (праве) гријех је (Рим 14, 23). Шта је утицало, или шта вас је „натерало“ да је тражите од Бога? Је ли било свештеника у вашој породици?

Иван: Мој отац Андрија је из Пљеваља, а мајка Стака из Сребренице. Као просветни радници, службовали су у Сребреници (БиХ), ту су се упознали и венчали, а ја сам рођен у Зворнику. У Сребреници смо живели до страшне 1992. када смо избегли у Пљевља, где сам завршио гимназију. Имам старијег брата Игора. У селу Брвеница, у околини Пљеваља и сад живе моји родитељи. Често „скокнемо“ до Пљеваља јер се деци тамо допада и редовно идемо у манастир Свете Тројице. Моја бака, мајка мог оца, била је јако побожна. Водила је мог оца и осталу децу да се причесте у манастиру Света Тројица, на велике празнике, и то пешке. Али, мој отац није славио славу док смо живели у Сребреници, а ја сам почео да славим после женидбе. И крштен сам 2002. године у Пљевљима, у 25. години. На моје крштење је утицала посета манастиру Хиландар пет месеци раније. То је била прва званична посета Генералштаба Војске Србије и Црне Горе Светој Лаври, а ми смо ишли као млади официри. Владика Порфирије (Перић) био је духовни вођа тог пута и дивно је беседио целим путем. Један наш официр се раније у Хиландару замонашио. Реч је о јеромонаху Доситеју (Радивојевићу). Он је већ био млад монах те 2002. године, и наш домаћин, када смо као војна лица били у посети Хиландару. И Катарина је доста утицала на мене, па смо у веру ушли у најлепшем периоду свог живота, пред наш брак и оснивање породице. Заједно, полако, бојажљиво и уз несебичну помоћ свештеника и пријатеља.

Катарина: Рођена сам у Горњем Милановцу, од оца Слободана Лазића и мајке Вере. Ту су ме и крстили као бебу. Имам сестру Зорицу, која је удата, живи на Видиковцу и има двоје деце. Кад сам била дете, није било свештеника у нашој породици нити је у окружењу било верујућих, али сам имала срећу да ме бака понекад одведе у цркву у селу да запалимо свеће, а на прво причешће ме је одвела стрина. То је у мени будило радост и посебно осећање. Полако и поступно сам улазила у веру и још увек сматрам да сам на почетку. Са Иваном ме је упознала моја сестра од тетке из Београда, Драгана, која ме је позвала да чујем од њега нешто о Хиландару. Куповали смо духовне књиге у манастиру Раковица и на поклоничким путовањима. Највише нас је дотакао Свети Старац Порфирије, подвижник љубави. У браку смо 12 година, а венчани смо у цркви Светог Апостола Петра и Павла на Топчидеру.

 

– Старац Пајсије Светогорац је говорио да Бог сâм одређује број деце у породици. Шта доприноси љубави и породичној срећи? Колико томе доприносе лепе речи и похвале?

Катарина: Верујемо да је све по Божијем промислу. Обоје смо прижељкивали да имамо троје деце и себе нисмо сматрали достојним ни способним да имамо више деце.

Иван: Породичној срећи свакако доприноси разумевање и међусобна љубав. Трудимо се да негативне ствари удаљимо ван куће. У томе нам деца несебично помажу, и њихови осмеси и радост су нам највећи мотив и снага да издржимо.

 

– Колико вера мења човека, како га преображава?

Иван: Осим што га упућује Христу, чини се да вера упућује човека сâмом себи, критички. Човек у вери стално надгледа себе и коригује своје ставове, ублажава лоше, а подстиче добре ствари, равнајући се према хришћанским начелима и општим духовним нормама. Узори Светих Отаца, бројних примера браће и сестара хришћана, свакако посебно значе.

 

 

– Како избећи негативне утицаје који су противни хришћанском животу?

Иван: Није лако. Изазови данашњег времена су заиста бројни. Све више ствари се свесно супротставља хришћанском схватању живота (медији, технологија, материјални свет и сл.), и понекад се чини да су хришћани људи којима је готово немогуће да се у потпуности прилагоде месту и времену у коме живе. Али, Господ љубављу оснажује и враћа веру свима нама. Као и сви родитељи хришћани, често се забринемо за духовно здравље наше деце. Сада имамо за духовника оца Вида Милића из Барајева, чији савети и лепа реч много помажу у превазилажењу духовних недоумица и криза. Он је сакупио богату библиотеку доступну за читање свима, па нам повремено на читање позајмљује занимљиве духовне књиге.

 

– Људи се све ређе венчавају. Да ли вам се чини да су људи заборавили зашто се склапа брак? Чин венчања је доказ љубави, озбиљности и зрелости. Браком се супружници повезују и духовно, а не само телесно.

Иван: По питању брака ми смо традиционалног схватања и сматрамо да функционална породица израста из складног брака и хармоничног односа међу супружницима. За нас је функционална породица она која одгаја децу која су духовно освешћена, која не усвајају туђи, наметнути идентитет и која имају јасну породичну свест. У таквој породици стасају деца која се не боје живота и Христове љубави, али с друге стране позитивно, критички и без осуде, гледају на свет око себе, свесна да у својој породици увек могу да пронађу топлину, Христову љубав и поврате самопоуздање.

Ово се свакако позитивно одражава и на духовни, ментални и физички развој деце, и на њихов будући став о вери, породици и браку. Као родитељи сматрамо да нисмо довољно добро урадили посао уколико наша деца немају изграђену свест и потребу за формирањем сопствене јаке хришћанске породице. Тек након тога хришћанска породица има праву функцију и може се назвати функционалном породицом. Тако да ми, када нам је најтеже, умемо да се скупимо и сложно кажемо, „ми смо јака породица, ми можемо све, за нас нема препрека!“

Катарина: Верујемо да је то један од најлепших начина да се мирјани подвизавају и да децу, коју им Господ повери, изведу на прави пут, да се развију у благодарне људе. А родитељство надахњује и сâме родитеље помажући им да непрестано духовно узрастају.

 

– Како протиче дан мајке Катарине? На које се све начине освећује православни дом и живот уопште?

Катарина: Сада када сам на породиљском одсуству углавном се своди на рано устајање, припрему деце за вртић и школу, избор гардеробе, припрему ужине и сличне активности. Након тога следе класични кућни послови, сређивање куће, веша, припрема ручка. По повратку деце из школе и вртића – сервирање ручка, кухињски послови и краћа пауза, после које следи дружење са децом и супругом, и припрема вечере. До касно у ноћ сређивање појединих ствари у кући, припрема за наредни дан, и наравно посебна и стална брига о шестомесечној Анастасији.

Иван: Љубављу према Господу и ближњима освећујемо се и ми и наш дом. Посебно је важно стражарити и чувати духовни мир над собом лично, и над породицом, редовно одлазити на Свету Литургију, исповедати се, молити и причешћивати. Супружници се морају међусобно бодрити и охрабривати у општем породичном интересу. Чести су падови и искушења, али заједно се лакше преброде.

 

 

– У чему је суштина хришћанског васпитања? Како треба васпитавати децу да она буду иконе Божије, кад нас са свих страна бомбардују разним идолима и намећу их, и нама и нашој деци, да им се клањамо, и школа, својим образовним системом, и држава, законима, привреда, тржишним трендовима…

Иван: Децу нико не може покварити: ни средина, ни вршњаци, ни медији, ни технологија, ако родитељи претходно не „припреме терен“ за то. Смирење, (с)трпљење, љубав и породична хармонија. Лични примери су, такође, од посебног значаја, јер се деца јасно идентификују са родитељима. Увек треба бити свестан дечјег присуства, слично неопходности свести о Господу код хришћана.

Катарина: Посебно обраћамо пажњу на то да не дозволимо нашој деци да буду међусобно отуђени и страни једно другом. Стално стражаримо над њиховим међусобним односом, инсистирамо на томе да се сва неразумевања одмах ублаже и отклоне, јер ће када постану људи њихов међусобни однос бити највећи живи капитал ове породице.

 

– Док су мала, деца у срцима својим имају теологију и пријемчива су Богу (у родитеље гледају као у Бога), а онда, током одрастања, под многим агресивним незнабожачким утицајима (најпре атеистичке школе) замењују ту теологију за разне људске филозофије?

Катарина: Не знамо ми толико, једино што знамо и снажно осећамо јесте да ми нисмо творци наше деце, него да нам их је Творац поверио на чување и васпитање, отуда и велика одговорност на нама, али и прилика да се искупимо у радости и веселом породичном окружењу, радећи посао који највише волимо и најбоље знамо.

 

– Како деца уче? У чему су посебно талентована? Да ли се баве додатним активностима, спортом, уметношћу? Колико читају, а колико су под утицајем виртуелне стварности? У свету, па и код нас, регистрован је нови облик зависности од интернета и друштвених мрежа. Иду ли деца на веронауку? Какав и колики значај, по вашем мишљењу, има веронаука у школама за духовно усмерење деце?

Иван: Јана и Марко иду у основну школу „Уједињене нације“ на Цераку, јер овде у близини нема школе. Добри су ђаци за сада, и вредно извршавају све своје обавезе. Још нисмо уочили посебне таленте наше деце, осим што Јана има дара за фотографију. Троје најстарије деце тренира карате у локалном клубу у Липовици. Немамо услова за додатне активности, због чињенице да живимо удаљено од града, као и због недостатка времена и средстава. Марко много воли књиге и често иде у школску библиотеку. Нажалост, ни наша деца нису поштеђена штетног утицаја дигиталних технологија, али се трудимо да се договарамо и у разумној мери користимо рачунаре и технологију, као и да им стално намећемо јасан критички однос према дигиталном свету. Моја професија нам много помаже у томе да они схвате предности и мане информационих технологија, како би се на прави начин искористила њихова предност, али и спречило опасно деловање на развој деце. Деца су сâма одабрала веронауку и јако су срећна на тим часовима, уз несебичну љубав своје омиљене вероучитељице Тање Радановић, о којој с посебном љубављу говоре. Врло често говоре надахнуто о настави веронауке и да им је то омиљени предмет. Немерљиво је велики значај веронауке у школама на рано стицање знања о религији. Уз правилан приступ учитеља и њихово несебично залагање, деца усвајају много више и систематичније знање о хришћанству у односу на то што би спознали уз помоћ родитеља.

 

– Осетно се повећава агресивност код деце. Како ви то разумете, као информатичар?

Иван: Вишечасовни контакт деце с машином која зрачи опасан је по здравље, како духовно тако ментално и физичко. С друге стране, машина отуђује, а природно је да у породици треба да постоји присан однос родитеља с децом и саме деце међусобно. У данашње време, чини се да су, посебно за децу, поред видео-игара врло опасни и видео-канали као што је Јутјуб, а и други који нуде лоше садржаје, док родитељи углавном немају свест о томе шта деца заправо гледају. Такође, све је већа опасност и од друштвених мрежа (Фејсбук, Инстаграм и сл.), јер је све више непримерених садржаја, уз велику опасност од компромитовања ране дечје приватности, усвајања лоших медијских садржаја, али неретко и угрожавања њихове физичке безбедности.

То лоше дигитално окружење је слично пуштању деце на улицу, без надзора и контроле. Ми слабо гледамо ТВ, али зато дозвољавамо деци умерен и сврсисходан приступ рачунару, петком, суботом и недељом, уз контролу садржаја. Напросто, технологије су наш живот, нешто што се дешава око нас, и морамо бити у току. Слава Богу, за сада немамо примера агресивности код наше деце, а ни они се не жале на агресивност друге деце у школи или окружењу. Сваки, евентуални, излив беса и љутње ублажавамо разговором, трудећи се да јасно установимо шта је проблем и како га превазићи. Наравно, није увек лако, али родитељи стално морају бити будни и присутни и онда је све лакше.

 

– Данас је мода изразито нехришћанска, пуна мрачних симбола (мртвачке главе, сове, „чувају забрањено знање“, грчке и паганске митологије, симбол смрти, окултизма и блуда. Или тетоваже по телу? Ни хришћани се не запитају: зашто је баш тај симбол толико модеран, него и они то носе и купују својој деци? Оно што носимо, томе се и клањамо. А знамо да је тело сасуд Духа Светога. Такође, претерана обнаженост. Старац Јефрем Филотејски и Аризонски каже: „Жене вређају Пресвету Богородицу својом изазовном спољашњошћу и обнаженошћу током летњих месеци. С једне стране, клањају се икони смерне Дјеве, а с друге саблажњавају и подстичу околину на грех својим изазовним понашањем. А то се чак и не сматра за грех који би требало исповедити! Пресвету Богородицу, наравно, силно жалости овакво понашање народа.“

Иван: Треба бити непрестано будан, свестан симбола и порука око нас. Господ нас дарује посебним чулима да видимо тајне поруке у симболима и поступцима око нас и сваки хришћанин то има. Само је важно да деци не говоримо тоном мржње и презира према таквим појавама. Деца не смеју да осуђују и омаловажавају другу децу и њихове поступке када је реч о усвајању „нових цивилизацијских норми“ постмодернизма и глобализма. Треба да разумеју време у коме живе, да буду јасно критички одређена према њему, али без страсти мржње и осуде.

Разумевање и толеранција према разликама, уз јасну идентификацију са својим хришћанским идентитетом, можда представља формулу опстанка хришћана у савременом животу. Изолација и неприлагођеност нису решење, исто као ни осуда, мржња и критика нехришћанских или антихришћанских појава око нас. Данашње време тражи од хришћана да буду изнад ствари и појава „мудри као змије, а безазлени као голубови“, да с љубављу и разумевањем схватају и прихватају ствари око себе, остајући јасно и недвосмислено везани за Господа.

Без обзира на „опасне трендове“, деци треба помоћи да изграде јасан критички став према оваквим стварима, али без осуде. Чим стасају да схвате, треба им отворено говорити о свему, с логичним објашњењима, примерима и одговорима. Голотињу није да не видимо, али не осуђујемо, и тако усмеравамо нашу децу и својим понашањем, али има у Цркви и унутрашњег фарисејства, а спољашњег благочешћа, као и покајаних блудница и разбојника. Зато се бојимо осуђивања. Много помаже молитва Пресветој Богородици Брзопомоћници. Небројено пута смо искусили њену помоћ, као и помоћ Исусове молитве.

 

 

– Свети Оци кажу: „Ко воли Господа, увек Га се сећа, а сећање на Бога рађа молитву. Ако се не будеш сећао Бога, нећеш се ни молити, а без молитве душа неће истрајати у љубави Божијој јер кроз молитву долази благодат Светог Духа.“

Катарина: Често себе прекоревамо јер немамо довољно времена за молитву, колико бисмо желели. Молитва се у свакодневном трку сведе на кратке мисли и благодарење или захвалност Господу, али остаје жал што се свесрдније и чешће не обраћамо Творцу. Пред спавање и ујутро посветимо време молитви, али увек може више и усрдније. Нада остаје да ћемо када деца још мало стасају имати мало више времена за молитву.

 

– Можете ли ићи на летовање или зимовање? На која сте поклоничка путовања ишли?

Иван: Не баш сваке године, али некако успевамо да одемо 5–7 дана годишње на море у Црну Гору, као и код деде и бабе у село Брвеницу у околину Пљеваља, јер то деци заиста пуно значи, док за зимовање немамо услове, а сâм много волим скијање. Викенде често проводимо у Горњем Милановцу. Често обилазимо манастире у Србији, Црној Гори и Републици Српској. Када год можемо одемо до манастира Острог, Света Тројица у Пљевљима, Фенек, Тврдош и др. Марко би волео да види Студеницу и стално то помиње. Даће Господ, отићи ћемо.

 

– Многе људе вишедетност асоцира на сиромаштво, разне тешкоће и материјалну оскудицу. Зато се плаше и планирају рађање.

Катарина: Супруг и ја често говоримо на ту тему, да вишедетност нужно не мора да значи сиромаштво, као што се медијски пласира, на основу чега јавност гради криву слику о вишедетности. Врло често се прича о вишедетним породицама којима је потребна помоћ, али је свакако добро да се покажу и други примери, како би се раскинули ови стереотипи, а тиме посредно охрабривали људи на вишедетност. Сматрамо да својим примером успевамо да ублажимо овако криво укорењене представе о вишедетности, барем код људи у нашем окружењу и људи који нас познају.

 

– Је ли било страха од порођаја? Сада је актуелно питање вакцинисања деце. Имате ли поверења у данашње вакцине, посебно Катарина као фармацеут?

Катарина: Страха је било можда од првог порођаја, од осталих не. Сва деца су рођена на Звездари у Градској болници, где сам ишла на вежбе за труднице, пре првог порођаја код једне дивне жене, бабице Славице Милић, која ми је и данас искрена пријатељица. Иван је био присутан на прва два порођаја и то ми је много значило (и њему је било непроцењиво искуство) јер су баш та прва два порођаја дуже трајала. Сви порођаји су били слични, само што су последња три знатно краће трајала.

Иван: Одласци у породилиште приликом рођења четвртог и петог детета били су заиста комични. Сви смо заједно пратили маму у породилиште, а док је мама убрзано дисала у колима и деца су је опонашала: сссс, сссс, сссс. То нам је остало као анегдота. Али, имамо и болних успомена. Најстарија кћерка Јана је, с четири године, оболела од Вилмсовог тумора (малигни рак бубрега). Након неколико месеци лечења, серије хемиотерапија и операције, Јана је данас здраво дете. Катарина је била у поодмаклој трудноћи с трећим дететом у време Јаниног интензивног лечења. Касније, мама Катарина је била активна у удружењима деце оболеле од рака, неретко помажући родитељима који проживљавају слична искуства с децом. Господ је и тада био снажно уз нас, нисмо имали дилему да је Свемоћни Заштитник уз нас, да нас све оснажи и охрабри. Наши ближњи су се чудили како све то преживљавамо лако и храбро, али ми смо све време знали од Кога то заправо долази.

Катарина: Нема званичних информација да вакцине нису добре. Свака серија вакцина пролази кроз анализу, али с друге стране, фармацеутска индустрија је у финансијском погледу једна од најмоћнијих и као да јој је то приоритет. Не могу да верујем у нечију злу намеру, али сâм поступак примене вакцине је проблематичан, присила и уцена родитеља, да се они не питају ни за шта, они који су пред Богом најодговорнији за своју децу.

Иван: Питање је колико наша земља данас може квалитетно да испита фармацеутске и прехрамбене производе. Недовољно улагање у технологије за испитивање и недостатак кадрова, вероватно има утицаја и на лошија испитивања и на повећан ризик. Некада, док смо сâми производили вакцине, ствари су биле другачије. Нама верницима остаје молитва и нада да ће детету бити добро после примања вакцине.

 

– Имате ли поруку охрабрења породицама које избегавају вишедетство?

Иван: Ако смо ми могли, сматрамо да могу и други. Себе сматрамо прилично просечним људима и верујемо да би већина људи, који су вероватно способнији од нас, с лакоћом одгајали више деце. Где има места за двоје, има и за троје или четворо, само је важно потиснути свој лични конформизам у други план, и вредновати живот изнад свега. Чули смо од главног и одговорног уредника Православног мисионара, оца Оливера Суботића, који често иде у Свету Гору, да нас и монаси подржавају, да у манастиру Хиландару читају тај часопис, а понајвише рубрику о вишедетним породицама. То нас баш радује јер је то прави знак њихове подршке.

 

– Да ли знате још неке вишедетне породице?

Катарина: Да, познајемо неколико. Пријатељи Милош и Бранка Јаковљевић из Панчева с четворо деце, пријатељи Драган и Бојана Пајић из Требиња с петоро деце и породица нашег свештеника Вида и Марије Милић из Барајева са шесторо деце.

 

Питамо децу шта воле у школи и у цркви. Јана каже да воли веронауку јер певају, цртају, уче молитве, играју се разних квизова, а Марко воли песму „Људи, ликујте“, и отпевао нам је заједно с Јаном. У цркви му се допадају иконе и фреске, а највише кад на Светој Литургији служи у олтару са оцем Видом. Заиста је црква прелепа, фрескопис су урадили врсни фрескописци Владимир Карановић и Вероника Ђукановић. А петогодишња Анђелија се похвалила да и она зна „Оче наш“ и умилним дечјим гласићем изговорила нам је ту молитву сасвим правилно. А ми смо на све то рекли: Амин! Нека тако буде!

 

Разговор водила: Радмила Грујовић

Извор: Православни мисионар, бр. 361

Објављује се с благословом уредника Мисионара.

 

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

*