Како наћи „правог” партнера?

На самом почетку важно је рећи пар речи о „правом”. Под правим се често мисли на идеалног, у свему одговарајућег партнера са којим би однос био лаган, без превише трзавица, размирица, честих свађа. Са „правим” нема проблема око усклађивања.

Свако од нас има своје личне погледе на свет, жеље, циљеве. Волимо различите ствари, на различит начин, слушамо различиту музику, пијемо различиту кафу, излазимо на различита места и дружимо се са различитим људима. Веровати да „права” особа ради и воли исто што и ми ирационално је и сигуран је знак да нећемо имати много среће да је нађемо, будући да не постоји.

У неким ранијим временима, не тако давним, пре нешто мање од једног века, проблематика избора партнера није ни постојала јер је тај посао био повераван родитељима. Они су спрам обичаја, културе, друштвеног статуса, имовинске карте и сличних параметара одлучивали ко ће бити одговарајући животни сапутник њиховој деци. Данас је ситуација сасвим другачија. Затрпани свакојаким очекивањима од партнерских односа често можемо окусити неуспех.

Зато је на самом почетку, када је одабир партнера у питању, важна свест о томе да ће бити потребно време и стрпљење како би се будући однос изградио. У старту је важно да се обе стране усагласе око најважнијих ствари, око онога што обоје сматрају да им је у животу најважније. То може бити породица, пријатељи, каријера, новац, религија, место живљења, жељени број деце или нешто друго. Говоримо о оним стварима око којих нема преговора, већ су оне такве какве су и не желимо их мењати или их се одрећи зарад партнера. Ако се на том пољу постигне договор, тј. обоје се усагласе, онда је време да се крене на следећи ниво.

Други ниво „преговора” треба да садржи све оно што волимо да радимо када се забављамо или одмарамо. Одлазак у шетњу, на море, планину или у бању. Чешће или ређе дружење с пријатељима, изласци у пару или свако за себе и сличне ствари. Прво поље о ком је било речи тиче се саме форме или облика живота какав желимо да живимо, важних моралних, етичких, верских и других начела којима је живот обликован, док се други део тиче разоноде, начина уживања и креирања свакодневних задовољстава.

Лепо је веровати да ће љубав успети да усклади двоје људи, ма колико они били различити, и да ће се ради те љубави обоје одрећи онога што им је важно. Али љубав то не ради, јер љубав није сила која нешто мења већ назив за однос који двоје људи граде. Љубав је одлука да двоје буду заједно иако постоје разлике, али та одлука ће бити донета само ако те разлике нису непремостиве, тј. ако губитак није превелики.

Каква би то љубав била, ако би неко од партнера морао да се одрекне нечега што му је од непроцењиве вредности, нпр. вере, пријатеља или одређеног члана породице, или посла за који се школовао и ком је посветио своје време, труд, осећања? Замислите девојку која треба да се одрекне своје жеље да има велику породицу и кућу на селу зарад дечка који жели да живи у солитеру у центру града, а можда ће у неком тренутку живота пожелети једно дете, када њој увелико буде пролазило најлепше време да се оствари као мајка. Реално је да су нека одрицања нужна, али та одрицања не смеју бити таква да као последицу имају осећање великог губитка, јер ће пре или касније осећање незадовољства бити снажније од жеље да однос опстане.

На партнерски однос треба гледати као на један велики пројекат који ће своје плодове давати у будућности. Успех сваког, па и љубавног пројекта зависи од много фактора. Најпре од саме идеје на којој пројекат почива, а то су оне најважније вредности које су поменуте, али зависи и од расположења и осећања задовољства које имају запослени на пројекту, а то је она друга поменута група која се тиче радости живљења.

А за све то потребно је време и стрпљење.

Тако се избор животног партнера и не разликује много од избора пријатеља или пословног партнера. Састављање списка очекивања од „правог” и од односа с њим може у великој мери расветлити неке наше раније неуспехе, а омогућити будуће успехе, јер на тја начин имамо прилику да добро размотримо све оно што очекујемо од партнера, да одредимо шта је оно чега се можемо одрећи, а чега не желимо да се одрекнемо. То је поштено и према „правом” и према себи. На крају крајева, свака особа може бити „права” за партнерски однос у оној мери и на онај начин на који усагласимо наше животне вредности, жеље, идеале и тежње.

 

Аутор: Филип Стојковић, психолошки саветник

Извор: Како наћи „правог” партнера?

 

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*