Љубав која им увек осветљава пут

Напомена: Овај чланак изворно је објављен на порталу Блиц Жена поводом 8. марта. Наше мишљење о овом празнику засновано је на хришћанском приступу, али се тиме овде нећемо бавити. Преносимо чланак због тога што је реч о хришћанској породици која својим животом сведочи о значају здраве породице, пожртвованости и љубави.

*  *  *

Сања има црни појас, факултетску диплому, осморо деце и удата је за свештеника: „А тата ми је лепо рекао, заврши ти кћери прво факултет, па онда рађај колико хоћеш.“

Маркантна црнка с осмехом девојчице мајка је две ћерке и шесторице синова, мајстор каратеа и педагог. Због љубави према проти Зорану, напустила је спорт и није се покајала. Посла је пуно, јер породица мора да функционише као сат.

Довољно је за једну жену рећи да има црни појас, па да буде јасно која је то воља, упорност, неустрашивост и спремност да се окуша у нечему у чему би многи видели ризик и опасност. Необично је било, препричава Сања, кад на борилиште изађе ката тим који су чиниле три сестре – она, њена сестра близнакиња Вања и трећа Богданка. Као врхунски тим годинама су побеђивале на свим такмичењима и иако је њих деце у породици било шесторо, биле су узданица и очева највећа нада. Тата је био задовољан што кћерке освајају бројне медаље у каратеу, али некако је највише желео да донесу дипломе са факултета.

– У време мог детињства било је мало необично имати петоро браће и сестара. Да ли је то развило борбени дух код мене, не знам, али већ као млада поставила сам циљ да ћу надмашити своју мајку у броју деце. Родићу седморо, рекла сам, а тата ми је го­ворио „Заврши ти, кћери, прво факултет, па онда рађај колико хоћеш“.

Сања је уписала факултет, а дипломирала тек 20 година касније. Звучало би ово као неуспех да у међувремену није родила осморо деце и неочекивано окренула редослед. Сад кад има диплому факултета, осморо деце, мужа који подржава све њене планове, струк девојке, углед у друштву и само 44 године, онда видимо да је заправо њен поредак ствари био најбољи. А деца су сва за понос. Ирина (22) и Христина (21) завршавају Музичку академију у Београду, син Владимир (19) је студент, Николај (17) је ученик Богословије, а Дамјан (14), Максим (12), Василије (9) и Павле (4) тек ће бирати своја занимања.

Срушила је све стереотипе.

– За многе је необично да чују реченицу: „Тренутно их је само четворо код куће“. Често ме људи питају да ли сам опет у другом стању, па се шале са мном да је трудноћа моје право стање, а ја се смејем јер сам свесна храбрости с којом сам искорачила у мајчинство. Срушила сам и стереотип о томе да вишеструке трудноће нарушавају изглед жениног тела.

– прича Сања с осмехом.

Одавно су већ уигран тим и све делује лако, али није одувек тако било. Сања и Зоран су се упознали случајно, као што се сви млади заправо упознају, на седељци с друштвом. Није овај сусрет доживела озбиљно када је рекао да похађа Богословију у Книну. Имала је само 16 година и обећавајућу каријеру каратеа пред собом.

– Знала сам да свештенички позив захтева огромну дисциплину и одрицање, а знала сам и да је одрастао у дому за децу без родитељског старања, заједно са сестром и братом, и да има потпуно неизвесну будућност, али ипак је био свестан да је права жена вреднија од бисерја.

– сећа се Сања њиховог почетка.

Она је, с друге стране, била кћерка имућних родитеља, девојка великог потенцијала, с планом да иде у Београд на студије и настави да напредује у каратеу, заједно са сестрама. И поред инсистирања родитеља да настави школовање, наредно лето, кад је Зоран опет дошао на распуст, било је пресудно.

– До краја његовог школовања сваки дан сам му писала писмо и чекала.

Зоран се, као млади богослов, оженио и постао свештеник, а Сања напустила све и отишла с њим у мало, разрушено село покрај Дервенте, где је потребно покренути повратак расељених.

Дневно спремамо по 30 оброка.

Током разговора Сања и Зоран ниједном речју не говоре да им је било тешко. Ту су добили троје деце, живећи с времешним повратницима, у лошим животним условима. Ал’ ко воли, тај и Бога моли, па се они овог времена сећају као срећног и непоновљивог. Убрзо су добили премештај у Бијељину, где живе и данас, он као старешина Саборне цркве, а она као студент на мастеру из педагогије, на Педагошком факултету Универзитета у Источном Сарајеву. Причају како дневно припремају 30 оброка, само за њих. Кажу да је пријатељима забавно да виде њихов шпајз који изгледа као омања продавница.

– Тек да нас видите у набавци, све купујемо на пакете, а сад, у септембру, пакет од стотину школских свезака, смеју се углас.

Викендима и током распуста Петровићи су заједно. Свесни су да је њихова самсоновска, гигантска снага у јаким породичним везама. Састајући се и боравећи скупа, изнова се напајају с тог непресушног извора љубави који само здрава заједница даје. Да све буде невероватније, Зоран има рођеног брата који такође има две кћерке и шест синова, но то је за неку другу причу.

Велика породица је, каже за крај Сања, као спортски клуб, као репрезентација. А сваки клуб, да би био успешан, мора имати и тренера и капитена. Тајна њиховог успеха је смењивање на те две позиције. И љубав која им увек осветљава пут.

 

Аутор: Сања Хајдуков

Извор: Блиц Жена

 

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

*