„Majka je biće najsličnije Bogu.” Sv. Nikolaj Srpski
„U toj svojoj neprestanoj brizi ona svaki dan umire za svoju decu. To je istina našeg zemaljskog sveta, istina kojoj se dive Nebeski svetovi. Jer, ako ima nečega na zemlji čemu se dive anđeli nebeski, to je dobra hrišćanka, dobra majka, dobra žena. Ništa nije ni teže ni odgovornije u našem zemaljskom svetu od dužnosti majke hrišćanke.” Sv. Justin Ćelijski
Ponovo smo u Barajevu, u eparhiji Šumadijskoj, ovog puta u poseti kod svešteničke porodice Milić, tačnije u domu protojereja-stavrofora i arhijerejskog namesnika Beljaničkog, oca Vida Milića (42) i njegove supruge Marije (41). Čuli smo za njihov graditeljski trud i da barajevska nova crkva, posvećena Spaljivanju moštiju Svetog Save, izgleda kao „mali raj”. Gradeći sveti Božiji dom, oni su gradili i sebe i svoj topli porodični dom. U prelepom novom parohijskom domu je i njihov novi stan. Na centralnom mestu u trpezariji stoji ikona Presvete Bogorodice s malim Hristom okružena cvećem. Slika najuzvišenije ljubavi – svete ljubavi.
Ima li lepšeg prizora od majke sa detetom u naručju? Sedmoro ih je držala na rukama popadija Marija. Prvo čedo, Teodora, prva radost, bila im je i prva žalost, jer je već po rođenju bila pod stalnim nadzorom lekara; strahujući za njen život, odmah su je krstili, i ona se kao beba upokojila. Ali, ubrzo su radost donele devojčice Doroteja (20), Nikolina (18), Sofija (16), a potom i dva sina Nikola (14), Rastko (8), i najmlađa kći Jovana (5).
– Oče, čuli smo da ste poznati kao veliki graditelj.
Otac Vido: Da, to je nešto što ja veoma volim. Ovo naselje se zove Bagrdan. Nekada je na ovom mestu bila močvara i malo jezerce, a kasnije, kada je to zatrpano, formirana je stočna pijaca i buvljak. Najteže je bilo pripremiti teren za gradnju, zameniti tlo i betonirati duboke temelje, pa tek tada pristupiti izgradnji nove crkve, parohijskog doma i celog kompleksa. Veoma smo ponosni što su naša crkva i njena porta jedne od najlepših u Šumadiji. Freske i ikonostas su oslikali poznati majstori Vladimir Karanović i Veronika Đukanović. Česma i crkvena ograda urađeni su od granita, poklonom Gorana Krsmanovića, tada fudbalera, a sada diplomiranog teologa i veroučitelja iz Obrenovca, koji ima sedmoro dece, o kome ste ranije pisali u Misionaru.
Moja popadija je osmislila i uredila zelene površine i stvorila ugodan ambijent. Ali, pre ove crkve imali smo možda i teži poduhvat – obnovu starog parohijskog doma, gde smo ranije stanovali, i stare ruinirane Crkve Svetog Nikole u Srednjem Kraju. Zatim je došao na red i Misionarski centar. U saradnji s gradskom opštinom Barajevo, otpočeli smo na crkvenom zemljištu izgradnju objekta koji u osnovi ima 800 m2, i građen je po najvišim standardima. U njemu već radi vrtić i jaslice, kapaciteta oko 150–170 dece, a predviđen je i smeštaj za decu ometenu u razvoju.
Tu je i državna muzička škola „Davorin Jenko”, koja ima oko 90 učenika u devet klasa. U toku je izgradnja jednog medicinskog objekta, ambulante s lekarom opšte prakse i pedijatrijskom službom. Potkrovlje krasi mala kapela koju ćemo posvetiti Presvetoj Bogorodici. Za ovaj poduhvat bilo je veoma teško obezbediti sredstva. Glavna okosnica sredstava bio je legat počivšeg Đorđa Ilića, seljaka iz Barajeva, koji je svoju imovinu zaveštao našoj crkvi. Neko će nam zameriti da se Crkva meša u poslove izvan svoje nadležnosti. To nije tačno. Za Crkvu je najbitniji čovek i njegova duša. Utoliko imamo veću odgovornost i obavezu kada je u pitanju dete, taj mali, nevini čovek.
– O vama je pisao „Barajevski glasnik” iz koga smo saznali da vam je Skupština gradske opštine Barajevo 2013. dodelila zlatni pečat Praviteljstvujuščeg sovjeta serbskog za izuzetno zalaganje u izgradnji Misionarskog centra. A pre toga je Crkvenoj opštini dodeljen srebrni pečat.
Otac Vido: Ne mislim da orden pripada samo meni. Trebalo bi ga isparčati na sve one koji me svesrdno prate u mojim naporima. Na prvom mestu, moja porodica, crkvenoopštinski odbor i naš episkop Jovan, bez čijeg bih blagoslova ja bio samo suva grana na rodnom drvetu. Čvrsto verujem da sam samo alatka u Božijim rukama, jer bez Njegove volje ništa ne bismo učinili.
– Mudri Njegoš kaže: „Pregaocu Bog daje mahove.”
Otac Vido: Još i više – krila. Već sam rekao da je graditeljstvo moja ljubav. Uvek sam gledao da budem jedan od radnika, a ne poslovođa. Kad smo postavljali kupolu na novoj crkvi, niko od radnika nije smeo na vrh. Nekoliko puta su mene podizali dizalicom. Jednom je naišao i vladika Jovan i uplašio se videvši me zavezanog konopcem oko pojasa kako visim u vazduhu. A moja popadija, tada trudna, sklanjala je decu da ne gledaju, krstila se i molila: ‘Bože, pomozi!’ Bilo je još veoma opasnih situacija u kojima sam se obreo u toku gradnje, ali Bog je uvek pomagao.
– Šta je vas dvoje uputilo ka Bogu? Da li su vaši roditelji bili pobožni ili je na vas uticao neko drugi ili neki neobičan događaj? Možda je bilo sveštenika među vašim precima?
Marija: Moj otac, Milan Jovanović, lekar, i majka Velizarka, socijalna radnica, mog brata Miloša i mene nisu uveli u veru. U Sokobanji sam završila osnovnu, a Srednju medicinsku školu (farmaceutski smer), u Beogradu. Stanovala sam kod bake Sofije, mamine majke, koja je živela u ulici ispod Crkve Svetog Aleksandra Nevskog. Svakog dana sam slušala zvona sa hrama koja su me prosto privlačila. Ali, baka, koju sam neizmerno volela, rekla mi je danisam krštena i tada sam se u svojoj 15. godini krstila.
Otac Vido: Rođen sam u pobožnoj hrišćanskoj porodici od oca Milorada i majke Milojke u centralnoj Bosni (Okruglica). Kako u selu nije bilo crkve, kršten sam u Crkvi Pokrova Presvete Bogorodice u Varešu sa 6 meseci. Imam samo sestru, Danu. Ne mogu reći da su moji roditelji dobro poznavali svoju veru, ali slavili smo Đurđic, redovno postili i pričešćivali se. Sa očeve strane nije bilo sveštenika, ali sa majčine strane bliži rođak je vladika zahumsko-hercegovački Grigorije.
Da počnem da razmišljam o Bogu bili su presudni dramatični događaji, koji su potresli porodicu moga oca. Naime, deda Vido, čije ime nosim, doživeo je strašnu tragediju – ustaše su 1942. upale u njegovu kuću i zaklale mu ženu i svu čeljad, među kojom njegovih devetoro dece. On se kasnije oženio udovicom koja je dovela svoje dvoje dece, a rodila mu šestoro. Nažalost, svi su umirali mladi – jedna tetka sa 20, druga sa 45, stric sa 32 godine. Danas je živ samo moj otac. Tako me je strah od smrti doveo do Izvora života. To je uticalo da upišem Bogosloviju kao životno opredeljenje, bolje reći, to sam doživeo kao Božiji priziv.
– Gde ste završili Bogosloviju i kako ste se upoznali vas dvoje?
Otac Vido: Završio sam Bogosloviju Svetog Save u Beogradu, a trenutno sam apsolvent na Bogoslovskom fakultetu. Nas dvoje smo se upoznali u Beogradu preko zajedničkih prijatelja. Pre venčanja, predložio sam svojoj budućoj supruzi da Vaskršnji post provedemo u nekom manastiru. Tako sam ja otišao u Studenicu, a Marija prvo u Svetu Petku u Stublu, a potom u Gradac. U Studenici sam upoznao divnog igumana, oca Jovana, koji je kasnije, 2002. voljom Božijom postao naš vladika šumadijski. Kada nas je ispraćao iz Studenice uz očinske savete kojih se i danas sećamo, dao nam je blagoslov za Svetu tajnu braka. Iste godine, u leto 1993, venčali smo se u Hramu Svetog Vaznesenja Gospodnjeg u Žarkovu. Tada sam još bio klirik Mitropolije dabrobosanske.
Marija: Taj boravak u manastiru mi je mnogo značio da shvatim kakav me život čeka i uvidela sam, hvala Bogu, da postoje druge vrednosti u životu u odnosu na ono što sam do tada mislila. Za mene je to bio priziv. Moji roditelji očekivali su da postanem lekar ili farmaceut, a ja sam odlučila da se udam za budućeg sveštenika. Njihov strah je bio još veći posle venčanja, kad je trebalo da odemo u ratno područje BiH. Tada smo živeli u Meljaku.
Otac Vido: Da, ona je ostala u Meljaku, a ja sam u zimu 1994. rukopoložen u čin đakona u Sarajevu, na Ilidži, u Crkvi Sv. Save. Pošto je 1996, zbog ratnih uslova Mitropolija raseljena, dobio sam kanonski otpust i u martu 1997. rukopoložen sam u čin sveštenika u Kragujevcu i ubrzo postavljen ovde u Barajevu, u Crkvi Sv. Nikole, a od 2006. smo u novoj crkvi. Čin protojereja-stavrofora dobio sam prilikom osvećenja nove crkve 2006. godine. Sveštenoslužim već 18 godina.
– Marija, kako je biti popadija? Je li bio lakši „probni rad” u manastiru?
Marija: Nije lako, ali imam pomoćnike, pomažu starije ćerke, a o. Vido je nezamenljiv. On ne može bez rada. S jednog posla na drugi. Za velike praznike, mnogo mi pomaže Vidova sestra Dana, a ustvari ja je doživljavam kao da je moja sestra, i divne mlade žene iz naše crkve, da počistimo, skuvamo, napravimo kolače, ofarbamo jaja… Druženje posle Liturgije za nas je produžetak Liturgije u kome zaista uživamo.
– Šta je najvažnije u hrišćanskom životu?
Otac Vido: Živeti život Hristom i svedočiti Hrista. Savremenom čoveku danas je teško da se odrekne sveta u kome prebiva. To i nije preduslov za čestiti hrišćanski život, kroz koji želimo da zadobijemo večnost. Čovek treba svet da preobražava, odnosno da u svetu bude ikona Božija.
– Sveštenik je javna ličnost. Sve su oči uprte u vas. U vama se narod ogleda i u vas se ugleda, kao u Gospoda Hrista. To je velika odgovornost pred Bogom i narodom Božijim. Da li i deca sveštenika treba da budu uzor svojim drugovima, u svakom pogledu, posebno u pogledu mode? Koliko tu pomaže veronauka?
Otac Vido: U Svetom Pismu je zapisano da su hrišćani svetlost svetu i so zemlji. Otuda svaki hrišćanin treba da bude primer drugima, a posebno sveštenička porodica. Istina, sveštenička deca su ponekad izložena nepotrebnim analizama i od njih se očekuje uvek više nego što je kritičar i sam spreman da učini. Naša deca se oblače pristojno i po garderobi se ne izdvajaju od druge dece. Kad god smo u mogućnosti, kupimo im ono što je kvalitetno, ali ne moderno i firmirano. Dobri su đaci, devojke su za pevnicom, dečaci u oltaru, poste od malih nogu i redovno se pričešćuju. Sami su izgradili stav da im nije potrebno dodatno ukrašavanje tela jer imaju od Boga darovanu lepotu, te nisu podlegli raznim, rekao bih, unakažavanjima, a ne kako ih nazivaju ‘ulepšavanjima’.
Naša deca su patrijarhalno vaspitana i trude se da ne učine nešto što bi dovelo u pitanje njihov obraz, ali i obraz svešteničke porodice. Za duhovno obrazovanje dece veoma je bitna veronauka, ali nije garant da će to dete sutra biti dobar čovek i pravi vernik. Ako ona ne oplemeni dušu mladog čoveka da spozna da je on deo zajednice i da u svakom čoveku vidi brata sazdanog po liku Božijem, onda veronauka nije postigla cilj. Zato je velika odgovornost na veroučiteljima da taj mladi čovek zavoli veronauku, a kroz nju i liturgijski život, što u stvari jeste cilj veronauke.
Marija: Sa decom smo, pre svega, iskreni prijatelji. Ne smatramo da smo eksperti za vaspitanje, ali se trudimo da deci ukažemo šta su prave vrednosti. Autoritet je bitan, ali ga je teško održati. Ponekad ljubav nadjača autoritet, pa pogazimo ono što smo zacrtali. Sve probleme rešavamo prvenstveno razgovorom, nažalost, ponekad s povišenim tonom s roditeljske strane. Ja sam zadužena za žensku decu. Govorim im da moda nije bitna stvar, ali nailaze na prebacivanja od svojih vršnjakinja.
Svesna sam da smo mi u službi drugih i da sveštenička porodica ima drugačiji život, mnogo više obaveza i odgovornosti. Nije uvek lako, ali iskrenim poveravanjem, Bogu hvala, prebrodili smo kritični period. Sada su na redu dečaci, te će se njima više baviti otac.
– Koje škole deca uče? Kako uče? Da li se bave dodatnim aktivnostima, sportom, umetnošću? Koliko čitaju? Koliko su pod uticajem virtuelne stvarnosti?
Marija: Najstarija ćerka je na prvoj godini Pravnog fakulteta, a mlađe ćerke su treća i druga godina Arhitektonsko- tehničke i Medicinske škole. Sinovi su sedmi i drugi razred osnovne škole. Odlični su i vrlo dobri. Nikolina je završila osnovnu baletsku školu „Lujo Davičo” u Beogradu, a sada s Nikolom i Rastkom ide u osnovnu muzičku školu „Davorin Jenko” u našem Misionarskom centru. Vole da čitaju. Što se tiče novih tehnologija, ne možemo reći da ih deca ne koriste, ali ih kontrolišemo i ograničavamo.
– Vaša bračna zajednica je, na prvom mestu, molitvena zajednica. Koliko molitva doprinosi poboljšanju vašeg života, tj. koliko ste „odeveni u reč Božiju kao u kakvu prekrasnu odeću” (Sv. Teofan Zatvornik)? Koliko naglašavate značaj molitve vašim parohijanima, naročito za vreme posta? Kakve aktivnosti postoje pri crkvi?
Otac Vido: Molitva je naša veza sa Gospodom. Ukoliko nema lične molitve, čovek je kao cvet koji se ne zaliva i uvenuće pre ili kasnije. Mislim da je najbolja lična molitva, koja nije delo nekog učenog teologa već izraz duhovnog raspoloženja i želje za obraćanjem Gospodu. Posebno naglašavam neophodnost zajedničke molitve u porodici jer se kroz tu molitvu projavljuje Crkva u malom. Čini mi se da Bog najviše čuje naše molitve upućene s našeg malog kućnog oltara.
Post ne može biti cilj sam sebi. Ukoliko nije povezan s molitvom i drugim hrišćanskim vrlinama i nije krunisan Svetom tajnom pričešća, post je besmislen. To je onda obično mučenje tela slično raznim dijetama. Popadija je odličan pojac, predvodi pevnicu. Uz našu muzičku školu savladala je crkveno pojanje i naučila crkvenoslovenski, a uključena su i naša deca. U okviru našeg pastirskog rada, dva puta godišnje vodimo decu koja pohađaju veronauku na poklonička putovanja, kao i odrasle. Ovaj vid pastirske delatnosti je veoma bitan jer hodočasnicima otvara duhovna saznanja i utvrđuje ih u veri. Takođe organizujemo takmičenja učenika veronauke. Do sada smo se borili da steknemo normalne uslove za rad, a od sada ćemo više raditi na duhovnom preporodu naših parohijana.
– Ima li za vas i vašu decu letovanja i zimovanja?
Otac Vido: S obzirom na to da je naša porodica višečlana, nismo u mogućnosti da idemo svake godine. Lično ne volim sunčanje, ali sam decu naučio skijanju i kad god smo u prilici idemo na skijanje. More uglavnom menjamo za Sokobanju, gde nam deda Milan živi sam, jer se baka pre pet godina upokojila. Od pokloničkih putovanja, ostaće nam nezaboravno ono za Vaskrs 2005. u Svetu Zemlju sa „Dobročinstvom”. A kad god se ukaže prilika, rado posetim Svetu Goru i manastir Hilandar koji mi uvek otkrije nešto novo.
– Da li je svaki porođaj bio isti? Je li bilo straha od porođaja?
Marija: Svi porođaji su bili manje-više isti. Ako se izuzmu problemi s proširenim venama, zbog kojih sam morala povremeno da budem hospitalizovana, nije bilo straha od porođaja. Naprotiv, željno sam svaki put iščekivala prvi dečji plač. Kad su zaređale devojčice, silno sam želela da imamo sina, a o. Vido me je tešio: ‘Ne brini, Bog promišlja!’ I zaista, kad je 2000. obnovljena stara Crkva Sv. Nikole, rodio nam se Nikola, a kad je 2006. završena gradnja nove Crkve, Svetog Save, rodio nam se Rastko.
– Veliki problem u Srbiji je drastičan pad nataliteta. Kako se boriti protiv abortusa?
Otac Vido: Abortus je težak smrtni greh, mnogo teži od ubistva odraslog čoveka, jer se ovim činom lišava života jedno ljudsko biće pre nego što je i započelo život i pre nego što se udostojilo krštenja. Mislim da mi, kao Crkva, ne smemo da se izmaknemo i kažemo lekarima: ‘To je vaš problem’. Moramo s njima biti dobri saradnici i misionari kao što je Apostol Pavle bio među neznabošcima, jer ‘ne znaju šta čine’. Dužni smo da im ukažemo da je to strašan greh. Mnoge hrišćanke, koje su se duhovno probudile, dolaze i ispovedaju taj greh, ali ima i onih koje bez imalo straha od Boga nabrajaju mnoge abortuse, kao nešto nevažno.
– Kakav je vaš stav o vantelesnoj oplodnji? Pravoslavna Crkva još nije dala svoj zvanični stav, a Rimokatolička je izričito protiv. Pravoslavni hrišćani pitaju da li mogu to da koriste.
Otac Vido: Kada je u pitanju vantelesna oplodnja, čovek mora biti veoma obazriv prema onome što će izneti. Na prvom mestu, smatram da se s problemom steriliteta susreće veliki broj zrelijih, ali i veoma mladih ljudi. Njihova želja da po svaku cenu imaju poroda sama po sebi nije za osudu. Metodi kojima žele da ostvare tu želju mogu biti neblagosloveni sa stanovišta Crkve. Na prvom mestu radi se o zloupotrebama kojih danas ima sve više. Vantelesna oplodnja ne mora unapred biti odbačena. Ne zaboravimo, u taj plod Bog udahnjuje dušu, a čovek se ne rađa bez volje Božije. Lično smatram da lekari i sveštenoslužitelji treba da budu saradnici, na svakom polju, da jedni drugima ukazuju na naučna i moralna dostignuća. Ovo je veoma bitno pitanje za našu Crkvu i u njemu smo obavezni da učestvujemo. Ukoliko se isključimo, vantelesne oplodnje neće prestati ali će biti sve više zloupotreba.
– Oče, a šta ćemo s pušačima? Pušenje je veliki greh, ubija i dušu i telo. Zar to nije ravno samoubistvu? A oni se i pričešćuju.
Otac Vido: To je veliki problem. Negde sam pročitao da je Rusija na prvom mestu u svetu po procentu pušača, ali ni mala Srbija ne zaostaje. Ni zakon o zabrani pušenja na javnim mestima nije uticao da se smanji broj pušača, ni u Rusiji ni kod nas. To je teško izlečiva strast. Ti ljudi su ozbiljno bolesni, bolesna je njihova pozitivna, stvaralačka volja, jer su, često nesvesno i naivno, izabrali rušilaštvo, okrenuto pre svega protiv sebe. Strašno je gledati mlade kako pale jednu cigaretu za drugom. Čuvena je anegdota blaženopočivšeg vladike šumadijskog Save koji je rekao da bi čovek imao dimnjak na glavi kada bi za njega Bog predvideo da bude pušač. Možda nismo spremni da se suočimo sa ovim problemom kao Crkva iz razloga što i u našim redovima imamo veliki broj pušača.
– Koje su lepe strane mnogodetstva? Ima li i loših? Da li smatrate da je spasenje u rađanju?
Marija: Lepota je u zajedništvu i međusobnoj ljubavi i služenju jednih drugima. Loših strana nema, ali ono zahteva veliku žrtvu, posebno roditelja.
Otac Vido: Spasenje je u Hristu, jakoj veri i čistom srcu. Rađanje nije garant spasenja, ali je put kojim se može zadobiti spasenje. Ako naš porod ne izvedemo na pravi put no prepustimo da ih ulica vaspitava, rizikujemo da od našeg, ali i njihovog spasenja neće biti ništa.
– Imate li poruku ohrabrenja porodicama koje izbegavaju mnogodetstvo?
Otac Vido: Svake godine Srbija je manja za jedan ceo grad. Kada je trud na našoj strani odsutan, tada i Božija pomoć prestaje. Umesto da rađanjem ‘pravimo’ posao, mi praznimo sela, škole, vrtiće, i pustoš ostavljamo u nasleđe budućim pokolenjima. Sve što smo do sad izgubili, a izgubili smo mnogo, posledica je našeg nerađanja.
Naša poruka svim mladim ljudima koji su u mogućnosti da rađaju jeste: U životu sve planirajte, ali rađanje nemojte, to ostavite Bogu. Vremena jesu teška, ali nikada i nisu bila laka pa su se deca rađala. Ne dozvolite da vaš komoditet bude merilo zbog koga ćete se odreći onoga što vam Bog daruje. Ništa ne može zameniti jedan dečji zagrljaj i iskrenost dečje ljubavi. Naš stari narod je govorio: „Nije bogat ko ima volova, već onaj što ima sinova.” Mi, Bogu hvala, imamo i kćeri i sinova, i to bogatstvo ne bismo menjali ni za šta.
Petogodišnja Jovana se preobukla u uspavanu lepoticu i, da bi nam pokazala kako je ona već velika i prava domaćica, poslužila nas je bombonama, pa nam je odrecitovala pesmicu o Svetom Savi i otpevala „Jedinorodnij Sine,” a za rastanak darovala nam čestitku za Vaskrs: svoj crtež, na kome je lepo nacrtala veliku novu crkvu, sunce i leptira iznad kupole, a ispred ulaznih vrata – tatu i mamu.
Razgovor vodila: Radmila Grujić
Izvor: Pravoslavni misionar, br. 342
Objavljuje se s blagoslovom urednika Misionara
Najnoviji komentari