Деци је добро када је родитељима добро – породица Нагорнових

На страницама часописа за родитеље „Виноград вишедетни родитељи говоре о себи и својој деци и деле своја искуства. Данас представљамо породицу Нагорнових.

Родитељи:

  • Андреј Викторович, 54 година, глумац у позоришту „Ермитаж”
  • Татјана Ивановна, 44 године, учитељица

У браку 20 година.

Деца:

  1. Иван, 19 година, студент на другој години Московског државног педагошког универзитета, Факултет за хемију
  2. Марија, 16 година, ученица једанаестог разреда
  3. Дарија, 14 година, ученица осмог разреда
  4. Гаврило, 11 година, ученик петог разреда
  5. Нина, 8 година, ученица другог разреда
  6. Надежда, 6 година
  7. Виктор, 3 године

Андреј Викторович:

– Супруга и ја смо се упознали на послу. Татјана је по свом основном образовању глумица. Радили смо заједно у позоришту. Годину дана смо се просто дружили, шетали, разговарали. После годину дана сам схватио да без ње не могу.

Моја жена ме савршено допуњује. Разумемо се у пола речи, она чак предосети шта хоћу да кажем. Много ми недостаје када год нисмо заједно. Татјана има све добре особине које можете замислити. Веома је добра, одговорна, зна да воли. Препирке међу нама су врло ретке. Али када до њих дође, трудимо се да чинимо уступке једно другом. Да, то није лако, али породица подразумева тежак труд. Ако се човек не труди, породица се распада. Чак и када знам да сам у праву, трудим се да прихватим компромис. Када је моја жена у праву, а ја нисам, опет проналазимо компромис. Ни жена ни муж не треба себе да истичу и стављају у први план. У породици оба супружника треба да излазе у сусрет једно другом, да се допуњују.

Ако се делује по принципу „да се жена боји мужа”, онда од породице нема ништа. Уз мене је особа коју волим, мој „слабији сасуд” – моја дужност је да је чувам. Али код нас је тако да се и жена према мени односи као према „слабијем сасуду”, тј. брине се о мени. Обоје се трудимо да се бринемо једно о другом. У браку смо већ 20 година, а осећам се као је прошла једва година дана. Недавно смо седели и разговарали о протеклим годинама и обоје смо се сагласили да је време просто пролетело – 20 година као један дан.

 

Када сам се женио, нисам претпостављао да ћу имати много деце. Просто смо се супруга и ја волели и волимо се. Када нам се родило прво дете, сви су говорили: „Родите још једно, и одлично!” Када смо добили девојчицу, људи су почели да говоре: „Сад вам је доста, живите сада за себе.” Када смо добили трећу бебу, схватили смо да су наша деца тако предивна да би било тужно када их не би било више. Свако од наших седморо деце је непроцењив дар.

Са децом није лако. И с једним дететом је тешко, у сваком смислу. Сваког занима финансијска страна нашег живота – трудимо се да планирамо буџет тако да за сваког има довољно. И имамо свега довољно. Идемо сви заједно на море. Пријатељи нам често дају одећу за децу, иако купујемо и нову одећу – деца се радују када могу да оду у продавницу и изаберу нешто по свом укусу. Не слажем се с мишљењем да је потребна огромна количина новца да би се одгајила деца. Само је потребно правилно распоредити новац. Прохтеви родитеља су такође битни.

Тренутно сам веома задовољан тиме каква су наша старија деца постала. Иван је учинио све што је могао да факултет упише тако да буде на буџету, па не плаћамо његово образовање. Одличан је студент, веома је добар и савестан. Наравно, код њега је присутан младалачки максимализам, али и ја сам био такав у његовим годинама. То ће проћи. Притом, његов максимализам је у разумним границама. На пример, имамо кућицу на селу и наш син не воли тамо да иде. Не притискам га и не наговарам, али када ми је потребна помоћ, он увек пође с нама.

Децу не треба присиљавати. То је насиље над вољом другог човека. С дететом се може разговарати, могуће је убедити дете и личним примером показати како треба поступати. Насилне методе не делују. Довољно је да родитељи правилно васпитају старију децу, а млађа ће следити њихов пример. Млађа деца просто упијају све од старијих.

Сва наша деца имају различита интересовања и мени је немогуће да се бавим сваким посебно. Да ли шесторо људи треба да чека док сам ја посвећен једном детету? У неким активностима сви учествујемо – на пример, током одмора сви заједно играмо друштвене игре. Такође, наша деца воле да приређују приредбе код куће. Сами састављају текстове, сами вежбају, облаче се и изводе представе. Понекад сами састављају и позивнице. Нас поседају на софу и представа почиње. Веома је занимљиво и смешно када се у представу укључе и они који нису учествовали у припреми.

 

 

На селу имамо и своје кошнице. Деци је занимљиво да се баве пчелама. Ове године је за њих био посебан догађај када смо врцали мед. Управо се такви тренуци памте за цео живот.

Баке и деда (супругин отац) нажалост су нас већ напустили. С нама је само мој осамдесетогодишњи отац. Он има једанаест унука – моју децу и децу мога брата. Каже да је он најсрећнији деда на свету. Много унучади – то је срећа.

Татјана Ивановна:

Још одмалена сам хтела да имам велику породицу. Када сам одгледала филм „Одједном, двадесет година после”, помислила сам да бих толико волела да и ја тако проживим. Увек сам чезнула за великом породицом. Мој брат је од мене старији 17 година, те сам практично расла као јединица с мамом и татом, и доста сам патила. Прво дете сам родила у периоду оцрковљења и била ми је присутна мисао да треба родити свако дете које Бог пошаље. Питала сам супруга шта он мисли, а он је одговорио да ме подржава, иако пре свадбе није био одушевљен идејом да уопште има децу.

Андреј и ја смо се виђали око годину дана. Није ту било неке романтике, просто смо се дружили. После посла смо шетали и разговарали. Приметила сам да ми се удвара, али сам имала друге планове, углавном пословне. Тада ме је глума веома занимала. Тако је то трајало с јесени до пролећа. Живела сам на другом крају града и он ме је увек пратио кући. Допратио би ме до мог кварта и враћао се својој кући. Једном смо се, тако, поздравили пред улазом у моју зграду. Ушла сам у зграду, окренула се и видела га како стоји и гледа у мом правцу. Прострелила ме је мисао: дружимо се већ годину дана и тај човек ме није ниједном увредио, ниједну лошу реч није рекао. Ништа лоше од њега нисам доживела, само добро. У том тренутку сам се заљубила. То се десило у неком трепету моје душе, у једној секунди. Схватила сам да желим да се удам за њега, да с њим желим децу. Вратила сам се и рекла: „Хајдемо на кафу.” И отишли смо на кафу.

Живот је потврдио да је Андреј веома добар и племенит. Он је један од оних људи који су спремни да дају и последњу пару и да несебично свима помогну. Мој муж се према мени односи заиста као према „слабијем сасуду.” Послушања нису потребна, али је било неколико случајева када сам инсистирала на свом мишљењу, а показало се да је он био у праву. Схватила сам да је требало да га послушам. Такође сам размишљала о томе како ми Господ показује да треба да слушам мужа и да тако треба да живим. С временом сам схватила и то да човек не сме да губи сопствену личност.

Нормално је имати своје мишљење и нормално је изражавати своје мишљење. Срећом, муж није никада вршио притисак на мене. Увек се договарамо и Андреј ми увек излази у сусрет. Када ми је постало тешко да само седим код куће, пожелела сам да кренем на посао. Он ме је подржао и преузео на себе бригу о деци. Осетила сам да некако назадујем и да морам да будем међу људима. И муж ми је помогао да полако изаберем нову професију (ишла сам у вечерњу школу), а затим и да почнем да радим у школи. Андреј је за то време водио наше кућно обданиште. Он се бавио децом док сам ја била на послу; када бих се ја вратила с посла, он је ишао на посао у позориште. Његов и мој распоред се срећом нису поклапали. Ако би он имао пробе или снимања, ангажовали бисмо дадиљу. Школа просто тражи целог човека и само захваљујући мом мужу радим у школи већ пет година. Имала сам и кратку паузу, краћу од године дана, када сам родила нашег сина.

Ако се појави неки конфликт, што је веома ретко, увек је потребно мало сачекати како би се смириле страсти. Наравно, у почетку ми се чини да сам ја у праву, те не тражим опроштај и чекам да он то учини. Али ипак се дешава да ја чешће тражим опроштај. Чини ми се да је тако. Љутња прође, а мир у породици вреднији је од свих наших несугласица. Трудим се да „преузмем” на себе увреду и тражим опроштај како бих повратила мир у породици. Деца личе на мене – емоционална сам, али лако праштам. Лако признајем своју кривицу. Признајем кривицу и онда када сматрам да сам у праву.

 

 

Породична хијерархија је важна. Никада не оспоравам да је муж глава породице и забрањујем деци да то оспоравају. У нашој породици не влада „детецентризам” – код нас су тата и мама на првом месту, а тек онда долазе деца. Сматрамо да је то правилно јер је деци добро онда када је родитељима добро. То сам схватила на примеру наше породице. Деци посвећујемо много пажње, то волимо да радимо, али ме не мучи савест ако муж и ја одлучимо да се мало одморимо и да старија деца причувају млађе.

Код нас се родитељски ауторитет одржава сам од себе, па и у смислу материјалне зависности деце од нас. Наш старији син има сложен карактер. Једно време је био јединац – тада су бабе и деда били још увек живи и осетио је шта значи бити у средишту пажње целе породице. Сви су му угађали у свему, постао је егоиста и није му се свиђало што имамо толико деце. Није му било право и растао је као да је он једини у породици и све је хтео само за себе. Али сада, када нам је Иван порастао, схватио је да га је вишедетна породица формирала на другачији начин. То се десило само по себи – почео да је показује уважавање према нама и нашем начину живота.

Дешава се да се наша деца посвађају. Ако нисам преуморна, разговарам с њима и дајем им конкретне примере. Ако сам уморна, просто кажем: „Престаните” и раздвојим децу по собама да се нечим баве. Ако немам снаге, ако сам, на пример, болесна, онда просто игноришем њихов сукоб и не мешам се. Они се ионако увек помире јер су кроз игру упућени једни на друге.

Казну сматрам изузетком. Скоро на све је могуће затворити очи, али оно што категорично забрањујем јесте крађа. Једном нам се десило да је један дечак наговорио нашег сина да од оца узме новац. Тада смо озбиљно разговарали и то се више никада није поновило. Децу не шаљемо у ћошак, мислимо да је то бескорисно, јер из ћошка свакако изађу. Муж и ја лако праштамо и деца то знају. Ако желимо да их казнимо, забранимо им да користе мобилне телефоне или компјутер или им забранимо неку забавну активност. Деца не покушавају да нам седну за врат јер је у великој породици то немогуће.

Што је више деце у породици, то су она самосталнија. Млађа кћерка нам је сада у другом разреду, а већ са пет година је умела да спрема јела. Занима је кулинарство. Старија деца се играју с млађима. Кућу сређујемо сви заједно. Немамо дефинисаних обавеза. Наравно, буде ту и негодовања – „Нећу то да радим, зашто баш ја?” Тада им објашњавамо да другачије не можемо, да без њихове помоћи просто не можемо. Мало се противе, али ураде шта треба. Ако не ураде, буде их срамота и нађу неки начин да изгладе своју кривицу. Породица није казнени колектив. Не живимо само по правилима, већ се пре свега водимо емоцијама и расположењем. Љубав увек на крају победи јер се волимо. Егоизам се појави у свакоме, али нас је онда срамота.

 

 

Доста касно сам схватила да жена не сме да занемари себе, без обзира на број деце. Првих година сам се у потпуности предавала деци. Сматрала сам да је њихово васпитање најважније. Затим ми је постало веома лоше, а нисам схватала зашто. Данас је модерно говорити о родитељској исцрпљености – као у авиону, прво стављате маску за дисање себи, а затим детету… Када ми је мајка умрла, схватила сам да није важно каква је мајка већ да је она ту. Тако је и с мојом децом – сâмо моје присуство је добро, без обзира на то колико им времена посвећујем. Они имају мајку која им служи као пример, имају моју безусловну љубав. Стога могу спокојно издвојити за себе онолико времена колико сматрам да ми је потребно. Почела сам да дозвољавам себи да одем код фризера или на кафу с другарицама и више ме не мучи савест што нисам с децом. Када урадим нешто за себе, радим то и за моју децу. Јер деци је важније да имају здраву и срећну мајку, него мајку на ивици нервног слома.

Чак и када бих својој деци могла дати све, то не значи да ће она узети све. Док сам с првом децом сматрала да је неопходно да стекну најбоље образовање, да иду у музичку школу и на спорт и да треба да им дам све што могу, сада мислим да је права срећа ако они израсту у добре, хармоничне људе. Пред децом је дуг живот. Успеће да постигну и оно што им ја у детињству нисам успела дати. Добар човек ће увек наћи своје место у свету. Ја сам свој позив пронашла тек у 35. години. Имала сам тада четворо деце, кренула сам на педагошки факултет и осетила да је све на свом месту. А позориште је било само хоби.

Шта сада очекујем од живота? Чекам још једну бебу.

 

Аутор: Ана Берсенева-Шанкевич

Превод: Т. Ћ.

Извор: pravoslavie.ru

 

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

*