Dugo sam razmišljala da li da pišem ili ne i ma koliko da je teško, mislim da je ipak bolje da napišem svoje iskustvo koje će možda nekome i promeniti stav, a ja ću sebi malo olakšati dušu bar na momenat.
Abortus – ceo svoj život bila sam protiv ove intervencije (sem ako je u pitanju silovanje, zdravlje i slično); nisam razumela tada kako se ljudi odluče da prekinu trudnoću. Zašto nemaju nade da će biti dobro? Sećam se jedne rečenice koju je izgovorila jedna moja prijateljica kada je odlučila da prekine treću trudnoću: „Znam da ti je teško da razumeš moje razloge, ali ne možeš da razumeš nešto što ne doživiš”.
Godine su prošle od tada, i ja sam rodila dva prelepa anđela koja sada imaju 3 i 2 godine. Prestala sam da radim pred kraj prve trudnoće, onda je ubrzo došla i druga, tako da sam sve svoje vreme posvetila njima, da im što više pružim pre nego što se vratim na posao. Oko njih dvoje nemam nikakvu pomoć i još uvek nisam imala ni jedan jedini slobodan dan, ali nije mi žao jer i to će sve proći i biće lakše kada još malo porastu.
Moj problem počinje pre osam meseci kada sam saznala da sam trudna po treći put – to je bio takav šok da nisam mogla da se saberem danima, ne zato što je to bilo loše već što je bilo u teškom momentu. U momentu kada sam bila na izmaku snage, premorena, isceđena kao limun, kada je moj suprug imao fazu depresije zbog mnogih problema.
Plakala sam jer sam želela da zadržim bebu, a onda sam plakala jer nisam znala kako ću uopšte moći da izađem na kraj s dvoje male dece, bebom i svim ostalim problemima i tako sam danima ubijala sebe. Danima smo muž i ja razgovarali, želeli smo da je zadržimo a opet uslovi su nam bili ravni nuli i to nas je svaki put kopalo dva metra ispod zemlje od straha – a kako ćemo?
Zatim smo odlučili da zadržimo bebu pa kako nam bude, ali dva dana posle toga sam dobila poruku da treba da počnem da radim i opet smo bili na mukama. Teška srca smo odlučili da prekinemo trudnoću. Plakala sam svaki dan pre intervencije, a kada sam otišla tamo, drhtala sam, u sebi se izvinjavala svojoj bebi. Kada mi je anesteziolog promašila venu prvi put, pomislila sam da trebam da izađem i odustanem od abortusa, ali, nažalost, nisam.
Napravila sam najveću grešku u svom životu, jer ko sam ja da odlučujem da prekinem jedan život, da mu ne dam šansu da živi kao što sam je i ja dobila? Ne znam šta sam uopšte tada mislila, ali očigledno da sam bila u totalnom transu, strahu, ili ne znam ni ja kom stanju već!
Od tada nema dana da ne pomislim koliko mi je žao što sam takav izbor napravila, naročito kada pogledam svoju decu; ne mogu sebi da oprostim što sam bila toliko slaba i sebična; ja koja toliko obožavam svoje piliće, sa kojima obožavam da se igram, zabavljam, smejem, svakodnevno šetam…
Ne znam kako sam mogla, ali jesam i sa tim ću morati da živim do kraja života samo se nadam da ću naučiti da se nosim sa ovim osećajem krivice koji me progoni.
Jedan iskren i od srca savet svim ženama od mene jeste da ako imaju i najmanju dilemu oko abortusa da to ni slučajno ne rade!
Ako imate dilemu i ako duboko u srcu osećate i pored svih teškoća i nedaća da to ne treba da uradite, nemojte jer ćete se pokajati a zaista je teško živeti sa tim osećajem.
Meni je jako žao zato što nisam poslušala svoje srce već razum, danas 8 meseci kasnije dala bih sve na svetu da mogu vratiti vreme i ispraviti grešku, ali to je nemoguće. Jedino što mogu da izvučem iz ovoga jeste jedna životna lekcija koju nikada neću zaboraviti.
Najnoviji komentari