Због мене су снаха и син остали без деце – Истините приче о абортусу

Преносимо потресне исповести жена из православне Грузије, које су абортирале или приморале ћерку или снаху на абортус, а сада се горко кају због тога. Приче су преузете из књиге „Позив на спасење, како су обични људи пронашли Бога – чудесне приче из свакодневице”, издавач Очев дом, Београд 2017.

 

ПОБАЧАЈ

 

Седмогодишњи дечак је прошле, 2005. године, прозорљиво „видео” трудноћу своје мајке коју је она насилно прекинула пре 23 године (1981–2). Ово је њено писмо.

Један наш породични пријатељ, електроинжењер, предложио нам је да наш албум са породичним фотографијама стави на ЦД. Када је ЦД био спреман, пустили смо га и са уживањем гледали наше младе дане, нарочито наше двоје деце. Док је ЦД показивао моје фотографије из периода наше предбрачне везе, изненада је мој седмогодишњи син тражио да се прекине гледање снимака чудно ме питајући: „Мама, јеси ли овде била трудна? Баш си била дебела и ружна тада. Уопште ми се не свиђаш. Сада си лепа. Сада ми се много свиђаш.

Ово је поновио два-три пута а да му нисмо придавали нарочиту пажњу. Само сам рекла: „Шта то причаш? Пусти ме да гледам…”. Завршио се ЦД, прошла су два-три дана и поново смо га ја и деца пустили. Када смо стигли до одређених фотографија пре нашег брака, мој син је почео са истим питањима: „Овде си мама била трудна? Била си врло дебела и ружна тада…?”

Изнервирана његовом упорношћу, одбрусила сам му: „Ни на једној од ових фотографија нисам била трудна.”

Завршило се гледање ЦД-а, деца су се повукла у своје собе а ја у своју. Али тамо у самоћи одзвањала су питања мога сина: „Мама, овде си била трудна?…”

Осећала сам узнемиреност питајући се како ме је дете видело трудном и зашто је тако упорно постављало таква питања…

И тада сам се сва потресена присетила шта су „виделе” невине и чисте очи мога сина! „Виделе” су моје две предбрачне трудноће од пре 23 године, са тадашњим колегом са студија, са којим сам имала везу, и које сам, о Боже мој, насилно прекинула, после његових упорних инсистирања…

Од тада ме је, иако сам то исповедила, притискао осећај кривице и душевне патње. Преживљавала сам ружна стања – непрекидне гриже савести, чамотињу и тешку душевну тугу који су ме гушили. Осећала сам једну празнину коју нисам могла ничим да испуним нити сам могла то да заборавим. Упорно сам настојала да прекинем везу са тим мојим колегом али његови притисци, као и неких познаника и пријатеља, утицали су на мене да пристанем на брак…

После првог детета, наше ћеркице, нисам хтела више деце. Почела сам са узимањем контрацептивних средстава али се „случајно” десило зачеће мога сина, који замало па да се и он не роди. А ово дете је благодатно створење које је прозорљиво „видело” моју драму пре 23 године!

Нажалост, и после рођења мога сина наставила сам са узимањем грешних средстава за контрацепцију. У међувремену, муж је почео да одсуствује од куће на дуже време, све док нас на крају није оставио и то на један драматичан начин и за мене и за децу. Бог да му опрости и да га просвети!

Поново проживљавање моје драме откривењем мога сина, развод и напуштање од стране „супруга” нити могу нити бих хтела да опишем, нарочито трауме моје деце.

У то време исповедила сам своју муку суседима, једном брачном пару просветних радника, који су и сами имали више деце. Питали су ме да ли желим да посетим њиховог духовника, који је и сам био по образовању просветни радник са многочланом породицом. Прихватила сам одмах без оклевања…

Када сам му отворила срце и прихватила његове мудре савете пропраћене његовим светим молитвама, о Боже мој, све се у потпуности променило! Слатка светлост ме је испунила, неописива снага прожела је цело моје биће. Од тада ме ова снага држи усправном и снажном, без страха и узнемирености, као да се није десило ништа у мојој трауматичној прошлости.

Овај духовник, који је постао камен темељац мога живота, саветовао ми је да вам напишем и поверим ово писмо. Зато да би читање мога лошег искуства било за поуку неким девојкама или удатим женама, које се боре и у опасности су…

 

Н. А. Атина, зима 2005.

Часопис „Многочлана Породица бр. 109, 2006.

 

 

 

НЕПОТРЕБНО ДЕТЕ?

СТВАРНЕ ПРИЧЕ О ТОМЕ ЧЕМУ ВОДИ ГРЕХ ЧЕДОМОРСТВА

 

Марија Сараџишвили

 

У наставку објављујемо приче из грузијских периодичника о томе како је мрачан постао живот оних што су починили грех чедоморства. Ово није само грех оних младих жена, које се ослобађају детета, него и оних који их присиљавају на абортус. Требало би да се усрдне маме и свекрве које, позивајући се на свој родитељски ауторитет и животно искуство, сматрају да младима још није време да се „баве децом”, замисле над овим причама. Срећом, млади не попуштају увек под притиском старијих.

 

ПРИМОРАЛА САМ ДЕВОЈКУ МОГ СИНА ДА ИЗВРШИ АБОРТУС

 

Ја мом унуку нисам дозволила да се роди; када се сетим тога, осећам се веома лоше, али прекасно је да учињено буде као да није учињено. Више се ништа не може поправити.

Ја сам овај грех починила из љубави. Желела сам да свог сина избавим од проблема.

Њега је, још у време док је похађао институт, волела једна девојка, али он ништа није осећао према њој.

Када је завршио школовање на институту, мој син се оженио. Невеста и ја никако нисмо могле да ускладимо наше карактере, тако да смо се мој супруг и ја одвојили од младих. Одлучили смо да на тај начин уклонимо узрок вечитог незадовољства наше снахе. Без обзира на то, односи међу младима постајали су све лошији. Мој син је потајно почео да се састаје с оном девојком, која је током школовања на институту била заљубљена у њега. Очигледно да је у њој пронашао нешто, што није могао пронаћи у својој жени.

Када сам дознала за то, обузела ме паника, јер је за мене породица светиња над светињама.

Иако ми се снаха није допадала, отишла сам у стан оне девојке која је уништавала породицу мог сина, и тамо сам направила велики скандал. Претила сам јој на сваки могући начин: „Учинићу нешто због чега ћеш ме запамтити! Да се ниси усудила да уништиш породицу мог сина!”

Она је заплакала: „Ја чекам његово дете!” Ове њене речи толико су ме запрепастиле да сам морала да седнем, а онда сам повикала: „Ти не смеш родити то дете!”

Неколико дана узастопно одлазила сам код ове несрећнице и говорила јој: „Имај у виду да те ми никада нећемо прихватити!”

Током тих неколико дана, вршила сам снажан притисак на њу: „Не заборави да те никада нећемо признати за снаху и да том детету, ако се роди, из принципа ни на који начин нећемо помоћи!”

Једном речју, толико сам је испрепадала, да је она одлучила да абортира. Да се не би усудила да ме обмане и да не би смислила неки трик, лично сам је одвела код гинеколога и седела сам у кабинету док се није све завршило.

Када смо изашле одатле, рекла ми је: „Мрзим и тебе и твог сина! Нека сте проклети!”

Никада нећу заборавити с каквим изразом на лицу је то изговорила.

У проклетства не верујем. Међутим, те исте године умро је мој муж. Син се, и поред свега, развео са женом. Она се ускоро удала и прекинула све односе са њим.

Ни посао му не иде од руке, нигде не успева да се задржи. Остао је сасвим сам, не нашавши жену која би му подарила топлину и родила децу.

Не постоје речи којима бих исказала колико жалим што сам уништила тај мали, незаштићени живот. Да се то дете родило, мој син би данас био срећан. Покушавам да заборавим овај случај, али грех ме свакога дана подсећа на себе.

 

Часопис „Сарке”, 26. новембар 2013.

 

 

 

 

МАЈКЕ, НЕ ВРШИТЕ АБОРТУСЕ!

 

Сестра и ја имали смо седам и десет година када је наша мајка по трећи пут остала у другом стању. Изгледало је да би требало да се радујемо; мама је, међутим, имала слабо срце и лекари су инсистирали на абортусу, пошто би могла умрети на порођају. Мама је на крају пристала, и дан за абортус већ је био одређен. Током ноћи, уснила је веома чудан сан: као да стоји поред неке ограде, и да према њој неко долази на прекрасном коњу. Она је повикала од страха и приљубила се уз ограду. „Не плаши се, мама”, повикао је непознати коњаник. „Каха, јеси ли то ти, сине”, упитала је мајка. „Не, то сам ја, твој Георгије”, одговорио је коњаник. „Ја немам никаквог Георгија”, зачудила се она. „Мамице, то сам ја, твој Георгије”, поновио је незнанац.

Када се пробудила, мама, наравно, више није ни помишљала на абортус.

Од тада је прошло 28 година. Сестра и ја смо отишли у град и тамо основали породице. С мамом је у селу, да бринуо о њој, остао онај најмлађи – њен Георгије.

 

Кахабер Кенкишвили, часопис „Карибче”

 

 

ЗБОГ МЕНЕ СУ СНАХА И СИН ОСТАЛИ БЕЗ ДЕЦЕ

 

Ово што осећам није покајање, него непрестано мучење. И о каквом крају могу да причам, када свакога дана видим да су мени најдражи људи обузети очајањем, и када знам да сам само ја крива за то.

Имам прекрасну снаху. Прихватила сам је као кћер и силно заволела. Дошавши у наш дом, убрзо је затруднела. Она и њен супруг, наш син, подарили су нам прекрасног унука. Затим је, убрзо после тога, поново остала у другом стању. Када ми је то саопштила, ја сам се побунила: „Није сада време да рађаш и друго! Нека најпре ово прво мало поодрасте! Биће још деце! Читав живот је пред вама!”

У то време имали смо мање финансијске проблеме, тако да смо запали у дугове. Због тога сам прилично грубо рекла: „Сада нисмо у могућности да издржавамо и друго дете! Не можеш мислити само на себе!”

Снаха се наљутила на мене, али се није усудила да ми наглас противречи. Међутим, није ни абортирала, а време је пролазило.

Почела сам да се препирем са сином: „Зар не видиш у каквој смо ситуацији? Зашто сте сад смислили да рађате и друго? Ти си мушкарац, и твоја реч мора бити закон!”

Ни данас ми није јасно, који ме ђаво приморавао да тако говорим. Ако супружници желе дете, нико не сме да се уплиће. А ја сам се усудила да се са својим плановима умешам у њихов живот!

Колико сам данас гневна на саму себе!

Као резултат тога, мој син се расрдио на жену и изговорио јој свакакве речи.

Несрећна жена се покорила и отишла код лекара.

Да ствари буду још горе, доспела је код неког лошег гинеколога. Абортус је извршио тако да су снаху само чудом вратили са оног света. Изгубили смо гомилу новца. Лекари су рекли да она више никада неће моћи да рађа…

О ономе што се даље догађало не желим ни да пишем. Немам снаге…

После неколико година, наш седмогодишњи анђелчић је отишао на небо.

Све бих дала, свој живот бих жртвовала, само кад бих могла да вратим ту годину. Да тада нисам инсистирала на абортусу, син и снаха имали би бар двоје деце и не би били толико несрећни.

Сада, међутим, то не могу да поправим.

 

Часопис „Сарке”, 22. јул 2015.

 

 

 

ГРЕШКА КОЈУ НЕ МОЖЕШ ДА ПОПРАВИШ

 

Имала сам шеснаест година када су ме отели. Мој муж био је 15 година старији од мене. Нисам га волела и плашила сам га се. Са сузама сам молила оца да ме врати. Међутим, рођаци су одбијали да мене, осрамоћену, врате кући.

Да будем искрена, муж ме није тукао и није био лош према мени. Без обзира на то, његови погледи на живот потпуно су противречили мојима.

Три месеца после удаје, свеједно сам морала да се вратим родитељима. Мој муж је у некој тучи убио човека и послали су га на вишегодишњу робију. Он сам ми је рекао: „Немој ме чекати, иди и живи како хоћеш!”

Када сам се вратила кући, схватила сам да сам трудна. Да је мој муж знао за то, ни у ком случају ме не би вратио кући и на сваки начин би покушао да сачува дете. Ја му то, међутим нисам рекла. Моја мама и ја већ смо о свему одлучиле. Није ми потребно дете од убице! Оно би само значило везу с човеком којег нисам волела.

Покушавала сам да умирим саму себе: време ће све избрисати, заволеће ме други мушкарац и све ће бити добро.

Међутим, догодило се по оној изреци: ако хоћеш да насмејеш Бога, реци Му какви су ти планови. Године су пролазиле, а ја нисам долазила у прилику да се удам.

Имала сам већ 30 година када сам се заљубила у једног човека. Дуго смо се потајно састајали, кријући то од мојих родитеља. Бека је обећавао: „Само да решим своје проблеме и ми ћемо се венчати!” Мислила сам да ће се обрадовати кад сазна да сам трудна, али догодило се управо супротно. Тон Бекиног гласа постао је врло званичан: „О, то не спада у моје планове! Ми се морамо растати!”

Да бих га задржала, ја сам му, глупача, сама предложила: „Ако ти ово дете смета, оно се неће ни родити!”

Он се радосно сагласио с мојим предлогом, и ја сам већ сутрадан абортирала. Бека ме ипак напустио, а да ми није рекао ни разлог за то.

Остала сам и без мужа, и без детета и, што је најважније – са огромним грехом на врату.

На удају више нисам ни помишљала. Током тих година, умрли су и моји родитељи, тако да сам остала сасвим сама. Тада сам до лудила пожелела да постанем мајка. Управо с тим циљем почела сам да живим с једним човеком, али никако нисам могла да затрудним.

Лекар којем сам се обратила рекао ми је да никада нећу моћи да родим, јер су ми приликом последњег абортуса оштетили јајоводе. Ја сам то разумела као Божију казну. Да би ме умирио, гинеколог ми је предложио да усвојим дете. За то, међутим, у овом тренутку нисам морално спремна.

Лали, часопис „Тбилиселеби”, 24. мај 2011.

 

 

РОЂЕН У КОШУЉИЦИ[1]

 

Имала сам страшан сан: старија жена држи у руци нож и посеца новорођенчад, док она сама плаче…

Свог сина сматрам даром Божијим, јер се „родио у кошуљици”. Пре тога сам имала виђење: посматрала сам како га анђели облаче у белу одећу. Пре него што је рођен Сандро, изгубила сам петоро деце. Сва та деца су рођена као здрава, али су из неког разлога умирала трећег или петог дана. Ни ја, ни мој супруг Сосо нисмо на души имали ништа лоше и нисмо схватали због чега бивамо кажњени. Онда смо решили да усвојимо дете, и већ смо кренули у потрагу. Управо у то време ја сам поново затруднела. Пре тога сам имала страшан сан: старија жена у руци држи окрвављен нож и посеца новорођенчад, док она сама плаче… Када ме угледала, жена ми је рекла: „Кажи Сосу да ме избави од ове муке. Ја сам његова баба Даро. Нека помогне мојој души. Он ће знати како то да учини…”.

Пробудила сам се обузета дрхтавицом. Одмах сам упитала Соса: „Ко је била твоја баба?”

Испоставило се да је његова баба вршила побачаје. Пред смрт се ужасно мучила и све их је преклињала: „Молите Бога за мене! Не остављајте ме у паклу!”

Она је, међутим, умрла у оно време када готово нико није признавао Цркву. Никоме ни на памет није падало да се умара читајући молитве за покојницу. Када сам све то сазнала, одмах ми је било јасно због кога страдамо. Сутрадан смо отишли код мог духовника и одмах заказали парастос за усопшу Даро; освештали смо њен гроб и поделили милостињу. Као одговор на наше поступке, током ноћи сам имала виђење у сну: анђели су ми донели новорођенче и обукли му кошуљицу. Одмах сам се смирила и схватила да мом сину више ништа не прети.

 

Ана, Тбилиси, часопис „Квирис палитра”

Приредила и с грузијског превела Марија Сараџишвили  

 

[1] Тј. у постељици, што се некада сматрало знаком да је рођено дете посебно срећно (прим. прев.).

 

 

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*