Исповест ауторке филма о абортусу који је уздрмао интернет

ispovest-autorke_filma

Филм „Живи“ режисерке Елене Пискареве имао је на интернету више од пола милиона прегледа. То је прича не само о женама које су хтеле да убију своју нерођену децу, већ и о трагедији која се умало десила у животу саме режисерке.

 

Двоје егоиста потпуно туђих једно другом

 

– Елена, у Вашем филму гласно иступате против абортуса. Која је реакција гледалаца чешћа: подршка или негодовање? Да ли Вам говоре да нисте били у таквој ситуацији и да немате права да говорите о томе?

– Реакције на филм веома су различите. Обраћали су ми се бројни гледаоци. Након што је филм „Живи“ постао толико популаран на јутјубу, бројни људи су почели да ми се јављају на друштвеним мрежама. Добијала бих, на пример, писма следеће садржине: „Само што сам се спремала да абортирам, од познаника сам добила линк ка вашем филму. Одгледала сам га и преплакала цео дан. Схватила сам да је абортус нешто веома лоше, али чекала сам треће дете – двоје имам од првог мужа, а с трећим сам затруднела с другим мушкарцем, који је обећао да ћемо се венчати, али ме је оставио. Упала сам у страшно очајање, нисам видела никаквог излаза“. Често од мене не траже савете или конкретну помоћ, већ просто говоре о својој ситуацији. Дешава се да се чујемо телефоном, да разговарамо. Покушавам да нађем праве речи, али ми је, наравно, све то тешко, јер сам ја режисер, а не психолог који води предабортивно саветовање.

 

 

Кад је реч о моралном праву да говорим о абортусу и снимим филм на ту тему – ја га имам, будући да сам се сама нашла у таквој ситуацији. Знате, једна жена психолог, која води предабортивно саветовање (по закону, да бисте добили упут за бесплатан абортус, неопходно је обавити прелиминарни разговор с психологом – прим. редакције), већ и не толико млада, недавно ми је рекла следеће – радила је као психолог на саветовању и у веома малом броју случајева успевала је да пацијенткиње одговори од абортуса. А потом, нажалост, суочила се с таквом животном ситуацијом да је одлучила да прекине своју четврту трудноћу (упркос својој професији!). Већ је имала троје деце и она и муж су закључили да немају новца за четврто. Извршили су абортус. А тада су почеле паклене муке – и са савешћу и са односима с мужем. Управо је тада схватила шта заиста значи абортус. Тада је на саветовању почела толико да састрадава са женама и да се саосећа с њима да је проценат успешности нагло скочио. Случајних људи у покретима за заштиту живота нема – свако има своју причу и морално право које је стекао кроз сопствену муку. Случајних људи или нема или се они кратко задрже јер овде нема новца и нема много позитивних емоција (говори се о смрти – чега ту позитивног може бити?). Ово није исплатива област, а захвалност људи је веома ретка – они који сачувају дете, не дођу да се захвале јер желе да забораве на тај период сумње и, можемо рећи, издаје свог детета. Људи који остају у овој сфери јесу они који су нешто преживели и осетили. Придиковање и моралисање овде не пролазе.

– Елена, можете ли нам рећи нешто о себи? Имате четворо деце, а кажете да сте били на ивици абортуса…

– Да, моја прича је прича о проблему у браку. Наша првобитна заљубљеност је прошла кад смо већ били у браку и чекали прво дете. Тада сам сасвим случајно поново наишла на „Кројцерову сонату“ Лава Толстоја – раније је уопште нисам разумевала. У тој приповеци постоје следеће реченице: „Заљубљеност се истрошила… и остали смо нас двоје, једно против другог, двоје егоиста потпуно туђих једно другом…“. Затим: „Притом ме је мучила ужасна мисао: зашто ми је живот с мојом женом тако лош, а други бракови су успешни. Тада нисам знао да је то општа судбина…“. Класичне романе човек почиње да разуме тек када одрасте, тј. када се те ствари почињу дешавати у његовом животу. Сећам се како сам баш тако себе питала: „Да ли само ми тако лоше живимо или сви тако живе? Да ли је ова свађа случајност, а после ће све бити боље?“ Тада сам почела да гледам око себе, да разговарам с другарицама, са старијим женама – генерацијама моје маме и тетки, почела сам да се занимам за статистику и по први пут сам сазнала за застрашујуће бројке – у Русији се сваке године склопи милион бракова и региструје пола милиона развода. Постало ми је јасно да то није само наша судбина и да ситуација у нашој земљи није тако позитивна.

Венчали смо се у цркви. Али када су почели проблеми у породици, почели смо да мислимо да смо с венчањем пожурили и да смо га обавили у стању заљубљености. У том смислу смо управо због венчања једно друго дуго одговарали од развода – надали смо се да ће нам Бог помоћи јер смо се венчали пред Њим. Престали смо да се волимо, али имали смо дете, што је значило да смо без обзира на све дужни да живимо у браку и да рађамо децу, а онда ће се можда у нашим односима појавити смисао и све ће бити боље. Син нам је растао. Временом сам приметила да у њему препознајем мужа и да сам однос с мужем пренела на однос с дететом. Јасно сам осећала да поред мене треба да буду неки други мушкарац и друга деца. Муж је тада мислио потпуно исто.

 

Кадар из краткометражног филма „Живи”

 

Родило нам се друго дете, девојчица, али се ништа није променило. Тада смо схватили да број деце не утиче на наше односе. Наша жеља да трпимо једно друго је пресушила и уступила је место нетрпељивости – једно друго више нисмо хтели да видимо и одлучили смо да се разведемо.

Растали смо се на ружан начин и нисмо разговарали. Већ сам живела код родитеља када сам сазнала да сам у трећем месецу трудноће. Да ли рађати треће дете, с двоје мале деце, и то у ситуацији развода? Ко ће нас хранити, јер ако родим нећу моћи одмах да идем на посао. Притом сам јасно осећала да наш брак нема будућности, није било пута назад. Нисам имала где да родим. Била сам у дубокој депресији, чак и у токсикози, имала сам страшне главобоље, деца су плакала, било је потребно бринути се о њима и с њима нешто стално радити, а поврх свега, свако јутро сам осећала да једноставно не желим да се пробудим. А сат откуцава и сваким даном малишан у мени расте. Сећам се да сам ишла на дечје игралиште и посматрала мале зелене изданке који су се пробијали кроз асфалт – какву је само задивљујућу силу Творац уткао у нови живот… А ми чак не разумемо колико је напора потребно да се тај живот пробије кроз асфалт. А ипак, тада сам помислила да просто немам другог излаза сем да абортирам.

 

 Поток бола

 

– Међутим, излаз сте ипак нашли? Како?

– Неколико догађаја ме је одговорило од абортуса. Још сам с првим дететом лежала у болници ради одржавања трудноће, а поред мене су биле девојке које су дошле на абортус. Таква ситуација постоји у свим нашим породилиштима – у најбољем случају жене разводе по разним одељењима, али најчешће све пацијенткиње леже заједно – и оне које прекидају трудноћу и оне које желе да роде.

У ходницима смо стајале у посебним групама – једне са стомацима, друге без њих. Девојке које долазе на абортус не задржавају се дуго у породилишту – неколико сати до операције, пола сата после ње, и то је све. Одлазе и покушавају да забораве на то шта им се ту десило и на особе које су ту среле, и труде се да не комуницирају једне с другима, како то не би оставило трага у њиховом свакодневном животу. Сећам се да је једна жена ипак причала: „Ах, да, абортирала сам четири пута. Ништа страшно“. Из неког разлога, неке жене су се смејале. Уопште нисам могла да разумем зашто су се смејале – да ли је то била нека заштитна реакција? Шта се дешава са женом која прихвата абортус као обичну ствар?… Све те девојке су седеле опуштено, с хладним изразима лица и свака је била погружена у своје мисли.

Тада сам први пут у животу видела тај непрекинути низ жена које долазе на абортус. Вратила сам се кући и почела да се интересујем за ту тему, да гледам обраћања жена на јутјубу, читам садржаје бројних женских форума и небројено много прича о томе како су абортирале и како се осећају много година након тога. Почела сам да питам о томе маму, свекрву, баке, другарице. Преда мном се излила таква лавина бола! Али о томе нико не говори. Статистика је страшна – незванично се изврши пет–шест милиона абортуса годишње. Још је страшније када схватиш да се практично у свакој породици, иза сваких врата, скрива та трагедија.

Још се сећам како ми се у душу урезала веома хладна изјава доктора: „Абортирате или рађате?“, када сам дошла на саветовање док сам чекала друго дете. То је прво питање које женама поставе на саветовању. Не схватају све жене, а нажалост ни сви доктори колико је то питање застрашујуће. Јер ако лекар саветује абортус, онда је то сасвим у реду, прихватљиво и одобрено; реч је о нечему што је налик поправци зуба и што представља уобичајен медицински поступак. А на улогу је целокупан накнадни живот жене. Међутим, то вам на 15-минутном саветовању неће рећи. Неће вам рећи ни то да ћете ту одлуку платити високом ценом у здравственом, психолошком, духовном и људском смислу. Претпоставља се да ти то већ све знаш, да си добро размислила и донела одлуку. Али, поставља се питање да ли бројне жене и девојке заиста знају шта раде. Ова најважнија одлука у животу доноси се у ситуацији стреса, ограниченог времена и, врло често, под неиздрживим притиском са свих страна.

Поглед на живот много утиче на одлуку о абортусу. Сећам се да је на моју одлуку да сачувам треће дете утицало то што сам одувек била верујућа особа. Моја вера јесте била слаба, али сам јасно схватала да су деца дар с Неба. Ако је дете зачето, дужна сам да га пустим да уђе у овај свет, без обзира на то колико је компликован био мој живот у том тренутку. Гледала сам своје двоје старије деце и схватила да је у мом стомаку један прекрасни, чудесни дечак који, као и они, жели да се игра лоптом и радује се животу.

Сећам се да сам тада помислила – добро, значи бићу самохрана мајка троје деце… Ту мисао сам постојано вртила у глави. А испало је све другачије. Управо се с трећим дететом све променило. Мој малени двогодишњак сада увече показује својим ручицама на звезде, одушевљено брбља, радосно се кикоће док посматра ноћно небо и упаљене звезде. А мене обливају такви таласи љубави према њему! И тада осећам – издржала сам, успела сам. Захваљујући мојој одлуци, он сада дише, живи, радује се. А с њим је све могло да буде другачије. Као и са мном.

– Да ли сам Вас добро разумела – не само да сте сачували дете, већ сте се и с мужем помирили?

– Тако је. Мужа нисам видела скоро до деветог месеца трудноће. Кад смо се срели и кад је видео мој велики стомак, јер сам била практично пред порођајем, био је потресен. Испоставило се да је тих пола године и за њега био период искушења. Размишљао је о свему – схватио је да је изгубио породицу, да ће деца, коју он истински воли, расти без њега, да је изгубио треће дете (током последњег нашег разговора рекла сам му да ћу абортирати), што је грех, који носимо на савести и он и ја. Све га је то дубоко преобразило.

Наша породица се сјединила. Наше треће дете, нашег сина, назвали смо Николајем – испоставило се да сам затруднела убрзо након што смо муж и ја били на служби на дан Св. Николаја. Мој муж, геолог и морепловац, сматра тог светитеља својим небеским заштитником, који му је помогао у ситуацијама када се буквално налазио на ивици живота и смрти – на пример, када умало нису потонули у Индијском океану. Рођење нашег малишана га је силно променило, подстакло га је да се запита.

 

С рођењем трећег детета почела је нова страница нашег породичног живота – почели смо да се пажљивије и трпељивије односимо једно према другом. И деца су почела да се мењају зато што је атмосфера у кући постала другачија. Управо се у таквом, доста хармоничнијем окружењу родило наше четврто дете.

 

И знате, било је то тако занимљиво – када су се у периоду невоља рађала наша прва деца, постављала сам себи следеће питање: добро, ако заповест гласи: „Рађајте се и множите“, да ли је то изводљиво у таквој породици, уз такве односе између родитеља? Притом се све то одражавало (и то не на леп начин) на децу. Зар није боље да сачекамо, да поправимо наше односе и тек тада да одлучимо да ли да рађамо децу или не? Такве су ме мисли мучиле. Међутим, неки унутрашњи осећај говорио ми је да је неопходно положити наду на Господа и омогућити Му да делује у мом животу. Јер, ако сам ја сада сама, онда ћу и увек бити сама – у болестима, својим и моје деце, и у жалостима, које неизоставно прате наш живот. Сада разумем да је тај пут био исправан. Да нису сва наша деца рођена, па чак и у нехармоничним условима – ништа нам не би пошло за руком и не бисмо имали породицу.

Испоставило се да нас је вера буквално спасила. Тада нисам слутила да ћемо с рађањем наше деце муж и ја почети да разумевамо одређене ствари. Тек кад се појавио наш трећи син (који је могао и да се не роди), одједном смо јасно спознали да то што смо се венчали није било, како се нама чинило, случајно. Венчање није била формалност.

 

„За мене је срећа када моја деца… спавају“

 

– Како разумете породичну срећу?

– Моја деца су се родила у размаку од годину и по до две године. Бити мајка четворо деце сличног узраста, верујте, није нимало лако. Сваки дан личи на неки бесконачни хаос – деца неће да деле играчке, покупили су инфекцију из вртића, пали су и расекли чело или колено, разболели се и пренели вирус на осталу децу… Без обзира на то колико смешно то звучи, али прва ствар коју асоцирам с породичном срећом јесте тај усамљени, дугоочекивани тренутак када све четворо деце заспе у својим креветима, када су задовољни и спокојни, леже једно до другог, као бабушкице, и шмркћу носићима. Како ми кажемо у нашој породици, заспале су и уморне играчке. Тада у кући наступа блажена тишина, можеш спокојно да седнеш, да размишљаш, да нешто прочиташ и бавиш се неким својим пословима и – осећаш се срећно.

Завршили сте факултет за режију и притом имате четворо деце, због којих, очигледно, не можете да се посветите у довољној мери вашем омиљеном занимању. Да ли се плашите да се нећете остварити у животу?

– Наравно, савремена жена је настројена тако да самореализација представља за њу пре свега професију, а не породицу. Сећате се, у роману „Ана Карењина“ описан је тренутак када Доли са своје шесторо деце дочекује Левина, где стоји: „Она му се увек радовала, а сада нарочито, зато што је он види у свој њеној красоти“. Жене су тада управо у деци виделе смисао живота. Данас је такав став практично изузетак, а не правило.

 

Елена Пискарева с децом

 

Муж и деца су за мене, безусловно, важнији од свега осталог и одушевљена сам женама које се данас могу у потпуности посветити породичном животу. Међутим, за мене је важно нешто урадити и на друштвеном плану. Притом ми управо породица даје могућност да не расипам енергију на сувишне ствари. Раније сам могла да се бавим различитим пројектима, имала сам времена за све. Сада морам да у току 24 сата издвојим неколико сати на посао, често науштрб сна и уз одрицање од других ствари. И управо такве, рекло би се ограничене околности, кристалишу у мом животу оно што је заиста важно. Стога, када ми предлажу одређени пројекат, пре свега размишљам о томе да ли је он вредан тога да децу оставим у вртићу, код бака или дадиља. На послу се бавим само оним темама које сам лично преживела, због којих сам страдала и о којима сам размишљала. На пример – темом материнства.

 

Моја звезда водиља

 

– Када сте прикупљали материјал за филм „Живи“, какве су Вас судбине жена нарочито дирнуле?

– Када те занима нешто, онда и спонтано усмераваш разговор на ту страну, с ким год да разговараш, чак и са женом чуварем на дечјем игралишту. И сазнајеш да је и она себе лишила детета – има два сина и жали што је треће дете абортирала, можда је то била девојчица… „Сада осећам да никоме нисам потребна“, каже она. „Синовима мајка није толико нужна колико кћеркама. С кћерком би све било другачије…“. Испоставља се да све жене око мене пате од постабортивног синдрома. Чак и продавачица играчака у дечјем парку, која ме је, чим ме је видела са стомаком, напала: „А што опет рађаш? Зар ти није доста? Што су данас жене навалиле да рађају?“ Просто се запањиш јер не разумеш зашто шездесетогодишњакиња коју уопште не познајеш тако реагује. Затим се испостави да је имала неколико абортуса и да је и сопствену кћер подстакла на неколико. Цела породица усредсређена је на неколико размажених унука. То је такође посебна појава – када код жене настаје огорченост, па чак и мржња према трудним или вишедетним мајкама. Можда на тај начин покушавају да се оправдају или да одагнају мисао да су и оне могле имати толико деце. Не знам.

Једна жена психолог која ради на саветовању рекла ми је да се на зиду њихове канцеларије налазио постер с бројем телефона кол-центра за кризне трудноће. Једном је видела пацијенткињу која згуљује тај плакат ноктима. Рекла је да је слика ужасна. Вештачки нокти су јој отпадали, а она је и даље махнито гулила постер…

Оно што је такође важно, о чему ми је говорила пријатељица, предабортивни психолог, јесте следеће – жену која је први пут кренула на абортус лакше је одговорити него ону која поново врши абортус. Првог пута, жена има пред собом морални избор, она себи даје одговор на то шта абортус за њу значи. Међутим, након што она пређе ту границу, веома је тешко зауставити је, будући да су њена чула већ затупљена. А слушајући психолога који јој говори да је абортус недопустива ствар, она практично оцењује сопствене поступке. Како носити тај страшни терет? Да ли треба да наново организује свој живот?

Знате, оцрковљен човек који се нађе у таквој ситуацији зна да ако је сагрешио, онда треба да се покаје и да настави да живи не понављајући тај грех. Наравно, он тугује над својим грехом, али се истовремено радује што може да живи другачије, што је спознао истину која му омогућава да измени свој живот. Али ако неверујући човек спозна ужас онога што је учинио, њему се чини да је то тачка с које нема повратка. Осећа се страшно и не зна како да промени свој живот. Таква особа не зна да реч „покајање“, на преводу с грчког, значи „промену себе“, а не ударање главом о зид. Затим се код те особе јавља нека смушеност: „Зашто ме психолог малтретира? Зашто ми уопште о томе говори? Прошли пут сам отишла, одрадила то и вратила се кући, и то је то. А сада се психолог ту посадио…“. А затим наступа страшна агресија и невероватна озлојеђеност.

Људи ми могу приговорити следеће: вама православнима све је лако; сагрешите – покајете се, сагрешите опет – и опет се покајете. Није све тако једноставно. Један ми је свештеник рекао да му сваке недеље на исповест долазе старије жене и стално говоре о једној те истој ствари: „Абортирала сам пре 30 година“. У почетку је био задивљен, али и зачуђен: „Зашто то понављају сваки пут? Грех је исповеђен. Значи, Господ је човеку већ опростио“. А затим је схватио, како је рекао, да оне просто не могу да не говоре о томе, свест о томе их не напушта. Оне не сматрају тај грех „свакодневним“, ако можемо тако рећи, и стога им је тешко да с њим живе.

Отуд и бесконачне исповести жена на интернету, на разноразним форумима и друштвеним мрежама. Стотине, хиљаде прича! Управо стога што оно што је преживљено нигде не нестаје. Већина таквих жена ради и нешто веома важно – оне говоре својој деци, унуцима и унукама да је сваки проблем могуће решити, само не путем абортуса. На тај начин се оне боре с недостатком љубави, с којим се ми данас сви суочавамо.

Управо сам тај огромни, практично бесконачни број жена, које свакодневно иду на абортус, покушала да прикажем у филму „Живи“. Реч је о страшном недостатку љубави у нашој земљи. Уверена сам да би абортуса било мање када би жене имале чврст ослонац, у лику мужа, мајке, оца, сестре, било кога, ко би јој пружио осећај сигурности, ко би јој помогао, подржао је, утешио. Међутим, данас смо самодовољни, незаинтересовани, равнодушни, не учествујемо у животима наших најближих.

– Да ли је заиста посреди недостатак љубави? Зар жене абортирају не зато што им се у животу десило нешто страшно – болест, силовање, сиромаштво?

– То је право питање! Бројни људи, који се не баве овом темом, сматрају да се огромна већина абортуса врши у случајевима крајњег сиромаштва, страшне болести, силовања. Тешки случајеви наравно постоје, али не чине већину. Притом, абортусе не врше особе које се налазе на маргинама друштва. Њих врше жене које су друштвено прилагођене и здраве. Према статистичким подацима, трећина жена које врше абортусе чекају треће или четврто дете. Оне имају мужеве, имају где да живе и шта да једу.

„Уморила сам се, а ово је већ трећа беба“, „Доста ми је пелена и бесаних ноћи“, „Не знамо шта ћемо са хипотеком“, „Каква будућност чека то дете ако не можемо да га прехранимо?“, „Нисам планирала дете с тим човеком“, „Мој дечко не жели проблем“, „Нисам још завршила школу“ – само су неки од разлога које жене наводе у саветовалишту. Али размислите – да ли су то заиста реални разлози да се лиши живота дете које се већ појавило у утроби мајке? Да ли је заиста немогуће мало се стиснути, претрпети, изаћи из зоне комфора, али родити дете које ће те сутра радовати, због којег нећеш зажалити? И уопштено гледано, да ли су то заиста прави разлози? Не, разлози су много дубљи – тичу се потпуног недостатка љубави.

– Стотине хиљада људи одгледало је ваш филм. Шта можете рећи о томе?

– Педагози, психолози, родитељи који организују пројекције филма за ученике старијих разреда, стално ми препричавају реакције тих младих људи. По завршетку филма – гробна тишина. Затим, неизоставно нечији плач. И увек неко, најчешће девојка, прилази и каже: „Хвала што се приказали овај филм. Сада знам о чему се ради и то никада нећу учинити“. За мене је реакција деце била неочекивана. Мислила сам да ће већина њих рећи: „Опет нешто придикују!“ На срећу, било је супротно.

Наравно, понекад ми на друштвене мреже шаљу следеће поруке: „Абортус је добра ствар – немате права да се мешате“. Такве изјаве су малобројне. Притом, популарност мог краткометражног филма и реакција на њега показали су да се о заштити живота нерођене деце може говорити и на великом екрану и да за тим постоји велика потреба.

Због свега тога сада планирамо да снимимо наставак филма „Живи“. Прикупљамо средства за нови, дугометражни филм. Веома је тешко снимити прави филм на такву тему. Желимо да он буде креативан, да не буде „против абортуса“, већ да говори о материнству, мајчинској љубави и, уопште, о љубави која се буди. Где и код кога наша јунакиња – млада девојка, може наћи подршку пошто је у последњем часу побегла из породилишта и одлучила да не прекида трудноћу? Да ли је могућа (као што се десило код мог мужа и мене) потпуна промена супружничког живота набоље? Потребно је говорити и о тражењу љубави, која понекад тако недостаје, као и о друштвеним проблемима, који су такође свеприсутни.

– Покренули сте иницијативу прикупљања средстава за филм

– Да, средства се прикупљају преко веб-сајта Планете.ру. Важно нам је да прикупимо наведени износ јер нам је то битан корак ка добијању подршке државе. Наиме, ако друштво подржи наш филм, то значи да је он потребан и да је и држава дужна да га подржи. Тако је било, на пример, с филмом „Двадесет осам панфиловаца“, када је Министарство културе Руске Федерације увидело да филм подржавају обични људи, те су издвојили средства из буџета. Износи који нам пристижу су различити, при чему је очигледно да већина људи живи скромно. Самим тим свака рубља коју нам људи повере има већу вредност.

На почетку разговора сте рекли да након што одгледају филм, бројне девојке и жене ступају с Вама у контакт. Чије су Вам приче остале нарочито урезане у памћење?

– Животна прича једне жене која ми се обратила била је потпуно иста као моја. Чекала је треће дете, растала се с мужем и одлучила је да абортира. Зато ме је њена прича нарочито тронула. Била је чврсто решена, али је и осећала да јој је потребна подршка, да јој је потребно да предахне и накратко изађе из зачараног круга својих проблема. Позвала сам је у госте, да поразговарамо. Дошла је без много двоумљења и ми смо се спријатељиле. Предложила сам јој могућност да роди дете и да га остави у сиротишту, али је по њеном мишљењу било боље абортирати него слати дете ко зна где. Тада сам јој рекла: „Ти роди, а дете ћу ја узети“. Завршило се све тиме што је родила дете и, наравно, никоме није хтела да га да, а ја сам му постала крштена кума. Сада се породично дружимо. Она је сигурна да ми њеног дечака волимо и да ћемо им обавезно помоћи у тешкој ситуацији.

 

 

Схватила сам да лична подршка често даје резултат. Не нека апстрактна обећања, већ конкретне речи – ја ћу ти помоћи, видиш где живим, у овом стану можеш и ти живети ако немаш нигде друго, ја могу да помогнем и нећу оставити твоје дете. Мој муж одобрава такав мој став и жељу да помогнем.

– Колико знам, у Вашем новом филму, реченицу „Ти само роди, а ја ћу узети дете“ изговараће свештеник. Је ли он измишљен лик или такав свештеник заиста постоји?

– Не, није измишљен. Узор по којем смо градили лик тог свештеника јесте ђакон Николај Лавренов, који је у своју породицу узео троје деце, при чему има својих шесторо. Наравно, он је подвижник. Десило се да су му своју новорођенчад скоро истовремено оставиле три жене које је убедио да не абортирају.

Када сам чула за оца Николаја, питала сам га да ли могу да га посетим. Током нашег разговора, рекао ми је следеће: „Наравно, преценио сам своје снаге, веома ми је тешко и мојој супрузи је веома тешко. Али, када сам неправилно поступио? Када сам видео те труднице пред вратима операционе сале, рекао сам: ’Ја ћу узети дете, ти само роди’. Да ли је требало да их пустим да оду под нож, а да ја останем по страни и бринем своју бригу? Не. Када сам неправилно поступио? Када су ми напослетку донеле своју децу? Не. Поступио сам правилно зато што сам им дао своју реч и оне су ми поверовале. Сада живимо са оним што имамо. Јесте нам тешко, али су деца жива, расту, и пружамо им све што можемо да им пружимо“.

Док сам разговарала са оцем Николајем, његова супруга му је редом приносила децу да их нахрани. Гледала сам их и схватила да имају свега довољно – била је то здрава породица с добрим људима, и порција каше је била обилна. А оно што је најважније – имали су топле, искрене односе и жртвену љубав. Њихова љубав истицала је из непресушног извора.

Посматраш ту породицу и схваташ да они нису неки житељи неба, већ сасвим обични људи. Налазе се на ивици својих физичких и психичких могућности, али су преузели на себе добро, важно дело и чине га без икаквог двоумљења и сумње. А Господ им даје силу.

То што раде они треба да радимо сви ми који себе називамо хришћанима. Дужни смо да устанемо и да кренемо, али ми то често избегавамо. Помози, Боже, да твоја деца крену правим путем и да осмисле свој живот. Људи као што су отац Николај и његова жена су, наравно, звезде водиље у нашим животима.

 

Разговор водила: Дарја Баринова

Превод за Центар за живот: Т. Ћ.

Извор: История несостоявшегося убийства

 

 

1 thought on “Исповест ауторке филма о абортусу који је уздрмао интернет

  1. Bravo Elena! Abortus jeste ubistvo, jezivo! Hvala Bogu nisam imala takvo iskușenje.
    Ijako sam jako plakala kad mi se dogodila treća trudnoća, jer su mi deca bili svi bebe u isto vreme!
    Pomișljala sam na abortus ali ja nisam imala snage za to. Glava je mislila jedno ali je srce bilo na drugoj strani. Kada sam se smirila, moja beba je postala srećna, radosno sam osetila njen prvi pokret, razumevali smo se nekako drugačije i svi kažu da njega najviše volim!!!
    Niko mi nije pomagao sa tri mala dečaka sa malom vremenskom razlikom, svi u tri godine!
    Gospod pa ja. Muž je radio, pomagao koliko je znao i umeo, mi smo imali problem mešanja sa strane,(njegova majka), živeli smo kao podstanari.
    I danas tako živimo, samo bez njihovog oca! 5 godina je bio bolestan.Preminuo je pre četiri godine. Oni su sva moja radost i moj żivot imaju 17, 15,14 godina, nisu imali sve ali su u trenutku odbacili detinjstvo i postali ljudi.
    Da ova žena je strașna sa ovim filmom, sve je istina, tako se malo ceni blagosloveno stanje žene, pa i od nje same.
    I danas postoje žene, devojke, koje misle da fetus u ranom dobu nije čovek, licnost, nego valjda ništa!!!
    Hoće li neko jednom na glas da kaže da je abortus jezivo ubistvo!
    Srbija ne rađa decu, ona ih ubija, 150 000 godișnje abortusa, na koga će pasti ta krv??? Takav narod nema perspektivu, i Žalim iskreno sve te majke i žene!
    Milica

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *