Vrlo je važno uliti detetu od detinjstva ljubav prema čitanju, ukus prema dobroj književnosti. To treba činiti što je moguće ranije, ne sme da nas mrzi da čitamo deci naglas. Ako mališan navikne na dobre, prave knjige, on neće imati želju da čita one loše. Sada je vreme kompjutera, DVD i mobilnih telefona i omladina čita vrlo malo. Naučiti koristiti kompjuter može se vrlo brzo, ali naučiti čitati knjige, nemajući od detinjstva takvu naviku, vrlo je teško. Isto se može reći i o kvalitetnim, dobrim filmovima i crtanim filmovima. Vaspitavši ukus deteta u toj oblasti, mi ćemo sačuvati njegove oči i uši (a što je glavno – i dušu) od banalnih i nedarovitih krivotvorina. Ono najverovatnije ni samo neće moći da ih gleda. Kupujući deci diskove, sa iznenađenjem sam saznao kakav ogroman broj izvrsnih domaćih crtanih filmova imamo za decu. Naravno, oni su daleko iznad zapadne produkcije.
Možda ću reći banalnu stvar, ali vaspitanje deteta treba početi od rada na sebi. Postoje poznate poslovice: „s jasike se pomorandže ne beru” i „iver ne pada daleko od klade”. Onakvi kakvima bismo hteli da vidimo svoju decu u budućnosti, takvi i mi moramo da budemo sada kada naša deca žive i sve dele sa nama. Treba ih poučavati na primeru svog života. Ako otac priča o štetnosti alkohola i duvana, uvlačeći pri tome duboko dim iz cigarete i srčući pivo, hoće li to dati neki rezultat?
Jednom sam posmatrao vrlo neprijatnu scenu. Dve mlade mame su stajale na ulici i razgovarale. Na dva koraka od njih igrala su se njihova mala deca (imala su najviše četiri godine). Iz usta tih žena posle svake druge reči izletala je najužasnija psovka. Takve psovke nisam čuo ni od iskusnih bravara i bivših robijaša. Ko će porasti od dece tih mama? Nije teško dosetiti se. Isti takvi ljubitelji psovki. A gde je psovka, tamo su obavezno i drugi poroci. Kada sam bio adolescent, gotovo je bilo nemoguće sresti ženu koja puši na ulici. Sada puše čak i mlade mame koje guraju kolica, čak i na dečijem igralištu. Pri tome često ljudi to ne čine zlonamerno, oni su jednostavno potpuno izgubili sposobnost da razlikuju dobro od lošeg.
Toliko su se već navikli na alkohol, pušenje i psovke, da sve to smatraju normom života. Jednom smo žena i ja došli na dečije igralište. Osim nas tamo je bilo nekoliko starica na klupama, te muškarac i žena koji su sedeli tačno na daskama bazena s peskom. Muškarac je pušio. Prišao sam mu i zamolio ga da ode, jer je tu dečije igralište i tu deca prolaze. Ma koliko bilo čudno, on je potpuno normalno prihvatio moj poziv i izvinio se, ugasio cigaretu i otišao. Mislim da on prosto nije razmišljao o tome da je njegovo pušenje nekome neprijatno ili da škodi.
Glavni vaspitni činilac jeste atmosfera koja vlada u porodici. Ono što dete vidi i dobija u porodici, u detinjstvu, formira njegov karakter čak do 80%.
Sada se pojavila teorija kako ne postoji loše nasleđe (genetski činilac) od roditelja alkoholičara i narkomana. Jednostavno, adolescenti, nalazeći se u sredini gde se pije i gde se upotrebljavaju droge, i sami prihvataju te poroke.
Nisam lekar, meni je teško da sudim o ispravnosti ove hipoteze, ali ću reći jedno: dete nema grehova, grehove čine odrasli. Poznati su mnogi primeri kada su se deca iz porodica alkoholičara vaspitavala u srećnim porodicama i odrastala kao potpuno normalni ljudi. Nasleđe je bilo prevaziđeno ljubavlju i brigom.
Deca nasleđuju od nas svojstva karaktera i temperamenta, ali kako će ih ona primeniti i razviti, zavisi od našeg ponašanja i od toga kako ih mi vaspitavamo. Štedljivost može postati brižljivost, a može postati škrtost. Čvrstina se može razviti u upornost, a može se pretvoriti u tvrdoglavost i samovolju. Zato je važno sagledati osobine karaktera deteta još u detinjstvu i dati im pravilan razvoj, a ne težiti da se one po svaku cenu promene ili da se nametne nešto što detetu uopšte nije svojstveno. Isto se može reći i o sposobnostima. Ako adolescent ima talenat za umetnika, a od njega hoće po svaku cenu da naprave matematičara samo zato što mu je tata profesor matematike, to može jako naškoditi voljenom detetu.
Odnosi među supružnicima veoma utiču na stanje dece. Jer porodica je jedinstveni organizam i deca su neodvojiva od nas. Psiholog Maksim Bondarenko navodi ovakav primer: „Otac dolazi na savetovanje sa sinom. Utvrđen je problem lošeg uspeha sina u školi, njegovog odbijanja da uči. Tokom razgovora se ispostavlja da se otac stalno svađa s majkom, jer je ljubomoran na nju. Reklo bi se, kakve to ima veze sa sinovljevim učenjem? Ispostavlja se da ima neposredne veze. Pošto se on boji razvoda roditelja, deo konfliktne energije u porodici nesvesno prevlači na sebe. Zato je i ’morao da postane’ loš đak. Rezultat toga je da roditelji deo svoje agresije, namenjene jedno drugome, usmeravaju na sina koji na taj način nesvesno ’spasava’ porodicu od raspada. Tako se na kraju dobija to da se otac i majka bave njegovim ’vaspitanjem’ umesto da reše problem vlastitih odnosa.”
„Kada je porodica zajedno tada je i duša na mestu” – kaže narodna mudrost. Ako roditelji hoće da vaspitaju dobru decu, moraju i sami da budu načisto sa sobom i da postignu dobre uzajamne odnose. Tada će im biti lakše da vaspitavaju decu. Nevolja savremenih roditelja je nedostatak slobodnog vremena. I zbog tog nedostatka vrlo malo časova ostaje za decu, naročito kod očeva. To se može objasniti time što je vreme teško, treba zarađivati novac. Pa ipak, nađite vremena i pozabavite se decom. Ona će vam za to zahvaliti, čak time što ćete jedni drugima postati bliži.
Uloga oca je naročito važna u vaspitanju dečaka. To kako ste igrali s njim fudbal, išli na izlet, putovali na poklonjenje svetim mestima, nešto zajedno majstorisali, dete će zapamtiti za ceo život. Uspomene iz detinjstva su najsvetlije, najupečatljivije, one nam kao zvezde osvetljavaju sav naš život.
Mnoge tate, osećajući krivicu pred decom zbog nedostatka druženja, obasipaju decu skupim stvarima, igračkama, ali često deci to uopšte nije potrebno. Za njih bi bilo daleko dragocenije kada bi tata uradio nešto zajedno s njima, popravio kola ili ih naučio da testerišu i zakucavaju eksere. Mi se često žalimo na loš uticaj ulice i škole. A da li mi lično dosta vremena provodimo s decom, utičemo li na njih, da li se interesujemo za to čime oni žive, kakvi filmovi i pesme im se sviđaju? Roditelji moraju da budu prvi prijatelji svoje dece, zadržavajući, naravno, subordinaciju, i izbegavajući preteranu prisnost.
Treba li hvaliti decu? Ja smatram da treba. Porodica, tata i mama, za dete su ceo svet. Ono je nešto učinilo, ali još ne može objektivno da oceni svoj uspeh, nema životnog iskustva. Odrastao čovek može dobiti ocenu svog rada na poslu, od prijatelja, rođaka, a dete samo od roditelja. I pohvala, čak i za mali uspeh, ima ogroman značaj za dalji stvaralački napredak.
I obrnuto, deca kojima roditelji stalno ponavljaju: „Ti si glup, nespretan i debeo”, „Ništa dobro od tebe neće ispasti”, odrastaju kao glupi, nespretni i neuspešni. Ako dete, koje je na primer zaista bolesno, roditelji stalno štite od svega, on će ceo život sebe smatrati bolesnim i uskraćenim. Nastaje takozvani kompleks manje vrednosti.
Izvor: otac Pavle Gumerov, odlomci iz knjige „Domaća crkva – porodični život u savremenom svetu”, Očev dom, 2008, Beograd.
Najnoviji komentari