Васпитање детета треба почети од рада на себи – отац Павле Гумеров

Врло је важно улити детету од детињства љубав према читању, укус према доброј књижевности. То треба чинити што је могуће раније, не сме да нас мрзи да читамо деци наглас. Ако малишан навикне на добре, праве књиге, он неће имати жељу да чита оне лоше. Сада је време компјутера, ДВД и мобилних телефона и омладина чита врло мало. Научити користити компјутер може се врло брзо, али научити читати књиге, немајући од детињства такву навику, врло је тешко. Исто се може рећи и о квалитетним, добрим филмовима и цртаним филмовима. Васпитавши укус детета у тој области, ми ћемо сачувати његове очи и уши (а што је главно – и душу) од баналних и недаровитих кривотворина. Оно највероватније ни само неће моћи да их гледа. Купујући деци дискове, са изненађењем сам сазнао какав огроман број изврсних домаћих цртаних филмова имамо за децу. Наравно, они су далеко изнад западне продукције.

Можда ћу рећи баналну ствар, али васпитање детета треба почети од рада на себи. Постоје познате пословице: „с јасике се поморанџе не беру” и „ивер не пада далеко од кладе”. Онакви каквима бисмо хтели да видимо своју децу у будућности, такви и ми морамо да будемо сада када наша деца живе и све деле са нама. Треба их поучавати на примеру свог живота. Ако отац прича о штетности алкохола и дувана, увлачећи при томе дубоко дим из цигарете и срчући пиво, хоће ли то дати неки резултат?

Једном сам посматрао врло непријатну сцену. Две младе маме су стајале на улици и разговарале. На два корака од њих играла су се њихова мала деца (имала су највише четири године). Из уста тих жена после сваке друге речи излетала је најужаснија псовка. Такве псовке нисам чуо ни од искусних бравара и бивших робијаша. Ко ће порасти од деце тих мама? Није тешко досетити се. Исти такви љубитељи псовки. А где је псовка, тамо су обавезно и други пороци. Када сам био адолесцент, готово је било немогуће срести жену која пуши на улици. Сада пуше чак и младе маме које гурају колица, чак и на дечијем игралишту. При томе често људи то не чине злонамерно, они су једноставно потпуно изгубили способност да разликују добро од лошег.

Толико су се већ навикли на алкохол, пушење и псовке, да све то сматрају нормом живота. Једном смо жена и ја дошли на дечије игралиште. Осим нас тамо је било неколико старица на клупама, те мушкарац и жена који су седели тачно на даскама базена с песком. Мушкарац је пушио. Пришао сам му и замолио га да оде, јер је ту дечије игралиште и ту деца пролазе. Ма колико било чудно, он је потпуно нормално прихватио мој позив и извинио се, угасио цигарету и отишао. Мислим да он просто није размишљао о томе да је његово пушење некоме непријатно или да шкоди.

 

Главни васпитни чинилац јесте атмосфера која влада у породици. Оно што дете види и добија у породици, у детињству, формира његов карактер чак до 80%.

 

Сада се појавила теорија како не постоји лоше наслеђе (генетски чинилац) од родитеља алкохоличара и наркомана. Једноставно, адолесценти, налазећи се у средини где се пије и где се употребљавају дроге, и сами прихватају те пороке.

Нисам лекар, мени је тешко да судим о исправности ове хипотезе, али ћу рећи једно: дете нема грехова, грехове чине одрасли. Познати су многи примери када су се деца из породица алкохоличара васпитавала у срећним породицама и одрастала као потпуно нормални људи. Наслеђе је било превазиђено љубављу и бригом.

Деца наслеђују од нас својства карактера и темперамента, али како ће их она применити и развити, зависи од нашег понашања и од тога како их ми васпитавамо. Штедљивост може постати брижљивост, а може постати шкртост. Чврстина се може развити у упорност, а може се претворити у тврдоглавост и самовољу. Зато је важно сагледати особине карактера детета још у детињству и дати им правилан развој, а не тежити да се оне по сваку цену промене или да се наметне нешто што детету уопште није својствено. Исто се може рећи и о способностима. Ако адолесцент има таленат за уметника, а од њега хоће по сваку цену да направе математичара само зато што му је тата професор математике, то може јако нашкодити вољеном детету.

Односи међу супружницима веома утичу на стање деце. Јер породица је јединствени организам и деца су неодвојива од нас. Психолог Максим Бондаренко наводи овакав пример: „Отац долази на саветовање са сином. Утврђен је проблем лошег успеха сина у школи, његовог одбијања да учи. Током разговора се испоставља да се отац стално свађа с мајком, јер је љубоморан на њу. Рекло би се, какве то има везе са синовљевим учењем? Испоставља се да има непосредне везе. Пошто се он боји развода родитеља, део конфликтне енергије у породици несвесно превлачи на себе. Зато је и ’морао да постане’ лош ђак. Резултат тога је да родитељи део своје агресије, намењене једно другоме, усмеравају на сина који на тај начин несвесно ’спасава’ породицу од распада. Тако се на крају добија то да се отац и мајка баве његовим ’васпитањем’ уместо да реше проблем властитих односа.”

„Када је породица заједно тада је и душа на месту – каже народна мудрост. Ако родитељи хоће да васпитају добру децу, морају и сами да буду начисто са собом и да постигну добре узајамне односе. Тада ће им бити лакше да васпитавају децу. Невоља савремених родитеља је недостатак слободног времена. И због тог недостатка врло мало часова остаје за децу, нарочито код очева. То се може објаснити тиме што је време тешко, треба зарађивати новац. Па ипак, нађите времена и позабавите се децом. Она ће вам за то захвалити, чак тиме што ћете једни другима постати ближи.

Улога оца је нарочито важна у васпитању дечака. То како сте играли с њим фудбал, ишли на излет, путовали на поклоњење светим местима, нешто заједно мајсторисали, дете ће запамтити за цео живот. Успомене из детињства су најсветлије, најупечатљивије, оне нам као звезде осветљавају сав наш живот.

Многе тате, осећајући кривицу пред децом због недостатка дружења, обасипају децу скупим стварима, играчкама, али често деци то уопште није потребно. За њих би било далеко драгоценије када би тата урадио нешто заједно с њима, поправио кола или их научио да тестеришу и закуцавају ексере. Ми се често жалимо на лош утицај улице и школе. А да ли ми лично доста времена проводимо с децом, утичемо ли на њих, да ли се интересујемо за то чиме они живе, какви филмови и песме им се свиђају? Родитељи морају да буду први пријатељи своје деце, задржавајући, наравно, субординацију, и избегавајући претерану присност.

Треба ли хвалити децу? Ја сматрам да треба. Породица, тата и мама, за дете су цео свет. Оно је нешто учинило, али још не може објективно да оцени свој успех, нема животног искуства. Одрастао човек може добити оцену свог рада на послу, од пријатеља, рођака, а дете само од родитеља. И похвала, чак и за мали успех, има огроман значај за даљи стваралачки напредак.

И обрнуто, деца којима родитељи стално понављају: „Ти си глуп, неспретан и дебео”, „Ништа добро од тебе неће испасти”, одрастају као глупи, неспретни и неуспешни. Ако дете, које је на пример заиста болесно, родитељи стално штите од свега, он ће цео живот себе сматрати болесним и ускраћеним. Настаје такозвани комплекс мање вредности.

 

Извор: отац Павле Гумеров, одломци из књиге „Домаћа црква – породични живот у савременом свету”, Очев дом, 2008, Београд.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

*