Шта радити ако Бог не даје децу – одговори духовника

Ступајући у брак и венчавајући се младенци сањају о томе и надају се да ће Господ њихову породицу благословити децом. Али пролазе године, пет, десет година… а дуго очекивана трудноћа не наступа. Шта да се ради у таквој ситуацији? Шта треба предузети? Јасно је да се пре свега треба молити за децу, али да ли треба још нешто чинити, да ли се треба обраћати за помоћ савременој медицини? И да ли су све медицинске технологије, које су у последње време врло популарне, на пример вантелесна оплодња (ВТО) прихватљиве за православце? Одговарају пастири Руске Цркве.

 

За хришћанина је главна ствар праведан живот

Игуман Лука (Степанов):

– Није нам речено да у случају бездетног савеза обавезно треба „нешто чинити”. Као природна последица телесне блискости супружника, деца у њихов живот уносе бригу и радост, планове и разочарења, пожртвовано служење и утеху међусобне љубави. Али главно дело нашег живота – стицање вечног спасења – не зависи битно од тога да ли деце има или нема, а то значи да поред свег људског расположења за њихово рађање, главни осећај треба да остане поверење у Божији Промисао, који управља свим нашим земаљским околностима које не зависе од нас.

 

Протојереј Олег Стењајев:

– Многи свеци се нису рађали одмах и рађали су их старији родитељи. У том случају су се за њих молили Богу и то су била буквално измољена деца; притом деци која су рођена од старијих људи није била предата страственост младости.

 

Технологија вештачке оплодње представља грубо мешање у тајну рађања деце

Протојереј Павле Гумеров:

– Ако Бог не даје породици децу, треба се надати, не падати у очај и стрпљиво чекати. Данас многи људи нису претерано здрави и зато се дешава да после неколико година брака нема деце. Треба се молити и треба постити. Треба се молити праведнима Јоакиму и Ани, Петру и Февронији. Треба ићи на ходочасничка путовања – на Атон или на друга места.

Ако супружници дуго немају деце, то представља искушавање њихових осећања, проверу колико се воле, јер кад човеку све лако иде, кад му се све даје на поклон, он то не цени превише. А кад људе повезује нека заједничка невоља, они постају ближи, почињу изузетно танано да се воле, савладавши ову невољу.

Што се тиче ВТО која се приказује као лечење неплодности: вештачка оплодња представља грубо мешање у тајну зачећа, у тајну рађања деце. И знамо да је Архијерејски Сабор 2000. године забранио православним хришћанима да прибегавају овој технологији, премда неки у овој забрани лукаво виде могућност за прибегавање неким варијантама вештачког зачећа. Међутим, у одлукама Сабора јасно је речено да су с православне тачке гледишта недопустиви сви облици вантелесне оплодње, који претпостављају припрему, конзервацију и касније уништавање ембриона. Приликом вештачке оплодње увек долази до уништавања, односно до убиства ембриона.

Укратко ћу подсетити на то каква је суштина ове технологије. Код жене се стимулише суперовулација како би се одмах добило што више јајних ћелија, понекад чак до 20; од њих се бирају најбоље, оплођују се семеном мужа и смештају у специјални инкубатор на неколико дана. Затим се (увек неколико) пресађују у материцу, друге се замрзавају, њих касније може да користи исти брачни пар, или други. То је некаква производња деце на траци. И ту се врти велики новац: један покушај ВТО са свим пратећим процедурама у Москви кошта минимум 150 хиљада рубаља. А код мене су, на пример, долазили људи који су имали по 10–15 покушаја. И без резултата. Зато што ВТО не даје стопостотни резултат! То је зарађивање на људској несрећи, а не лечење неплодности.

А сад поставимо питање: а шта се дешава ако су почели да се развијају сви ембриони који су пресађени у материцу? Јер ставља се одмах неколико како би била већа вероватноћа да ће преживети, јер не преживљавају сви… Шта се дешава ако је остало неколико? „Сувишни” ембриони се редуцирају, односно, одстрањују хируршким путем – врше се абортуси. Тако да се приликом ВТО уништавају оплођени ембриони који су већ деца с душом. И испоставља се да човек који примењује ВТО пристаје на абортусе.

Постоји једна лукава досетка: у неким медицинским центрима се нуди „ВТО за верујуће”. Не предлаже се стварање неколико ембриона, од којих ће касније неки бити одстрањени, већ да се уради блага суперовулација, добије мали број ембриона и да се они одрже. Али то не мења суштину ствари.

Технологија ВТО је апсолутно безбожна. Човек преузима на себе функцију Господа Бога, меша се у оно што на тајанствен начин треба да се одвија у мајчином организму.

Још једно питање: зашто оплођени ембриони неколико дана треба да се развијају у инкубатору? Ево зашто. Да би се открило да ли постоји нека патологија, углавном генетска. И постоји наредба коју је потписао министар здравства по којој се у случају да постоји опасност од развоја патологији ембрион не пресађује. Такав ембрион се убија.

А да не говорим о томе да приликом ВТО има много више побачаја, има много више неуспелих трудноћа. И много чешће се рађају недоношчад.

Нажалост, има врло мало статистичких истраживања о здрављу деце рођене помоћу ВТО. Зашто? Зато што је то бизнис, корпоративни договор. Подаци постоје, али се не објављују. Али понешто се може сазнати. Тако академик Алтухов, веома познати генетичар, православац, сведочи: скоро 20% ВТО-деце има неку психолошку патологију.

Још један проблем: у природи, кад јајна ћелија доспева у мајчину материцу среће је милион сперматозоида али се прилепи само један – „најјачи“, ако могу тако да кажем. А ВТО се може извршити чак и с веома слабим семеном мужа. И ако семенски материјал није веома квалитетан, каква ће бити деца?

Тако да је православни пут следећи: молити се и чекати. А ако Господ не шаље дете треба поступати онако као што су у Русији и у другим земљама људи одувек радили – треба усвојити сироче или дете из дечјег дома.

 

Треба прихватити Промисао Божију

Свештеник Валерије Духанин:

– Постоје тајне Божанске бриге о људима, оне су недокучиве. Кад је Рахиља, жена патријарха Јакова која није имала потомство, прекорела супруга: „Дај ми деце, или ћу умрети”, Јаков је одговорио: „Зар сам ја, а не Бог, Који ти не да порода?” (1 Мојс 30: 1-2).

Дете је дар Божији. И ако Господ не даје децу, то значи да за то постоји Његов Промисао који треба прихватити, а не падати у очај или мислити да се живот завршио. На то је скретао пажњу преподобни Пајсије Светогорац. Он је знао примере кад су неки покушавали да стекну децу или вештачком оплодњом или усвајањем туђе деце, али су се касније сами уверили да им Бог није дао децу зато што се бринуо за њихово добро.

Важно је не губити главу, не јурити панично за било којим средствима како би се по сваку цену добило дете, већ је важно да се потрудимо да ослушкујемо Божији промисао.

 

Ако Господ не даје децу, пре свега се треба обратити Њему. Често су људи добијали децу после усрдних молитава, постова и милостиње. Господ искушава родитеље да ли су спремни да приме дете управо као Божији дар, а не као производ најновијих медицинских технологија.

 

Наравно, у покренутој теми има много нијанси. Понекад је бездетност резултат младалачких грехова родитеља. Једна од статистика гласи да је међу Рускињама које не могу да зачну децу 70% пострадало због абортуса. На рађање деце такође погубно утичу неки облици контрацепције. У тим случајевима човек је сам себе лишио могућности да рађа децу. И добијамо следећи апсурд – прво човек чини све што је могуће да нема деце, а после је спреман да прибегне било чему, на пример, сурогатном материнству само како би добио дете. Овим људима је пре свега потребно покајање, они треба да скину да себе греховне узроке неплодности, а даље – како Господ да.

Дешава се и другачија ситуација: супружници су се трудили да живе по заповестима Божијим, али због здравственог стања не могу да зачну. У тим ситуацијама се, наравно, треба лечити, треба испробати сва могућа природна средства, али коначан резултат треба препустити Богу.

У принципу, сваки случај је индивидуалан. На основу невелике пастирске праксе могу да кажем да духовник често види да је неком конкретном човеку корисније да буде сам него да има дете, а за другог би било боље да има малишане и да се потпуно раствори у пожртвованој љубави према њима. Неко нипошто не сме да узме дете из дечјег дома, ако му недостају стрпљење и елементарна нежност и љубав. А за некога усвојено туђе дете постаје до те мере рођено да такву породицу осењује благослов Божији и њој царује домаћа атмосфера. Чак сам видео ситуације кад су жене које нису имале породицу узимале децу из дечјег дома, и то не једно, већ двоје – брата и сестру, и ове жене су постале дивне маме. Наравно, одсуство оца се одражава, али ова деца имају барем маму, а то је већ радост и срећа.

Испричаћу случај једне своје познанице. Зове се Евгенија. Удала се у 25. години и пет година нису имали деце. Обраћала се лекарима, одлазила је у центар за планирање породице који је био буквално преплављен женама које су патиле од неплодности. Евгенија је видела да успостављање дијагнозе и лечење обично много коштају, а на крају немају успеха, и онда лекари предлажу ВТО. Упознавши се с методиком ВТО, схватила је да не може томе да прибегне, у себи се бунила против тога, премда још није била уцрквљена. Ради се о томе што ВТО представља грубу манипулацију с људским животом: припремају се ембриони, конзервирају се, а вишак се просто уништава, односно дешава се исто што и приликом абортуса. Евгенија је сазнала да има случајева кад после дуготрајне неплодности људи на чудесан начин добијају исцељење у храму. Тако је дошла до закључка да децу даје само Бог. Кроз своју неплодност Евгенија је постала верујућа, и њен муж се крстио. Исповедала се и причешћивала. Читала је покајничке каноне и молитве за децу.

Једном је чула за Боровски манастир у којем постоји крстионица и многи су говорили да ако се човек тамо погрузи, његова болест пролази. Кад су она и муж отишли на ходочашће и погрузили се, након две недеље је већ имала позитиван тест на трудноћу. А пре тога пет година није могла да затрудни! А после светог извора је уснула сан: носи корпицу с дететом; пита: „Како се зовеш?”, а оно одговара: „Данило.” А на прегледима и ултразвуку су јој говорили да ће родити кћерку. Али родио се дечак и дали су му име Данило.

Кад је Данило већ ишао у вртић, једном јој је позлило, почела је да крвари. Испоставило се да је била трудна, али је имала побачај. Лекари су јој говорили о компликацијама и да треба да је оперишу, говорили су јој да сигурно неће имати више деце, једино помоћу ВТО. Евгенија је отишла код духовника, он се помолио и рекао је: „Мислим да не треба да се оперишеш, дајем ти благослов за кћерку.” Тачно месец дана касније је затруднела – лекари су били шокирани. Заиста се родила кћерка и дали су јој име Анастасија. Сама Евгенија је била сигурна да су деца од Бога, а то значи да се пре свега треба обраћати Богу.

Уопште, свако дело је заиста добро тек онда кад је сагласно с вољом Божијом. А воља Божија се не открива толико брзо колико бисмо желели. Ако се брачни другови усрдно обрате Господу у својим молитвама, ако с духовником буду усаглашавали своје жеље, воља Божија ће им се ипак открити и тада ће бити јасно шта одговара управо њима: да ли да очекују чудесну благодатну помоћ, да ли да се лече или да ипак приме у породицу дете из дечјег дома.

 

Не смемо се руководити само емоцијама, потребни су опрез и расуђивање

Свештеник Димитрије Шишкин:

– Наравно, ако у породици нема деце то је повод за то да почнемо да водимо озбиљнији и трезвенији хришћански живот и да се јаче молимо за то да нам буду дарована деца. Овде треба показати велико трпљење, а дешава се да Господ награђује за ово стрпљење и постојаност у чињењу добрих дела, тако да се деца рађају у породици чак после три, пет и више година „неплодности”. То је велика радост и велика милост! И родитељи који су зачели и родили дете у тако сложеним околностима заиста знају високу цену и смисао очинства и материства. Само да се не „задовоље постигнутим” и да не претворе своје драгоцено чедо у неки идол, кумирчић око којег се врти цео свет. Ето тога не сме бити, и то се чак може назвати злочином против Бога, зато што нам Господ нипошто не даје дете како бисмо га одгајили тако да буде егоиста који је навикао да мисли да је центар земље и да је нешто апсолутно посебно у поређењу са свима осталима. Ето зашто би било добро да у породици има много деце…

Али ако деце нема па нема, чак и поред очигледних напора да се живи у побожности и молитви, увек наступа тренутак кад породица себи поставља питање: а где је „граница чекања”? И каква је воља Божија? Да ли да живе даље потпуно и смирено се уздајући у Господа, или да усвоје децу, или треба прибећи медицинској помоћи? Мислим да, као прво, све треба да се дешава с расуђивањем и духовно, односно с молитвом и саветовањем с породичним духовником, опет, зато што се разликују и људи и околности. Неки можда треба да покажу изузетно смирење и трпљење (јер њихова вера дозвољава да се поступи управо тако), за неке ће бити исправно и добро да се обрате лекарима, да се прегледају и да с расуђивањем прибегну њиховој помоћи, зато то је Господ створио и лекаре и ова професија постоји ради наше користи, па није грешно прибегавати помоћи лекара. Али овде је управо потребно расуђивање, јер знамо да су неке савремене методе репродукције у супростности с Божијим заповестима. Тако да овде такође треба да будемо пажљиви да не прекорачимо границу дозвољеног.

A неким породицама у складу с њиховим расположењем и уређењем може да се открије пут усвајања несрећне дечице која су лишена очинске и мајчинске топлине и бриге. И знамо за породице у којима такве усвојене деце нема једно, већ их има неколико и они с оцем и мајком који су их усвојили чине праву велику породицу. Наравно, то је Божије, благословено дело, али су и овде потребни опрез и расуђивање како се не бисмо руководили само емоцијама, које су често промењиве, имајући на уму да је одлука о усвајању – велика одговорност, па ако се касније повучемо из тога, то је попут греха издаје. Нека би нас Господ сачувао од тога! Зато се и овде треба саветовати с духовником, јако се молити и трезвено оцењивати своје снаге и могућности.

 

Све треба чинити само уз помоћ и благослов Божији

Свештеник Игор Сиљченков:

– „Обуците се у свеоружје Божије” (Еф. 6: 11), каже нам апостол Павле. Треба се надати и стрпљиво чекати, молити се и постити (али само по благослову свештеника). И наравно, може се узети дете из дечјег дома. „И ко прими једно такво дете у име Моје, Мене прима” (Мт. 18: 5), каже нам Господ. Што се тиче вештачке оплодње, то не треба чинити, јер је противприродно. Господ нам је дао други, природни начин за зачеће и рађање деце, онај који нам највише одговара.

И још, не треба убрзавати догађаје помоћу вештачке оплодње, зато што је то мешање у Божански Промисао. Јер све добро, па и децу, наравно, даје нам Бог. И све нам то даје у право време. Односно, онда кад нам је потребно, кад је то најбоље за нас. А ми због своје греховности и самовоље често не желимо да то схватимо и да прихватимо. И зато у журби покушавамо да учинимо оно што чини Господ. И увек то чинимо неупоредиво горе него Бог. Јер Отац наш небески је свет и непогрешив, а ми смо немоћни, слепи и греховни.

Зато ништа не треба да чинимо сами, већ само уз помоћ и благослов Божији, који се најчешће дају у Цркви, између осталог, преко свештенослужитеља.

Пророк Аврам и Сара такође дуго нису имали децу и Бог им је даровао сина – праведног пророка Исака. И то у годинама кад више физиолошки није могуће имати децу. Исто тако се праведним богородитељима Јоакиму и Ани родила Пресвета Богородица – „Часнија од Херувима и неупоредиво славнија од Серафима”, како Јој поје Света Црква. И праведнима Захарији и Јелисавети родио се Јован Крститељ. „Заиста вам кажем: међу рођенима од жена није се појавио већи од Јована Крститеља” (Мт. 11: 11), каже нам Господ. А све је то зато што су целог живота живели по вољи Божијој, свету Божију вољу су увек стављали изнад своје људске воље и својих људских жеља.

И ми треба да тежимо да поступамо исто тако. И тада ће нам се рађати и будући свеци, и ми ћемо живети у светости и видећемо многа чуда од Господа. И видећемо главно чудо – да је Бог бесконачна, свесавршена Љубав која нас милује и разапиње Се због нас. Она нас води у вечну и бесконачну радост у Царству Небеском са свим светима који су од памтивека угодили Богу. Амин.

 

Свештеник Максим Горожанкин:

– Ако Господ не даје децу, наравно, треба Му се обратити ватреном молитвом. И Црква зна мноштво примера кад је у одговор на молитве Бог давао благослов и кад је долазило до зачећа детета.

Ако нема деце у браку и ако је брак невенчан, треба се венчати. У свим молитвама Тајне венчања од Господа се моле добра деца и благодат за васпитавање деце.

Искуство показује да неће бити згорег да оду на ходочасничко путовање код неког од угодника Божијих. Али само да не буде овако: „Ево, идемо код Матронушке, помолићемо се, а кад се дете роди, заборавићемо пут до храма.” И ту постоји искушење. Ако се обраћамо Господу, молитва треба да буде отприлике следећа: „Господе, дај ми чедо по милости Својој, а ми ћемо Ти посветити свој живот и васпитаваћемо дете у Православљу.” И ако људи буду размишљали на такав начин, наравно, Господ ће дати Своју благодат.

 

Припремио: искушеник Никита Попов

Превод с руског: Марина Тодић

Извор: pravoslavie.ru

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

*