Да ли је чекање изгубило смисао у данашњем свету?

Уздржање од полних односа до брака данас се сматра застарелим и немогућим. Међутим, као што је истина вечна и непролазна, и не прилагођава се пролазној моди и трендовима, тако и девственост с временом не губи на важности и вредности. Штавише, све је више и научних истраживања која показују да уздржање од односа до брака има пресудан утицај на каснију брачну срећу и задовољство, као и дуговечност брачне заједнице.

Преносимо одлична размишљања једне девојке која ишчекује венчање са својим изабраником и подсећа нас на то да су неке особе и догађаји у животу и те како вредни чекања.

* * *

 

Чекати. Чини ми се да је овај глагол неправедно потиснут из савременог речника. Све нам је на дохват руке: мобилни телефони, бескрајна река друштвених мрежа, претраге на Гуглу… Из часа у час трагамо за забавом и желимо да задовољимо ту потребу истог тренутка када се у нама јави жеља за њом.

Чим огладнимо, тражимо најближи ресторан брзе хране да одмах утолимо глад. Чим нам је досадно, тражимо најновији филм који ћемо погледати на мобилном телефону. Чим двоје почну да излазе, одмах жуде за телом овог другог како би задовољили сопствену жељу. И чим се деси нека потешкоћа, трудимо се како знамо и умемо да је окончамо.

Међутим, постоји један проблем код оваквог менталитета брзог живота – он не може да промени једну важну истину, која гласи овако: ако је нешто довољно вредно да га имамо или доживимо, онда вреди и чекати да то добијемо или да нам се то деси.

Земљорадник чека да порасту усеви, мајка чека своје дете које носи у материци, винар чека да му вино ферментише и сазри, невеста и женик чекају дан када ће постати једно – дуг је списак ствари које треба чекати.

Оне ствари у животу које највише вреде често од нас захтевају и највећу жртву – за такве ствари потребно је жртвовати време, а такође и велики део себе.

Чекање је изгубило своју вредност – а самим тим изгубила се и вредност онога што смо чекали. Штавише, можда ми више и не знамо шта то значи – чекати нешто.

Када нешто чекамо, то можемо радити пасивно – када се досађујемо и гунђамо због тога што се од нас тражи да чекамо, или активно – када проводимо време припремајући се за оно што ће доћи.

Први начин доводи до тога да нам је време које проводимо у чекању мрско и ствара у нама осећај да имамо право на жељени предмет јер нам се чини да смо га и те како заслужили. Резултат тога је умањивање вредности тог предмета, до чега често долази због осећања незахвалности које се јавља у нама.

Међутим, други начин чекања пружа нам време за лични раст. Даје нам прилику да истовремено осетимо и тугу и радост: наду због радости која ће доћи и чежњу која нас приморава да се припремимо за долазак онога што чекамо.

Ако земљорадник не води рачуна о усевима, или ако мајка не припрема свој дом за дете, или ако се младенци не припремају за то да своје срце и тело предају оном другом – када најзад дође тај свечани тренутак који су чекали, схватиће да нису спремни да приме то што су толико дуго прижељкивали.

Можда су нам све те ситуације када нешто ишчекујемо заправо дате као дар који треба да нас подсети на то да је наш читав живот једно велико чекање. Понуђене су нам заруке. Христос, наш Женик, понудио нам је Своје срце, Своје тело и Своју круну. Ако на Његов предлог кажемо „Да”, онда време које имамо на земљи проводимо чекајући повратак нашег Женика који је отишао да припреми дом за Своју вољену, за Свој народ. Кад све буде спремно, вратиће се и обухватити нас Својом љубављу и однети нас у Своје Небеско Царство.

У том случају, остаје нам да се запитамо да ли ћемо своје време трошити на пасивно или активно чекање. Кад се Христос врати, да ли ће затећи невесту како га чека спремна? Или ће рећи исто што је рекао девојкама у Јеванђељу по Матеју (25:12), које нису понеле довољно уља за своје лампе: „Не познајем вас.”

У овим данима, док се спремамо за Рождество Христово, присећамо се прво доласка нашег Спаситеља и припремамо се за време када ће Он опет доћи. Најбољи пример савршеног чекања за све нас јесте једна млада девојка која је прва на земљи припремила место за долазак Господа. Дјева Марија није чекала само рођење свог сина, као што све мајке чине – ти дани представљају и последње дане оног дугог чекања јеврејског народа да дође Спаситељ и да их избави. Нико боље од ње не зна шта значи бити тако близу нечега што највише желимо и за чим највише жудимо, па ипак бити приморан да чекаш.

Али замислите радост коју је осетила кад се њено чекање окончало и кад је погледала у очи Господње, пољубила лице Господње и узела Га у наручје! Чекање постаје небитно кад погледамо какву смо награду на крају добили.

Зато, док чекамо Божић, сетимо се да су најбоље ствари у животу вредне чекања, и да нам је време које проведемо чекајући дато као дар да бисмо се припремили. Без обзира на то на шта морате да чекате у животу, донесите одлуку да ћете то ишчекивати радосно и припремати се с вером за дан када ћете добити то што чекате. Док то будете радили, још више ћете увидети вредност онога што чекате. Будући да сам невеста која жудно ишчекује да се уда за свог женика за седам месеци, потврђујем да то тачно.

 

Аутор: Кејлин Кослоски

За Центар превела и прилагодила: Марија Стајић

Извор: A Life of Waiting

 

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

*