Višedetne porodice: Sredovići iz Žarkova

Ne mislimo da je višedetnost, sama po sebi, pravoslavna, ili da samo to daje nekome za pravo da bude više pravoslavan od drugih, pa zbog toga i ne mislimo da  bi trebalo posebno uzdizati ovu pojavu ako ona nije u slavu Božiju.

U žarkovačkoj Crkvi Svetog Vaznesenja Gospodnjeg, na nedeljnoj Liturgiji – svi Sredovići, njih osmoro. Po završetku, pozdravljamo ih i poručujemo: „Spremajte se za goste, Misionar dolazi kod vas! Vaš dugogodišnji sveštenik, otac Dmitar Novčić, dao je blagoslov da pišemo o Vama.“

Naročito je hvalio Milicu: „Revnosna hrišćanka i prava žena, drži tri kućna stuba! I Gojko je dobar, ali u njoj ima siguran oslonac. Kad ide na put u Ukrajinu, uvek dođe da uzme blagoslov, ali jednom je zaboravio, pa mi se žalio da je loše prošao.” I drugi sveštenici svedoče da ste redovni nedeljom i praznicima, da postite, ispovedate se, pričešćujete se. Kad oni tako kažu, to znači da ćete i vi imati šta nama da kažete.“

Sredovići žive u naselju Bele Vode u Žarkovu, u stanu od 65 kavdrata, a u susednom stanu su Gojkovi roditelji. Odmah smo zapazili slavsku ikonu Sv. Arhangela Mihaila. Gojko (39) i Milica (37) imaju šestoro dece: Mihailo (11), Gavrilo (10), Anđelija (8), Sava (7), Vasilije (5), Petar (1). Upoznali su se u studentskom domu i ubrzo venčali, 14. maja 2000. u žarkovačkoj Vaznesenjskoj crkvi, iako još nisu bili završili započete studije. Gojko je rodom iz Prijepolja i ima mlađu sestru. Imao je 18 godina kad su oboje kršteni u manastiru Mileševa. Po krštenju, sa nekoliko svojih drugova, često je išao u manastir. Tamo su, između ostalog i kaširali ikone. Kao gimnazijalac u Prijepolju, zavoleo je astronomiju i ona je najviše uticala na njegovu pobožnost. Nekoliko puta boravio je u naučnoistraživačkom centru Petnica, kod Valjeva. Zadivilo ga je kako je kosmos tako lepo uređen, i bilo mu je očigledno da neko mora da upravlja i promišlja o svemu. Kaže: „Nemoguće je da neko ne upravlja svim tim telima! Kod zvezda i planeta postoji red vožnje, sve se kreće, a ništa ne sudara. U Petnici, na kursu astronomije, posle posete manastiru Ćelije, gde sam kupio prvi molitvenik, pri put sam se i pomolio. Tada još nisam bio kršten“.

Milica je iz Topole, kod Oplenca, ima starijeg brata i mlađu sestru. Samo je njena majka bila krštena, a sva deca, zajedno sa njihovim ocem, krštena su isti dan. Milici je bilo 16 godina. Na njenu pobožnost niko nije direktno uticao. Pošto nije primljena na psihologiju, javila joj se želja za bogoslovskim znanjem. To je bilo iznenađenje i za nju samu. A potom su i njen brat i sestra upisali Bogoslovski fakultet.

Gojko je završio Elektrotehnički fakultet. Prvi posao dobio je u srednjoj školi „Nada Dimić“ u Zemunu, gde je šest meseci radio kao profesor, a potom je prešao u privatnu firmu „Netinvest“ u Beogradu, koja sada ima projekte u Ukrajini, u kojoj i dalje radi. Milica je završila dve godine na Bogoslovskom fakultetu, tada se udala, i uskoro su, zbog posla, 2004. otišli u Ukrajinu, u Donjeck, gde su im rođeni Sava i Vasilije. Od 2007. su opet u Beogradu, jer je najstariji Mihailo krenuo u osnovnu školu. A od prošle godine ova firma je dobila posao u Jalti, na Crnom moru, pa Gojko često putuje tamo.

Pričajte nam o Ukrajini. Sigurno ste upoznati da tamo postoji specifičan crkveni raskol između priznate autonomne Crkve pod moskovskom patrijaršijom i dve nepriznate pravoslavne crkve, kao i unijata. Koje ste svetinje tamo obišli?

– Da, znamo za taj raskol, kaže Gojko. Postoji oko 30 denominacija koje imaju u svom nazivu reč pravoslavna crkva. Ipak, pomenuta priznata Ukrajinska Pravoslavna Crkva ima najviše hramova i u njoj je bogoslužbeni jezik crkvenoslovenski i ruski. U samom Kijevu ima hramovi koji su jedan pored drugog a pripadaju raznim denominacijama. Kad god odem u Kijev, makar na kratko odem u Kijevo-Pečersku lavru, koja je neverovatna svetinja. Mihailo je bio jednom prilikom sa mnom, a Mihailo i Gavrilo su bili sa mnom i u Svetogorsku – Svetoj Gori ukrajinskoj, to je Slavenogorsk na reci Donjeck. Na Jalti idemo u dvorski Hram Romanovih u carskom Livadijskom dvorcu, čuvenom i po Jaltanskoj konferenciji. A u Rusiji sam posetio „Hram na Krvi“ u Jekaterinburgu, mesto stradanja Svetih carskih mučenika Romanovih, u Moskvi sam se poklonio blaženoj Matroni, a u Peterburgu Sv. Kseniji. Moskovska patrijaršija dosta radi na tome da se medijima prenese Pravoslavna vera, imaju odličan pravoslavni TV kanal – Sojuz. Predivan je, pravo misionarenje. Sve naše kablovske TV mogle bi da ga besplatno preuzmu i prikazuju. Nekima sam i predlagao da to urade, ali za sada ništa. Trebalo bi da i naša televizija ima takav kanal. Kad sam u Beogradu, radio stanicu „Slovo ljubve“ ponekad slušam u kolima, jer sam često za volanom, i moram priznati da nisam uvek oduševljen njihovim programom. Mislim da treba pobožno voditi takav medij, ne bi smeli da se dodvoravaju svetu nekim polusvetskim sadržajima da bi se okazalo da smo mi pravoslavni tobože „normalni“. Takav deo sadržaja, često više profani nego duhovni, nije za zvanični radio Arhiepiskopije. Mislim da se ne sme ići na kompromise te vrste. Za pohvalu je sajt „Svetosavlje“ (svetosavlje.srb, odnosno svetosavlje.org) – tu je najveća elektronska pravoslavna biblioteka na srpskom jeziku, mnogo prevedenih dela.

A časopis Misionar, posebno ova rubrika? Da li pravoslavne porodice, o kojima pišemo, mogu svojim ličnim primerom pozitivno uticati na druge porodice koje se boje mnogodetnosti, jer to ne doživljavaju kao dar Božiji nego kao kaznu Božiju?

– Misionar je dobar časopis, komentariše Gojko. Što se tiče ove rubrike, ne mislimo da je višedetnost, sama po sebi, pravoslavna, ili da samo to daje nekome za pravo da bude više pravoslavan od drugih, a zbog toga i ne mislimo da bi trebalo posebno uzdizati ovu pojavu ako ona nije u slavu Božiju. Druga je stvar što naša Srbija ima potrebu za većim natalitetom, ali ni etnofiletizam ne treba da nam bude cilj. Treba uzdizati divotu kod višedetnih porodica – ona je u ljubavi, a ne u frazeologiji. Negde sam pročitao da je velika zasluga roditelja što su „omogućili“ Bogu da umnoži svoju ljubav ako se uopšte tako može reći da je moguće umnožavati ono što je beskonačno. Takav roditelj prepoznaje Božiju promisao i dragovoljno sebe daruje na žrtvu, dodaje Milica.

Kako biste odgovorili onom ko bi vam rekao da vam je sudbina dodelila takav život i toliko dece?

Na opšte iznenađenje, deca su uglas rekla: „Sudbina ne postoji.’ A onda je tata dodao: „Čujete li šta kažu naša deca?! Deca su neizmeran dar Božiji i mi smo svim srcem zahvalni Bogu za tako obilan dar.’

Primate li pomoć od države (dečiji dodaci i drugo), od škole (udžbenici, užina)?

– Slava Bogu, priča Gojko, nemamo nužde za takvom pomoći pa je nismo ni tražili od države. Imali smo regresiran boravak dece u vrtiću, uz primedbu da je za peto dete potrebno napisati posebnu molbu jer država Srbija pomaže samo porodicama sa četvoro, ali ne i više dece.

Jeste li blagi ili strogi prema deci? Da li uopšte treba kažnjavati decu?

– To smo pitanje i sami postavili svojoj deci, priča Gojko, i rekoše da smo blagi, ali ipak se trudimo da budemo dovoljno strogi. Kod nas ne postoji uobičajen sistem kažnjavanja. Mora se, naravno, razlikovati kažnjavanje od maltretiranja. Deca bez kazne ne uspostavljaju dobar sistem vrednosti i ne definišu svoja ograničenja, ne mogu da razlikuju svoje obaveze i prava.

Da li ste imali neprijatnosti od komšija – da im smetaju vaša deca?

– Imamo dovoljno trpeljiv komšiluk i prilično dobre odnose sa svima, i ako su im smetala deca nikada nismo primili nikakvu pritužbu.

Da li vi sebe smatrate pravom hrišćanskom porodicom?

– Voleli bismo da dostignemo taj ideal. Kako smo nas dvoje iz porodica koje nisu praktikovale Pravoslavlje, mi od nule pokušavamo da uspostavimo „pravoslavni poredak’ u porodici. Uskraćeni za mnogovekovno iskustvo našeg naroda, jer je u doba bezbožne vlasti došlo do prekida generacija, sada nanovo očinjemo ono što je drugde uveliko utemeljeno i nazidano.

Šta je za vas hrišćanski brak? Ima li bitne razlike između čisto građanskog, ili modernog – „divljeg” braka, i hrišćanskog braka?

– Hrišćanski brak za svoj krajnji cilj ima, ili bi trebalo da ima, umnoženje ljubavi, odgovorila nam je Milica. Razlika između crkvenih i necrkvenih brakova je jasna, ali samo ucrkovljenim ljudima. Božija blagodat je na tim supružnicima i sve teškoće se prevazilaze uz Božiju pomoć.

Kako decu zaštititi od opšteprihvaćenog svetovnog vaspitanja usmerenog samo na potrebe tela, a zapostavljanje potreba duše?

– Nije to laka rabota, komentariše Gojko. Ipak, Bog svakom čoveku pokazuje kako ispravno raditi i kuda ići. Naši reci su živeli u svakodnevnoj opasnosti po život, mi danas ipak uživamo ogromne slobode. To se, naravno, može upotrebiti i na dobro i na zlo. Širok put, koji je nažalost opšteprihvaćen, nikada nije bio carski put. Ona uska i trnovita staza, na koju ukazue Hristos i Sveti Oci, je put kojim i mi pokušavamo da idemo. Naravno da ima posrtaja, ali milošću Božijom stojimo do sada, i hvala Mu za to.

Da li su sva deca zdrava? U kom su razredu? Da li se bave dodatnim aktivnostima, sportom, umetnošću? Koliko im virtuelna stvarnost (TV, internet) oduzima vremena koje bi trebalo da posvete čitanju?

– Hvala Bogu, zdrava su deca. Imamo četiri đaka (dva odlična i dva vrlo dobra): 6., 4., 2. i 1. razred. Svi idu u OŠ „Miroslav Antić“, osim Gavrila koji će da završi 4. razred u OŠ „Ujedinjene nacije“, pa ćemo ga prebaciti sa ostalima. Povremeno se bave sportovima: vaterpolo, košarka, ritmika, a pomalo uče i gitaru. Sa čitanjem ima problema jer, kao što je slučaj kod sve savremene dece tako i kod naše, knjiga im nije na prvom mestu. Mama i tata ovde najviše insistiraju da se čitanje pojača. Sami po sebi, ni TV ni računar nisu zli, ali da bi se korektno koristili, mama i tata moraju da vrše kontrolu i ograničenje.

Zato nam je Hristos da Jevanđelje za pravilno usmerenje. Znamo da vaša deca idu na veronauku. Kakav i koliki značaj, po vašem mišljenju, ima veronauka u školama za duhovno usmerenje dece?

– Deca idu na veronauku i vole je. Ali, iskreno, veliko je očekivanje od premeta, a ne vidi se posebna korist na duhovno usmerenje. Škola jeste da se nešto nauči, ali udžbenici su previše teški, terminologija nije za osnovce. Mislim da nije dobro postavljena osnova za ovo ogromno blago, koje bi moglo i moralo da donosi bogate plodove, kaže Gojko, a Milica dodaje: „Ako sami roditelji nisu u veri, deca često odustaju i biraju drugi predmet“.

Vi se baš ozbiljno udubljujete u ono što deca uče na veronauci! Slažem se da deci treba veru približiti bajkovito, jer je naša vera najčudesnija bajka, ali istinita, koja iz mrtvih podiže i otvara vrata Carstva Nebeskog. Mama Milica je prilično bogoslovski obrazovana, deci je to velika podrška kada nešto ne razumeju.

– Naravno da je potrebno da roditelji imaju znanje o veri, ali to nije dovoljno, izričit je Gojko. Deci treba pokazati kako se živi Pravoslavljem, da osete u srcima Boga, da im se daju pozitivni primeri, da im se prenese iskra vere i da sami u sebi pronađu izvor vode žive. Često se dešava da roditelji, koji su osetili tu početničku blagodat dobijenu na krštenju, ne uspeju ili ne umeju da je prenesu na svoju decu. Veronauka bi morala da ima i tu ulogu produbljenja vere, a ne samo znanja. Deci to treba približiti kroz poučne priče i naučiti ih jednostavnosti i ljubavi naše vere. Kad vide monaha onako smirenog i čuju kako im on priča jednostavnim rečima neku pričicu, to će ih više privući.

Da, ali treba imati u vidu i to da deca odlično pamte, čak i ono što ne razumeju. Uzmimo druge predmete. Da li oni razumeju sve što se predaje iz matematike, fizike, biologije…? Ne, sve uče napamet. I tu su stručni termini koje treba naučiti. Iako ih sad ne razumeju, kasnije će im bit jasniji. Ali, naravno, kod vere su ipak najvažnije poučne priče, ogledni primeri. Eto, imaju Svetosavsko zvonce, koje je prihvaćeno kao dopunsko nastavno sredstvo u nastavi veronauke.

– Da, Zvonce je odlično. To je ono što sladi našu veru – životne priče. I ribar može biti najveći naučnik, jer iz te prostote izvire duboko znanje. Veri sam se naučio po srpskim manastirima, Mileševi i ovčarskokablarskim i znam da čovek kroz post i molitvu nauči najveće Tajne vere. Ne može se vera približiti samo suvoparnim rečima, potvrđuje Gojko.

To je istina. Ivo Andrić je lepo primetio: „Do prostote se treba uzdići“. Kako? Naravno, duhovno. Prvo moraš svoju dušu očistiti pokajanjem, postom i molitvom. Kad se moliš, ti si onda svestan svoje nemoći, ali i Božijeg prisustva i Njegove svemoći, kao i toga da je On tvoj Otac Nebeski. Ta zajednica stvara ljubav, a ljubav daje duboko znanje – prostotu. Mi tada postajemo kao deca koja znaju za Oca i zato Mu se i obraćaju. Zato je Hristos rekao: Budite kao deca. Ali, što je najbitnije, postajemo deca koja znaju za Oca zato što već znaju za Majku – Crkvu, kako kaže Sv. Kiprijan Kartaginski (3. vek): „Kome Crkva nije Majka, tome ni Bog nije Otac“. Zato su monasi kao deca. Znači, veronauka je neodvojiva do bogoslužbenog života Crkve. Da li su deca uvek raspoložena da idu na Svetu Liturgiju? Treba li ih prisiljavati ili privoleti ličnim primerom?

– Deca, uglavnom, lako prihvataju primer odraslih, čak iako je on potežak. Poredak treba da postoji, sistem vrednosti treba uspostaviti, zajedničke obaveze ne treba olako prenebregavati.

Kakav je vaš odnos prema kućnoj molitvi? Makar i samo jedna molitva, koju dete stalno ponavlja, stvara kod njega dobru naviku i osećaj prisustva Boga i Božije zaštite u svakom trenutku.

– Deca se krste pre i posle jela, priča Milica, znaju osnovne molitve. Otac ih je i pre škole naučio, a u školi samo utvrđuju. Svako dete ima svoju molitvu, dodaje Gojko, i na zajedničkoj molitvi svi govore svoje. To zajedničko pravilo nije dugo, trudimo se da bude toplo i da svi uzmu učešće. Majka ih je kao bebe uspavljivala crkvenim pesmama. Učestvuju i na priredbama i vole da pevaju.

Pravilno osenjivanje krsnim znakom je veoma važno, jer se deca tako utvrđuju u ozbiljnosti tog čina, ali i ozbiljnosti svakog drugog posla koji rade, a ne da nepažljivo mlataraju rukama. Da vidimo, deco, kako se krstite. Tako treba! Jer je Hristos zapovedio: Ljubi Boga svim umom svojim, svim srcem svojim, i svom snagom svojom. Pokažite: gde vam je um, gde je srce i gde je snaga? Odlično! Gojko, ima li egzistencijalnog straha ili se u svemu uzdate u Boga?

– Trudimo se da ne budemo maloverni. Dešava se da čoveka napadne i strah i svakakva iskušenja. Ne mislimo da Bog bilo koga iskušava, pa se zbog toga odmah i dižemo da bismo se vratili svemilostivom Bogu i zahvalili Mu se za sve darove. Što smo imali više dece, dodaje Milica, sve više je i Gojko na poslu napredovao. I hvala Bogu što imamo ovoliko dece.

Imate li Vašu poruku ohrabrenja porodicama koje izbegavaju mnogodetstvo?

– Dok smo se zabavljali, priča Gojko, i ja sam razmišljao kao svi savremeni mladi – kad završim fakultet, kad se zaposlim, nađem stan, tek tada ću misliti na ženidbu. Ali, ohrabrio nas je zajednički duhovnik, otac Branislav iz Crkve Sv. Aleksandra Nevskog. Ja još nisam bio završio fakultet i, eto, uzeli smo se i krenuli. Nisam bio ni materijalno obezbeđen, oboje smo iz siromašnih porodica. Znamo i druge porodice koje su sve više duhovno i materijalno napredovale što su imale više dece, naravno, Božijom milošću. Ipak, nezahvalno je bilo kome bilo šta nuditi. Kao ohrabrenje mamama i tatama, reći ću da me sav umor i sve brige ovoga sveta prođu kada uđem u naš dom  i kada me deca zagrle. To je umnoženje ljubavi, dodaje Milica. Verujem da je Bog u meni prepoznao da je ovo put mog spasenja i ja Mu se neizmerno zahvaljujem, jer je ovo najlepši put koji je mogao da mi da. Ali, to je moj put. Ja ne mogu da kažem drugima: „Ako ja to mogu, možete i vi“.

Smatram da svačiji život ima svoju težinu, datu po meri čoveka da može da je iznese. Nije lako, ali hrišćanski život to i ne treba da bude. Nadamo se da će kasnije biti dobrih plodova, koji će biti vidljivi. Najbitnije je da deca izrastu u dobre i čestite ljude. Kad sam već u prilici da se moj glas čuje, pomenula bih pitanje koje me često mori – sirota, zapuštena i zanemarena deca. Smatram da bi država i Crkva morale da iznađu način da se toj deci pomogne, pa i samim porodicama iz kojih potiču. Govorimo o mnogodetnosti, a ne jednom sam sretala žene koje su, čuvši da imam šestoro dece, plačljivo ispovedale svoj greh deteubistva – abortusa. Ja ne osuđujem te žene, ali smatram da treba na razne načine upravo Crkva i država zajedno, da oforme savetovališta, stručne timove na samom pragu gde se ta ubistva dešavaju. Dakle, na ginekološkim klinikama. Ima mnogo problema gde bi morali društveno više da se angažujemo.

To je gruba stvarnost, za koju smo svi odgovorni. Da li znate još neke višedetne porodice i da li se sa njima družite?

– Imamo prijatelja koji imaju troje i više dece. Takođe smo prisni sa jednom ukrajinskom pravoslavnom porodicom koja ima osmoro dece. Kada se sastanemo sa njima, pa se sva njihova i naša deca počnu igrati, tada nije potrebno da ih neko od odraslih nadgleda. To je najveća prednost velike porodice, što se deca samovaspitavaju. Mlađi preuzimaju znanje od starijih i uvek su mlađi napredniji, a mogu i da pomognu starijima. To je neka uzajamno-povratna sprega. Kod mlađih se jasno vidi da su ukrali znanje od starijih.

Imate li neki nezaboravni događaj, recimo, iz Ukrajine?

– Kada smo krenuli na Liturgiju u Crkvu Sv. Romanovih, pred crkvom smo ugledali porodicu sa pet kćeri i jednim sinom. Oni su nama prišli da se upoznamo. Bilo je simpatično, jer mi imamo pet sinova i jednu kći. To je skromna, fina porodica iz Moskve.

A sad da pitamo decu kako im je bez tate? Koliko dana nije bio kod kuće?

– Dva meseca.

I kad ode, onda mu pišete pisma?

– Ne, vidimo ga preko skajpa i pričamo s njim.

Taj skajp je prava stvar, zar ne? A može li mama u svemu da zameni tatu?

– Ne može.

Zašto?

– Zato što se tata, kada dođe, igra sa nama, učimo sa njim, vodi nas u parkić, a mama nema vremena za sve to. U priču se ubacuje i mama: Otac sistematski radi sa njima, pošto ja nemam doslednost u tome. Tata im zada zadatke, a oni ih sve izvršavaju. A tata nam priča i priče, kaže Sava, o Marku Kraljeviću.

To je baš lepa priča. Junačka. Čega najviše volite da se igrate?

– Sva deca uglas: „Lego kocke, sa autićima, slagalice“, Gavrilo dobacuje: „Mihailo je dobio na poklon slagalicu sa likom Sv. Arhangela Mihaila, složio je, pa smo je uramili“.

I vi ste bili u Jalti, kod tate. Šta ste radili i šta vam se tamo posebno dopada?

– Bilo nam je tamo jako lepo. Kupali smo se skoro svaki dan, išli smo u šetnje, obilazili mnoga lepa mesta. Putovali smo brodićem i posetili dvorac na steni „Lastavičje gnezdo“, obišli smo prelepu botaničku baštu i peli se na najviši vrh u priobalju Krima, koji se zove Sv. Petar (Aj Perti). Tu smo bili sa puno novih prijatelja iz Srbije.

Volite li rođendane i zašto?

– Volimo, kaže Mihailo. Ovi mali više vole poklone, a ja više volim da konstruišem lego, da vozim biciklo sa Gavrilom ili neke zajedničke igre.

Šta mama ravi za rođendan?

– Neko posluženje, sok i tortu, odgovara Gavrilo. Ali mi ne palimo sveće. Tata kaže da se sveće samo pale u crkvi za pomen i zdravlje, a ne gase se. Tako i na torti nije dobro gasiti sveće. Mama Milica dodaje: „Gojko je negde pročitao da je to protivno našoj pravoslavnoj tradiciji, što i jeste logično, jer se u ovom slučaju zamišlja želja pa se sveće euforično gase. Inače, ne pravimo velike rođendane. Samo torta, bez svećica, i svako može da pozove dvoje, troje najboljih prijatelja. Trebalo bi i kod nas, kao kod Rusa, uvesti proslavljanje imendana, pre nego rođendana.

Da, tata je potpuno u pravu, ali ima jedan najvažniji rođendan koji smo nedavno i proslavili – Hrostov! Kako ga slavimo i kada?

Svi u glas: Na Božić. Tata prvo donese badnjak iz Lipovičke šume i palimo ga u crkvenom dvorištu. Gojko potvrđuje: „Da. Već nekoliko godina nas tri, četiri drugara idemo tamo po badnjak. Trojici drugara je najstariji sin Mihailo, mada nije po dogovoru. Ustajemo pred zoru, nosimo sekiru, med, rakiju, pšenicu. Stariji dečaci idu sa nama i to je lepo i njima. U Ukrajini se kiti jelka za Božić, dodaje mama Milica. I mi smo prihvatili taj običaj, pa imamo i jelku“.

A za Svetog Savu?

– Deca recituju na priredbi u crkvi, odgovara Milica. A 2010. godine smo bili kumovi, tj. domaćini slave. Kada je sveštenik pitao ko će da bude domaćin sledeće godine, tada se istovremeno, i Gojku i meni, javila želja da budemo domaćini za proslavu Sv. Save. Tada su sva naša deca otpevala srpsku himnu „Bože, pravde“. A za ovogodišnju priredbu, već su dobili recitacije i raduju se. Samo nam je žao što tada tata neće biti sa nama.

Tata, Gojko, uskoro opet putuje u Ukrajinu i biće duže vremena odsutan. To zahteva njegov posao. Želimo mu srećan put, ali i da se što pre vrati kući, gde ga željno čekaju njegovi najmiliji.

Izvor: Misionar, 2013. br.1., preuzeto sa sajta pravoslavnaporodica.org.srb

Objavljuje se s blagoslovom urednika Misionara.