Речено ми је да беба и ја нећемо преживети

Зовем се Аманда Соломон. Када сам сазнала да сам трудна с најмлађим дететом, имала сам 38 година и била сам мајка тројице дечака од 9, 16 и 19 година. Победила сам и рак – са 24 године имала сам не-Хоџкинов лимфом.

Након агресивне хемотерапије због рака, речено ми је да највероватније више нећу моћи да затрудним. Премда сам била разочарана, имала сам два прелепа дечака и била захвална за њих. Међутим, годину дана након што сам завршила с хемотерапијом, опет сам затруднела. Трудноћа је протекла дивно и ја сам родила још једног здравог дечака.

После друге трудноће, почела сам да имам обилна крварења за време циклуса. Када је трећи син имао две године, морала сам да идем на аблацију ендометријума, што подразумева спаљивање слузокоже материце. Након тога уопште нисам имала менструацију и докторка ми је рекла да више нећу моћи да затрудним јер у материци више није било довољно слузокоже у коју би се беба усадила.

Можете замислити колико сам се запрепастила када сам видела оне две ружичасте линије на тесту за трудноћу. Исте недеље отишла сам код докторке да потврдим трудноћу. Рекла ми је да сам у петој недељи. Тог дана сам приметила благо крварење, но, докторка је рекла да је све у реду, али да одем у ургентни центар уколико се крварење појача јер је ванматерична трудноћа прилично честа након аблације.

У суботу сам почела обилно да крварим, па сам отишла у ургентни. Након два ултразвука и вађења крви, потврдили су спонтани побачај. Била сам скрхана.

Лекар у ургентном је рекао да је видео како ми кроз грлић излази мали гестацијски мешак, те да очекујем да ћу га ускоро избацити, што се и десило. Била сам тужна, али ми је било јасно да је вероватноћа за успешну трудноћу била веома мала.

Покушала сам да наставим са уобичајеним активностима, али наредних шест недеља и даље сам се осећала грозно, па сам решила да урадим још један тест за трудноћу како бих видела да ли у мени има заосталог хормона ХЦГ због ког сам се можда тако осећала. Урадила сам тест који поред тога показује и колико је прошло од последње овулације. Тест је показао не само да сам трудна већ и да сам у 12. недељи! Одмах сам позвала ординацију и покушала да им објасним да сам и даље трудна, међутим, нису ме разумели и заказали су ми преглед за три недеље.

Била сам унезверена! Није било шансе да чекам три недеље да бих сазнала шта ми се догађа, а да притом не полудим. Отишла сам у најближи Центар за кризну трудноћу и тамо видела моју бебу како се безбрижно помера и врпољи у стомаку.

Какво олакшање! Испоставило се да сам побацила једног близанца.

Поново сам позвала своју докторку и подробније јој објаснила ситуацију, па ми је заказала преглед за сутрадан.

„Жао ми је, али стварно би требало да размислите о томе да прекинете ову трудноћу. Оваква трудноћа никада се не заврши добро.” Када ми је то рекла, као да ми је нож забила у срце.

Нисам могла да верујем да лежим на столу, у 12. недељи трудноће, и слушам докторку како изговара те речи. Рекла је да ме та беба може убити. Ја, непоколебљиви бранитељ нерођене деце, сада сам се нашла у ситуацији коју тако често користе када заговарају и оправдавају абортус.

На тренутак ми је дошло да праснем у хистеричан смех због тако ироничне ситуације. Но, тренутак је брзо прошао и мене је испунио страх јер сам схватила да докторка чека да јој одговорим.

Поред страха, преплавио ме је и бес. Та иста докторка која је управо чула откуцаје срца детета у мени, та иста докторка која ми је на ултразвуку показала како се моја бебица помера и креће, сада ми је говорила да тај живот треба да угасим. Дубоко сам удахнула и рекла да нећу да убијем бебу и да ћу је носити докле год будем могла, без обзира на ризик. Она је рекла да ме разуме, али да више не може да ми прати трудноћу и упутила ме на специјалисту за високоризичне труноће.

Била сам страшно нервозна пре првог прегледа. Шта ако ме и она буде наговарала да абортирам? Међутим, неоправдано сам страховала. Нова докторка ме је узела за руку и рекла ми да ми то можемо, да ће бити тешко, али да ћемо моћи да изнесемо трудноћу, а да притом не настрадамо ни беба ни ја. Колико ме је само утешила и умирила!

У наредном периоду виђале смо се на две недеље. Проблем с трудноћом након аблације јесте у томе што је слузокожа у материци веома истањена и недовољна да се трудноћа одржи. Постоји велика вероватноћа и од других компликација, као што су плацента превија и плацента акрета. У 22. недељи утврђено је да имам потпуну плаценту превију, опасно стање код ког се постељица приљубљује уз грлић материце и сасвим га прекрива. У 26. недељи почело је обилно крварење.

Док смо ишли у болницу, у глави су ми се врзмале мисли о томе како ћемо и беба и ја умрети. Из мене је шикљала крв. Мислила сам да је немогуће да беба преживи у таквим условима. Ипак, по пријему у болницу, испоставило се да је беба добро. Ја, међутим, нисам била сјајно. Дали су ми стероиде да би моју девојчицу припремили за превремени долазак на свет. Мене су припремали за сасвим очигледну чињеницу да ће девојчица бити превремено рођена беба.

Опет ме је преплавио страх, али сам издржала. Две недеље сам крварила у болници, али беба је и даље била добро. Затим је крварење стало. Лекари су били суздржано оптимистични у процени да ћу можда издржати до 33. недеље. Тада су хтели да ме породе царским резом и да ми истовремено изваде материцу.

Нажалост, због тешке трудноће, морала сам да останем у болници све до порођаја. Никада нисам била тако депресивна као тада док сам лежала у болници на сат времена од куће и деце. Зближила сам се са сестрама и како сам им причала о себи, из дана у дан је све више сестара долазило да чује моју причу. И поред невероватних ствари које су свакодневно виђале на послу, схватиле су да је ова трудноћа једно чудо и да су и оне део тога.

Лекари су ме сваки дан обилазили и планирали порођај. Сумњали су да поред плаценте превије имам и плаценту акрету – опасно стање код ког се постељица предубоко усади  у зид материце.

Код плаценте акрете, може се десити да се постељица прошири на друге органе и да приликом порођаја дође до обилног крварења, услед чега може доћи до смрти мајке, а понекад и бебе. На дан порођаја, припремили су ме за велику операцију: резерве крви су биле спремне, а ја сам ишла у општу анестезију, с браунилама у рукама и на грудима. Приликом порођаја, утврдили су да сам поврх свега имала и плаценту перкрету, најопаснији облик акрете. Постељица ми је пробила материцу и урасла у бешику и артерије.

Обилно сам крварила за време операције. Давали су ми крв, али сам је и даље губила. Након шест сати у сали, затворили су ме и прикључили на апарат за одржавање живота док не пронађу где крварим.

Мојој породици су рекли да су урадили све што су могли. Моја драга ћеркица Сејди рођена је са 2.260 г, смештена на одељење за превремено рођене бебе и добро је напредовала. Пробудила сам се на интезивној нези, прикључена на респиратор. Вереник ми је испричао шта се десило. Показао ми је бебине слике, а ја сам се одушевила што има такву вољу за животом и што је прави мали борац. Опет су ме успавали. Када сам се пробудила, враћали су ме из операционе сале – пронашли су две пресечене артерије и средили их.

Била сам жива и знала сам да ћу дочекати да видим ћерку. Сусрет са Сејди заувек ће ми бити једна од најдражих успомена. Сећам се да сам била пресрећна и да су ме преплавили олакшање и понос. Сејди и ја смо преживеле!

Мало је рећи да је Сејди борац или да њен живот има сврху. Бог је заиста имао план за ово дете. Ја сам била потребна само зато да је донесем на овај свет.

Одувек сам се из све душе противила абортусу и сматрала да је свачији живот важан, ма како он нама деловао кратак или безначајан, али ово искуство представљало је право искушење за мене. Било би много лакше да сам абортирала. Сам Бог зна да ми је на располагању било свако могуће оправдање за то. Али ја сам се борила за Сејди и сваког дана сам бескрајно захвална за то. Сејди сада има девет месеци и одушевљава свакога ко је упозна.

Знам да Бог има план за њу и молим се да ова прича пружи прилику још једном детету да се роди. Што се мене тиче, било би довољно и када би само то била сврха због које је Сејди дошла на свет.

Превод преузет са сајта: pravoslavniroditelj.org