Вишедетне породице: Ковачевићи из Краљева

Сви мисле да је главни проблем како прехранити вишедетну породицу,

али је већи проблем осуда околине и њено чуђењe.

 

У дому Ковачевића се уверавамо да се они труде да управо тако живе. Радиша (65) и Маја (35) и њихова десеторка, седам синова и три кћери: Милица (12), Милош (10), Милан (9), Михајло (8), Радош (6), Ратко (5), Миодраг (3), Николина (2), Ружица (4) и Јован (6 месеци), живе у стану од 44 квадрата, који су добили на коришћење од Општине Краљево. Селили су се много пута, често и због комшија којима је сметала граја њихове деце.

Радиша је родом са Уба код Ваљева, има само брата, а Маја је из Краљева, има брата и полубрата. Радиша, професор српског језика, већ годинама ради као новинар, најпре у ТАНЈУГ-у, да би пре 26 година основао своју фирму „Глас Србије“ која се бави издавањем књига и новина. Добитник је награда „Димитрије Давидовић“ и „Светозар Марковић“ од Удружења новинара Србије, као и ордена мајора Гавриловића 1992. године од Друштва за неговање традиције ослободилачких ратова до 1918. за пробијање информативне блокаде и ширење истине о српском народу. Награду му је доделио лично др Наум Ђорђевић, председник Солунских ратника.

Оснивачи су Удружења кнегиња Персида Карађорђевић. Од прошле године издају и Краљевске новине. Маја је завршила Средњу трговачку школу и желела је да се даље школује, али није имала могућности. Још у раном детињству отац их је напустио. Мајка их је издржавала, уз подршку њеног оца, који је имао радњу домаће радиности. С Радишом се упознала 1998. у Краљеву на оснивачкој скупштини Свесрпског сабора за одбрану српског народа на Косову и Метохији. Као свестрани интелектуалац, Радиша је код ње изазвао посебне симпатије и емоције. Примљена је у „Глас Србије“ на место секретара редакције, родила се љубав и убрзо су се венчали. Сада обавља дужност заменика главног уредника. Не примају никакву помоћ јер имају фирму, једино понекад добију бесплатне уџбенике од школе, а такође и од Цркве и пријатеља. Највећи проблем су им дажбине и не стижу да их плаћају редовно. Постављамо им прво и најважније питање:

 

Вера је основ новога живота. Како се код вас рађала вера? Је ли било чуда?

Маја: Увек сам се придржавала неких основних ствари вере. Првих шесторо деце, одмах по рођењу, крстили смо у храму Светог Саве у Краљеву, а остале ћемо ускоро све заједно крстити. Славимо Св. Јована Крститеља. Али, рођење десетог детета унело је велику промену у мом духовном поимању живота. Постала сам свесна Божијег присуства у сваком тренутку свог живота. Његова милост је понекад била толико велика да је све оно што се дешавало имало само један одговор, а то је да Бог Сâм зна шта је за нас добро. И кад сам нешто рекла само онако „даће Бог“, али нисам то тако силно желела, то се није ни остварило, али ако бих нешто толико снажно пожелела да је цела моја душа и да су све моје мисли биле усмерене ка томе, Бог никада није заборавио нас и наше молитве. Данас са сигурношћу могу да кажем кад имамо веру у Бога и молитву, ништа нам друго не треба.

Редакцију смо недавно преселили на нову локацију, у близину манастира Жиче. Желимо тамо да изнајмимо и кућу и да нам манастир постане место духовног узрастања. Било је и очигледних чуда. Када смо први пут ишли на море у Црну Гору, имали смо саобраћајни удес, слетели смо с пута. Кола су уништена, а ми смо изашли неповређени. То се десило 24. јула, уочи празника иконе Пресвете Богородице Тројеручице, а у колима смо имали штампане књиге о Тројеручици које је требало да однесемо у неке манастире и цркве с којима смо склопили уговор. Али, стално се уверавамо да Бог чини чуда на сваком кораку и на разне начине. У свакој неприлици Бог нам пошаље некога да нам притекне у помоћ.

Радиша: Било је свештеника у мојој породици, а моја ујна је монахиња у манастиру Ваведење у Овчарској клисури, Параскева. Иначе, кроз књижевност још од раног детињства дошао сам до основних схватања вере. Она је с годинама јачала.

Маја: Свесни смо да смо почетници у вери и да треба много да учимо из науке Божије, али смо већ осетили колико нас Бог воли и колико је присутан у нашем животу, што раније нисмо осећали, и да се сâми постепено мењамо набоље. Вера нас снажи и одгони страх и претерану бригу и, како каже наш блаженопочивши Патријарх Павле, циљ вере јесте да задобијемо светост. И Краљевске новине нам пружају могућност да упознамо многе служитеље Цркве који нас поучавају духовном животу и о важности духовности.

 

 

Да ли је жеља да имате много деце дошла из родољубиве побуде или сте сматрали да су деца Божији дарови?

Маја: Мало је необично за данашње време, али моја жеља је била да имамо пуно деце. То сам сматрала родољубљем. Али и Бог је хтео да нам подари децу. Мислим да је то највећи Божији дар имати здраву децу с којом се радујете сваком новом дану. Од малих ногу су сви упућени једни на друге, уче се да не буду себични. Више има проблема у породицама где је мање деце, али све се решава кад је слога и љубав у кући.

 

Колико тежите ка томе да будете права хришћанска породица?

Маја: Тежимо ка томе и боримо се за хришћанске вредности: да имамо више љубави према Богу и својим ближњима, јаку веру и наду у боље сутра, да нас Бог чува на сваком месту и у сваком тренутку, да се учимо да праштамо и трпимо, јер само тако можемо да будемо добри људи и прави хришћани.

Радиша: Свако од нас носи свој крст, али љубав је та привилегија и радост коју нам је Бог подарио, а ње не може бити без пожртвовања, одрицања, трпљења и праштања. Учимо децу, а и нас сâме, да се свакодневно молимо Богу испред икона и упаљеног кандила, али и на сваком месту и у сваком послу којим се бавимо. Имати више потомака је велика привилегија за родитеље.

 

Али код људи баш и нисте привилеговани. Много је оних који вас не подржавају него вам се ишчуђавају. А стручни „детебрижници“ би могли да вам замере, поред тога што децу материјално угрожавате, да немате ни довољно времена да посветите сваком детету појединачно.

Радиша: Да, али се искрено надамо да смо привилеговани код Бога. То већ осећамо у многим животним недаћама.

Маја: Ја сам посвећена свима. Најважније је дати деци задужења и да буду активни, и у току дана одвојити време за разговор о томе како су провели дан. Деца разумеју више него што ми мислимо. Кад имамо мање, деца то осећају, мање траже и мирнија су. Једном нисмо имали струје целу седмицу. Без телевизије, више смо читали, разговарали, дружили се. Деца су била чак и срећнија. Богатство упропашћује децу и сâме родитеље.

 

 

Реците нам нешто више о вашем Удружењу кнегиња Персида Карађорђевић.

Маја: Радиша је био инспиратор својим честим причама везаним за српску историју. Једном приликом је на гробљу у Бранковини говорио о српским владарима, споменуо је и кнегињу Персиду, мајку десеторо деце, која је ту рођена и сахрањена, иначе млађу 22 године од супруга кнеза Александра, а то је мени дало идеју да под њеним именом оснујемо непрофитно удружење грађана за борбу против беле куге и помоћ вишедетним породицама. Оно што је Божија Промисао у томе јесте то да је оно регистровано 17. јула 2015, на рођендан њеног чукунунука престолонаследника Александра II (на дан кад је убијен Дража Михајловић, као и породица светог цара Николаја II Романова). А Краљевске новине, прве монархистичке новине у Србији, регистроване су 22. фебруара 2016, опет не случајно, на дан кад је 1882. кнез Милан Обреновић постао краљ и Србија проглашена краљевином.

 

Да ли су Краљевске новине тематски блиске Гласу Србије и како сте дошли на идеју за те новине? Као људи од пера и јавни радници пратите сва збивања на политичком, националном, културном нивоу. Колико се ваше новинарство разликује од других јавних гласила? Да ли су новине писале и о вама?

Радиша: Глас Србије више не штампамо, излази онлајн, има свој портал на интернету, штампамо само Краљевске новине, које поред националног имају и монархистичко усмерење. Пошто је Удружење кнегиња Персида Карађорђевић имало подршку краљевске породице, родила се замисао и о новинама. Право новинарство више није исплативо. Данас је главна жута штампа, шунд, а саблазни су ударне теме профитабилних новина и телевизије. Ко данас чита озбиљне теме? Борећи се за истину имате само трошкове, а не приходе.

Маја: Многе новине су писале о нама, били смо учесници радио емисије „Помаже Бог, народе мој!“ и на неколико телевизијских емисија. Посебно се радујемо што и Православни мисионар пише о нама. Наша борба нимало није лака. Захтева додатне напоре, уз оне велике који нас стално прате, али ми не жалимо себе, јер сматрамо да је задњи час да се нешто значајније учини за опстанак породице и очување српског народа, и то на званичном нивоу, од стране Владе Србије. Јер, о томе не сме да се ћути и да се затварају очи пред тако горућим проблемом.

Проф. др Марко Младеновић је у мају 2014. упутио Отворено uисмо председнику РС, председнику Скупштине РС, председнику Владе РС и Патријарху СПЦ у којем наводи застрашујуће чињенице: „Срби ће за 25 година бити национална мањина, за 50 година само енклаве, а за 100 година – остаће само успомена да смо овде постојали. Када умре матица, умреће и дијаспора. Сви ћемо се скупљати у„сабирном центру” Небеске Србије. Ми нисмо као Јевреји да се вратимо после 2.000 година. Наш пут је пут без повратка.“ О овоме говори и његова књига „Србија – свећа која догорева”. Посебно охрабрује то што наши људи из дијаспоре прате збивања у Србији, радују се и помажу овакве иницијативе за опоравак Србије. Да не испадне да се хвалим, у знак подршке, и песници су почели да ми посвећују песме, као следбеници Мајке Југовића, као нпр. књижевник Ђуро Милекић, која је објављена у Штајерским новинама, гласилу Срба из Словеније и Аустрије, с којима одлично сарађујемо.

 

Како функционише ваша велика породица? Имате четири школарца. Како протиче дан од јутра до мрака?

Маја: Милица иде у пети разред, Милош у четврти, Милан у трећи, Михајло у други, Радош у предшколско. Врло добри су ђаци. Милица се истиче у рецитовању и учествовала је у ТВ емисији „Ја имам таленат“ и воли да слика. Рецитује песме које су везане за традицију и војевање Срба. Сви воле да певају „Кажи мени ђаче“ и да рецитују песме од Љубивоја Ршумовића. Милош вежба кошарку, Милан карате. Иду на веронауку. Милош посебно воли да пева црквене песме, а Михајло воли молитве Царе Небески и Богородице Дјево. Од јутра до мрака код куће је забавно: на шпорету су две велике шерпе за ручак, уз то шест литара млека и седам векни хлеба. Али, и деца имају своја задужења: Милица помаже млађима око домаћег, Милош иде у куповину, Милан води бригу о беби, Михајло воли мени да помаже. Кавга настане кад се купи више врста сладоледа или неко донесе различите играчке. Сами бирају игре, најчешће – наставника, лекара, банкара, и тада и на играчке забораве и буде мир. Знају како се дели чоколада, да не смеју бити себични. Трудим се да сагледам посебност сваког од њих и како да им приђем. Немамо ауто па нас превозе пријатељи или таксисти који нас познају. Најчешће шетамо по парку.

 

 

 

Како у данашњим условима децу васпитати у складу с хришћанским вредностима?

Радиша: Тешко је ускладити све то, јер се све око нас противи великој породици, традиционалним и хришћанским вредностима, скромности. Данас вас поштују само ако имате новац, ако сте успешни, на положају. Скромност је постала нешто што сматрају неисправним, терају вас да учите децу да буду похлепна, амбициозна, да имају скупе патике и тренерке, скупе мобилне телефоне и компјутере, и ако све то немате, сматрају вас чудним. Велики је утицај медија на понашање деце. Данас у цртаним филмовима можете видети само агресију. А васпитати децу по Божијим законима је управо супротно томе и нема везе с новцем.

 

Има ли код вас егзистенцијалног страха? У Јеванђељу Христос каже: Огладњех и дадосте ми да једем… (Мт 25, 35). Како разумете то? Да ли сте чули о томе проповед вашег свештеника?

Маја: Сви мисле да је главни проблем како прехранити породицу, а већи је проблем осуда околине и њено чуђење. Прво нас питају „шта ће вам толика деца“ и „од чега ћете их издржавати“, пошто ни држави не требају јер немају њену подршку. Са овом причом суочавамо се само пред изборе, а после избора сви остају неми. Наша издавачка кућа објавила је књигу Миће Миловановића „Црнина и ордење”, о женској страни рата, о томе како су наше жене губиле очеве, дедове, браћу, мужеве, на крају и синове и унуке, гасила се огњишта, а на крововима вијали црни барјаци. Такође и књигу Ковиљке Тишме „Маглени дани”, о страдању Срба у Републици Српској и Книнској крајини, и многе друге које се баве овом немилом темом.

Земљотрес 2010. године нашој фирми је направио штету од преко 20.000 евра. Одштета није стигла, а постали смо „предмет за решавање“, не само ми него и 330 фирми из Краљева. Било је дана када нисмо имали новца ни за основне ствари, кад смо недељу дана били без струје. Можда је баш то била прекретница у мом животу када сам схватила колика је снага молитве и снага љубави. Из сваке тешкоће излазила сам сваки пут све јача. Јер, како бисмо могли да се радујемо успеху, ако нисмо доживели губитак, како бисмо знали шта је срећа, ако нисмо видели шта је туга. Да, чула сам ту проповед и осетила радост, јер кад помажемо једни другима то је као да дајемо Христу, јер смо сви иконе Божије. И још, та глад се односи на Христову љубав. Он је увек гладан и жељан наше љубави, и жељно чека да обратимо пажњу на Њега. Зато кад смо уз Њега, не плашимо се будућности, јер сам сигурна да нас Бог никад неће оставити. Од када сам остала по десети пут у благословеном стању и родила Јована на Велику Госпојину, цела та трудноћа била је потпуно посебна због свега што ми се дешавало у њој. Постала сам свесна милости Божије и научила сам да само искрену молитву и ону из дубине душе Бог увек услишава. Уочи овог Божића остали смо без новца, а уочи Бадњег дана сестра Нектарија из манастира Жича, зове ме и каже: „Спремили смо вам нешто да лепо проведете Божић”. И шта рећи на то? Бог не жели да нас за тај радосни празник остави празне и тужне. И, заиста, све што сам срцем молила, то сам од Бога добила.

 

 

 

У јутарњој молитви Господу Исусу Христу читамо: „Ти си Бог мој од утробе матере моје”, а опет многе мајке и очеви не верују у Бога. Какав је за вас осећај трудноћа?

Маја: Ко зна за молитву, зна и за Бога. Али ипак, свака трудноћа је благодатна и ту Божију благодат преноси и на мајку. Трудноћа је посебан, благословен осећај. И Бог чува здравље труднице. Ни трудноће ни порођаји нису ми били исти, али се нисам плашила порођаја и тај чин сам доживљавала као ослобођење од грехова. У једној трудноћи, због неких проблема, осећала сам незадовољство, љутњу, била свадљива, али кад сам се породила пошле су ми сузе радоснице, и добила сам осећај задовољства и љубави према свима на које сам била љута и свима сам опраштала. И сваки пут када би се родило наше дете, рађала сам се и ја. А током задње трудноће осећала сам само спокојство, од почетка до краја. Пред порођај сам читала Јеванђеље о Христовом страдању, како су под крстом били само Богородица и Јован.

Потресло ме је како им је Исус рекао: Мајко, ето ти сина, и Јовану Ето ти мајке. И пре него што нам се родио син на Велику Госпојину, решила сам да се зове Јован. А са Јованом у утроби је и осећај Божије благодати био најјачи и као да сам и сâма доживела неко преображење. Волела бих да имамо још деце, бар дванаест, као и Апостола који седе уз Господа на Небесима, али Бог велики зна да ли ће нам те жеље испунити. Свесна сам да нас искушења тек чекају, јер су мала деца – мала брига. Али нема веће радости него бити мајка и већег задовољства него живети у кући препуној дечје граје, смеха и радости. И деца се радују свакој новој беби.

 

Имате ли поруку другим породицама?

Маја: Својим јавним радом ми стално шаљемо своје поруке и желимо да се што више људи укључи у борбу против беле куге. То је темељ нашег Удружења. Закон о абортусу је тешко укинути, али би требало донети такав закон да је обавезно претходно се посаветовати са свештеником и психологом, и да се жени остави бар пет дана за размишљање. Уз то, да потресна песма поменутог проф. др Марка Младеновића „Зашто мајко” буде обавезна. Мислим да би велики проценат жена одустао од абортуса. Морам да признам да сам и ја једном била у таквом искушењу. Рекла сам: „Доста нам је деце!” А када сам погледала на нашу децу, сузе су ми потекле и помислила сам: „А зашто су се ова деца родила? Боже, Ти то знаш. И ово зачето треба да се роди”. И искушење је нестало.

 

„Код ове породице је евидентно да је сâмо вишедетство много утицало на буђење вере, која је била запретана само традицијом, да би то буђење покренуло у њима свест и осећај о богопризвању. Али ништа не бива преко ноћи. Вера постепено испуњава срца која к њој стреме.” Овако се о породици Ковачевић изразио њихов парохијски свештеник о. Радоје Сандо, из цркве Светог Саве у Краљеву.

И ми верујемо да је тако.

 

Разговор водила: Радмила Грујић

Извор: Православни мисионар, бр. 354

Објављује се с благословом уредника Мисионара.

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *