Великодушност вучице – o „жељеној” и „нежељеној” деци

velikodusnost-vucice

Ех, зашто моја мајка није добра вучица већ дивља звер која се назива људским бићем? Вучица никад није зубима растргла свог вучића, а ја од самог зачећа свог живота слушам пресуду како треба да умрем. Испоставило се да је моје постојање за моју мајку неочекивана болест које се треба што пре решити. Мој живот је као тумор који треба што пре исећи како не би метастазирао.

Чујем своје родитеље како причају да треба да умрем пре но што видим светлост дана. Те њихове речи су сличне сиктању змија отровница и душа се моја од њих ужасава. Чујем мајчине речи које су сличне проклињању. Она ме се сећа с мржњом и љутњом као неке грешке која се догодила за време игре у којој је изгубила. Њену злобу према мени, свом детету, које је за њу постало сметња и непријатељ, осећам као отров који ми продире у тело.

Зашто се нисам зачео у утроби вучице, она би с љубављу носила своје младунче као највеће благо? Пошто ме роди, нежно би ме лизала својим језиком и ја бих спавао поред ње, припивши се уз топло крзно. Отац би ми доносио најбоље комаде улова и не размишљајући о томе да његово младунче може појести само делић онога што му је намењено. Мајка би ме учила да ходам и из јазбине би ме зубима износила, баш као да ме грли својим рукама. Гледала би ме очима пуним доброте. Очи моје мајке, кад ме се сети, постају очи вучице.

Кажу да кад дивље звери нађу у шуми напуштено дете, не само да га не убијају, него се труде да му спасу живот. Ако је то женка, онда га храни својим млеком. Људи се чуде што вукови отхране напуштену децу, а кад би вуци знали да људи убијају своју децу, сигурно би били изненађени и ужаснути. Вучица је отхранила браћу Ромула и Рема, но да ли су се они научили тој вучијој великодушности? Кад би вучица упитала Ромула где је његов брат и њен син, шта би јој одговорио?1

Вучица би ме родила и млеком својим отхранила, а жена ће ме убити и привезати своје груди како у њима не би било млека. Кад вук сазна да је његова дружбеница зачела, он јој не прилази. А људи? Но, нећу о томе да говорим. Кад младунчету неке животиње прети опасност, његова мајка иде ради њега у смрт, док је човек данас постао највећа опасност за своју децу: осуђује их на смрт, а нема ко да их заштити.

Ја сам осуђеник на смрт који очекује термин који ће мојој мајци највише одговарати да ме убије. Она ме је већ избрисала из свог срца, из тог света у којем сија сунце, цвета цвеће и певају птице. Наша ће крв, попут крваве бујице, прекрити земљу. Волео бих да се зли људи утопе у тој бујици и да на земљи живе вукови.

 

Извор: Архимандрит Рафаил (Карелин), „Како породици вратити изгубљену вредност”, манастир Подмаине, 2014.

 

1Ромул је убио свога брата Рема у борби за власт.

1 thought on “Великодушност вучице – o „жељеној” и „нежељеној” деци

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *