Родитељи морају развити умеће да у детету распознају оно најбоље – о дечјем непослушању

roditelji-moraju-razviti-umece

Кад је најстарије дете напунило пет година одлучио сам да га навикавам на рад и почео сам од прања судова. Јако ме је нервирало што је дете стално хтело да се игра водом. Али, ма колико да сам захтевао од њега да прекине с несташлуцима, ништа није успевало. Дете никако није слушало.

„Хајде, пери судове! Шта сам ти рекао?!! Престани да се измотаваш, узми тањир и пери!” За њега је прање судова постало мучење, а после вике је још мање хтео да их пере. Иста прича се понављала кад смо деца и ја после дневног хаоса увече почињали да спремамо играчке. Викање на децу, ћушке итд. Деци је било тешко то да раде, зато што су, узимајући играчке у руке поново и поново желела да се поиграју с омиљеним играчкама. Чак сам почео да падам у очај – одакле у деци толико непослушања.

У помоћ су ми притекла сама деца. Једном су после гледања филма о птицама изјавила: „Хајде да скупљамо играчке као пеликанчићи.” Узимали су доњи крај мајице у зубе и у џак који се добијао скупљали су играчке. Спремање се претворило у веселу игру. С прањем судова ми је помогла кћерка: „Тата, ја ћу бити краљица посуђа, а Гриша ће бити краљ столова.” Прање посуђа се претворило у бригу о својим поданицима. Заиста, узраст од три године до седам година је период игара. Деца у играма усвајају живот, за њих то није несташлук, она се просто тако спремају за живот одраслих. И то треба имати у виду.

У књизи „Разнобојне беле вране” познатог дечјег психолога Ирине Јаковљевне Медведев постоји изванредна глава „Лавре на кредит”. У овој књизи аутор говори о томе да родитељи, као уметници, треба дететову душу да осликавају светлим бојама. Ако се дете стално прекорева због тога што ништа не може да уради уредно, да је аљкавац, ленгов, хулиган, шкртица, егоиста итд., оно ће ускоро заиста поверовати у све то.

Мислимо да ћемо га притегнути да би се поправило, да би доказало да није такво, али је ефекат по правилу супротан. И дете ће бити лењо просто зато што је ставило маску лењивца. А дететова душа, као биљка, треба да тежи ка нечему. Ако дечак зна да је јунак, да је јак, он ће се трудити да покаже своју снагу и прихватаће се многих кућних послова за које је потребна мушка снага. А ако се погрдно назове „млитавком”, оно ће на сваки начин избегавати испољавање физичке снаге. Зато човек не треба да се плаши да хвали дете унапред (да даје „лавре на кредит”) показујући му у ком правцу треба да се креће да би постало прави човек.

Ирина Јаковљевна наводи јарки пример за то. Након што је син по ко зна који пут очајнички плакао и покушавао да се отргне у зубарској ординацији, отац је дошавши кући испричао мами да се син овог пута држао веома храбро и да скоро да није плакао. Мајка се веома обрадовала оваквом понашању сина, његовој храбрости. Син је са чуђењем саслушао све ово, а следећи пут се заиста трудио да трпи из све снаге. А и касније више није плакао и понашао се заиста храбро. Малишан је одређен да буде јунак и он је достојно обављао свој задатак. Кад су покушавали да га грде и да га називају плачљивком, он се понашао као плачљивко, зато што му је било боље да буде плачљивко, и да тако покушава да избегне непријатан одлазак код зубара. Теже је бити јунак, али пошто су дечака назвали јунаком, он ће покушавати да докаже свима да је такав.

Пред дечаком треба осликавати лепу слику мужевности, снаге, одлучности, храбрости. Пред девојчицом треба осликавати слику нежности, бриге, саосећајности. И дете ће знати према чему треба да тежи. Реално ово изгледа веома једноставно: „Дакле, ко је код нас најјачи? Григорије, хајде, дођи, помози ми да донесем.” Дете је одређено да буде најјаче и оно с радошћу испуњава ову своју улогу. Управо то су „лавре на кредит”.

Притом не треба да мислимо да варамо кад унапред хвалимо дете. Просто, у његовој души треба видети најсветлију страну и тада ће се ова страна чешће испољавати. На пример, кад смо радили задатке с најстаријим сином у првом разреду, много смо се намучили док нисмо схватили најпростије ствари. Чим бисмо га изгрдили због тога што је криво написао слова и захтевали да почне да пише лепо, он је почињао све више и више да брља. Писао је исто тако лоше, само сад још и спорије. И ма колико да смо викали на дете и претили му, од тога није било ништа боље.

Ускоро смо променили своје понашање. У реду са словима увек ће се наћи мање-више успешно написано слово. Показујући га, хвалили смо свог првака, између осталог примећујући да остала још не могу с њим да се пореде: „Ова словца још нису баш нешто, али зато ти је ово слово тако лепо! Стварно, као код учитељице!” И он је, исплазивши језик, почињао да се труди да напише исто тако лепо слово да би обрадовао родитеље. Нада на најбоље, умеће да се у детету распозна ово најбоље, јесте једно од својстава праве родитељске љубави.

Иза спољашњег непослушања могу да се крију и родитељске грешке, учињене раније. Код нас и данас најстарији син Григорије не воли претерано да пере судове, пошто то код њега изазива мноштво негативних асоцијација због тога што смо га раније грдили за време прања судова. Иако смо касније изгладили ситуацију, радујући се његовим успесима и хвалећи га због њих, првобитни утисци су очигледно негде остали. Зато код кћерке прање посуђа изазива само мноштво позитивних асоцијација и она се скоро увек с радошћу одазива на предлог да опере судове.

Данас родитељи веома често на души детета сликају веома тамним бојама. На пример, дете се увија испред телевизора имитирајући поп-звезде. Родитељи се, гледајући то, смеју и одушевљавају. Дете види да се то свима свиђа, да га због тога хвале. Значи, касније ће се целог живота трудити да се измотава. Родитељи ће касније тражити од детета да се понаша пристојно, па се чуде: „Али нисмо га томе учили!” А у ствари га јесу учили – кад су се добродушно смејали, кад нису прекидали дете.

У ствари, ми учимо децу многим стварима, а да ни сами не схватамо да то чинимо. Тек кад је дете напунило пет година, почели смо озбиљно да обраћамо пажњу на то да најстарије дете прекида старије, упада у разговоре. Тек тада сам се сетио како сам га ја практично учио томе. Добро се сећам ситуације. Дете има три године. Код мене је дошао један свештеник, разговарамо у кухињи. Дотрчава син, прекидам разговор и сву своју пажњу пребацујем на дете. Негде унутра ми је нешто дошаптавало да је свештеник дошао из далека, да је разговор важан, али понос због тога што гајим сина, због тога што је тако спретан и јак, однела је превагу. И свештеник и ја смо гануто слушали дечје тепање. То није било само једном, и сваки пут је дете добило лекцију да је он центар земље и да је важнији од било ког госта, да су родитељи дужни да разговарају с њим, а не с другим човеком.

 

Одломак из књиге „Православна породица”, јереја Илије Шугајева

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *