Mi ne vaspitamo dete za sebe – protojerej Fjodor Borodin

Prenosimo jedan deo izuzetnog predavanja oca Fjodora Borodina, nastojatelja hrama Svetih Besrebrenika Kozme i Damjana u Moskvi i oca osmoro dece. Predavanje je izvorno objavljeno na portalu pravoslavie.ru.

 

* * *

 

Šta se dešava u pubertetu? Mi ne vaspitamo dete za sebe. Mi sve to govorimo, ali veoma je teško da to razumemo i primenimo u životu. To je ogroman zadatak s kojim se nismo sretali dok su deca bila mala, zbog toga će nam biti teško da ga rešavamo kada porastu.

Dete će samo odlučiti čime će se baviti, za koga će se venčati, kako i šta će se dešavati kod njega u porodici, kakav odnos će imati sa svojom ženom, ko će šta rešavati u njihovoj porodici. I mi ne smemo u to da se mešamo. Možemo da ih posavetujemo kad nas pitaju. Možemo da pomažemo. Možemo da dođemo u porodicu, i recimo: majka-svekrva dolazi u porodicu, ona mora prići snaji i reći joj: „Ti si ovde domaćica, kako mogu da ti pomognem?” A ne: „Hajde, brzo, očisti tamo, zato što je moj sin navikao na čistoću, a vidi kako je kod tebe.” Ovako nešto je sasvim neprihvatljivo.

Ali zbog čega to nastaje? Mi kad volimo – vladamo, kad ne volimo – služimo. Zbog toga je moj sin ipak prvo njen muž, pa tek onda moj sin, iako je prethodnih 25 godina on isprva bio moj sin, a onda sve ostalo. To je veoma težak zadatak, teško je zaćutati da bi se sačuvali odnosi, a ne razrušiti mladu porodicu. Koliko je samo mladih porodica razrušeno od strane tašti i svekrva, vi najbolje znate.

A kad kod deteta počinje pubertet, ono počinje da osvaja svet oko sebe, ostvarujući datu mu od Boga slobodu. Ono mora to učiniti, i mi mu moramo u tome pomoći. To je normalno. Mi ga ne vaspitamo za sebe, ono nam je dato na određen period.

Zatim će ono, ostajući našim detetom, postati naš veoma blizak drug, brat ili sestra u Hristu, u Carstvu Božijem. To mogu biti neobično duboki odnosi, drugarski, koji uključuju i poštovanje roditelja. Ipak su to odnosi dvoje slobodnih ljudi. I ono počinje da osvaja sve to.

Kako se osvaja sloboda, kako najprostije da je zadobijemo? Najlakše je zapaliti cigaretu, pljunuti na trotoar, popiti pivo i opsovati. Da li razumete? Kao, ti se ponašaš kao odrastao, a imaš 14 godina. A treba da se izvučeš iz roditeljskog nadzora. Sve što mi majka dâ da obučem: šal – neću ga nositi, neka se i smrznem, nije bitno. Važno je da neću staviti šal, jer mi ga je dala mama. To je glupo, jer je minus 15, i ti odnosi se zatežu do krajnje granice. Ta srčana veza, taj ogromni kanap – u detinjstvu do pete godine vama je dete verovalo apsolutno sve, taj kanap se potom zateže do najtanje strune. I kod mnogih puca.

I događa se to što se događa u većem broju porodica kad roditelji potpuno izgube autoritet. Roditelji su gnevni, izbezumljeni, uvređeni: „Kako tako? Toliko sam dao, hranio sam te, oblačio, obuvao, išli smo na odmor, imao si sve, veoma si obrazovan, vodio sam te po sekcijama, kružocima, gde je zahvalnost?”

Zahvalnost će se možda pojaviti kad ono bude vaspitalo svoju decu, kad ono bude prolazilo s njima njihov pubertet. A možda je i neće biti, zato što dete sve što je u njega uloženo u detinjstvu shvata kao obavezu koju su izvršili roditelji. I ako ste ga vodili na engleski, mogli ste da se bavite sobom, ali umesto toga dve hiljade puta ili hiljadu i po puta ste išli sa njim kod pedagoga – ono sâmo zna engleski, vi nemate ništa s tim. On je tako talentovan, i zbog toga je tako lako upisao fakultet. A to ne deluje na uspostavljanje kontakta. To je loše, nepravedno, ali to ne radi, razumete?

A šta radi? Šta uraditi da ne pukne taj kanap koji je zategnut do kraja?

Treba se baviti detetom dok je ono još malo, znate.Dobro je hraniti ga, obuvati, oblačiti, držati u toplom i voditi ga po sekcijama. Treba s njim i da razgovarate, a to sada praktično niko ne radi. Pri čemu treba da razgovarate ne o onome što vi hoćete da usadite u dete.

Vi morate da objasnite detetu kako da se ponaša, mnogo iskustva treba da prenesu na dete i otac i majka, ali vi to možete samo na materijalu koji je detetu zanimljiv, da li razumete? Na primer, ili čitate knjige, ili pričate priče, ili razgovarate s njim, ali govorite kroz onaj materijal koji je detetu sada interesantan.To je veoma važno. Razumete li šta se dešava: tata se spustio sa svoga Olimpa, prišao mi je, seo je na krevet i priča mi priču. To je bolje od crtaća, akcija, verujte mi.

 

 

Mama čita knjigu. Ja se i sada sećam kako nam je mama čitala Aksakova, „Dečije godine unuka Bagrova”, možda ste i vi čitali tu prelepu rusku literaturu. Ja sam imao sreće: dok smo bili mali, otac nam je pričao, to se zove izmišljanje priča. On bi došao, seo, imao bi polubajkovitog heroja – druga iz mladosti. I on bi, kako ja sada razumem, prepričavao razne priče, „Nevidljivi čovek“, na primer. Nemoguće je da sami izmislite sve priče. Ali to je nebitno, znate. Čak i kad nas je otac napustio, i dobio dvoje dece u drugoj porodici, ipak su odnosi među nama bili srdačni. To jest, to je najvažniji trenutak.

Vi razgovarate s detetom, poštujući ga, iako su vam potpuno nezanimljivi ti transformersi ili nešto takvo. Vi razumete da je to potpuna glupost na kulturnom planu, ali ste vi došli u njegov svet i govorite mu nešto uz uvažavanje njegovih interesa, polagano tu stavljajući one stvari koje biste želeli da mu predate, ne dosađujući mu i slušajući njegove odgovore. Ovo i jeste osnova koja će vam dati mogućnost da upravljate detetom u pubertetu. Ono će vas poštovati, bez obzira na sve društvene mreže, bez obzira na sav taj napad na njegovu dušu, razum, na njegovo srce, razumete? Tata je osoba koja me poštuje i voli, on je prišao meni i on je sa mnom govorio o nečemu što je za mene zanimljivo i važno. Ovo je praktičan savet.

Ja pričam deci priče, pri čemu to može bilo ko, detetu je važan sam proces. Njemu nije važno što to, možda, nije visoka literatura… Setite se, pričati deci priče – to je tradicionalno ruska poluga vaspitanja, koja je sada sasvim izgubljena. Lakše je da mu pustiš disk i možeš da radiš šta hoćeš. A njega vaspitavaju drugi ljudi, njega vaspitavaju likovi iz crtanih filmova i slični, znate.

Kako to treba raditi? Obavezno ćete uzeti dva ili tri lika približno njegovog uzrasta, malo starije. Vi ga uvodite u neku epohu, to može biti epoha vikinga, epoha gusara, to može biti epoha kneza Vladimira, bilo šta. I vi oblikujete, konstruišete, prosto sakupljate neke događaje, kao zidar koji zida kuću. Možete uzeti bilo koju seriju i na osnovu toga konstruisati, dete će sigurno biti srećno. Mi smo počeli da pričamo priče kad je Filip mnogo plakao po rođenju trećeg deteta. I priča bi počela o nekom mitskom junaku Lapifu koji se nikada nije žalio i mnogo je vežbao. Tako sam ja počeo. On je zatim postao glavni čuvar kralja Artura. Nedugo potom, došao nam je vladika Arsenije, i kad su Filipa prineli da se pričesti, on reče: „Kralj Artur!” A vladika upita: „Šta?” On opet: „Kralj Artur!” Eto koliko je bio obuzet time.

To može trajati otprilike dve-tri godine. Mi smo pričali bajku o Aljoši, sinu oca Vasilija, to jest Aljoši Popoviču i njegovom drugu, sinu paganskog kovača, koji su dospeli u družinu kneza Vladimira. Imali smo i bajku o dvojici braće koje su odveli krimski Tatari u zarobljeništvo u XV veku, koji su prisustvovali Vartolomejskoj noći, pa su se kasnije vratili. Sve ovo može biti veoma interesantno. Pričao sam im i priču o pilotu, koji je oboren 23. juna 1941. godine, koji je zatim sledeće dve godine, koliko sam im ja pričao ovu bajku, odstupao i pokušavao da dostigne izgubljenu liniju fronta. I vi mu tu govorite: šta je to početak rata, ko su to partizani, šta je to okupacija, i prvo, on vas sluša i vi mu govorite to što želite da mu kažete. „I dobro, pusti sve, daj bajku, neke avanture, potrebne su avanture.” I na taj način se stvara veza između vas.

Reći ću vam, ne da bih se pohvalio, jednom je moja žena krenula u šetnju, a tada smo iznajmljivali stan u naselju Mitino. Kraj maja, dečije igralište, prvi tako lep dan, i sva deca s mamama izašla su napolje. Ona pokazuju igračke, hvale se – skupe su, dobre. A mi ih nismo imali. Neki dečak govori: „Ja imam ovo, imam ono.” A naš sin mu kaže: „A nama tata priča tako zanimljive bajke!” Pauza. Sve mame se okreću. I on to govori toliko ponosno, razumete? Meni je supruga sve prepričala, a meni drago.

I zaista, oni su sada već odrasli, ali mi i dalje imamo tu vezu koja je sačuvana, nije se prekinula, nije je potrebno ponovo ostvarivati. Pri čemu, moj veoma bliski drug, još iz vrtića, koji mi je kao rođeni brat – bio je jedinac, imao je samo tatu i mamu. To jest, bilo je mnogo više mogućnosti da se njemu posvete. Ali je tata živeo po principu „televizor-papuče-novine” ili kako je to sada „tablet-kompjuter-posao”, zar ne? Sada se kod nas ostvaruje taj sovjetski princip. I kad mu je sin, moj drug, napunio 18 godina, sve se srušilo. Otac je za njega postao gubitnik, „luzer” kako mi sada govorimo, iako je dobro radio, bio je veoma imućan čovek u sovjetskom vremenu, radio je u „zatvorenoj” firmi, imali su kola, dve vikendice. Roditelji su ga sve vreme slali u pionirske kampove i kod baba u vikendicu. Oni s njim nisu provodili vikende, zato što se vikendom odmara, je l’ tako. Ja sam radio, sve sam uradio, sve svoje obaveze sam izvršio, sve. Odnosi među njima su obnovljeni tek kad se otac teško razboleo od raka, otprilike pre 5–6 godina. A školu je taj moj drug završio 1985. I sav taj ogroman najvažniji deo života prošao mu je bez uticaja oca, otac apsolutno nije bio autoritet. On je prosto bio niko.

 

 

A otac i majka su ljudi koji nastavljaju da se razvijaju i u 18, i u 25, i u 30, i u 40, i ako ti je živ otac s kojim imaš dobar odnos, tebi je veoma potrebno njegovo iskustvo, i tebi je majka potrebna kao savetnik, kao drug, ona ti je potrebna čak iako imaš 40 ili 50 godina, zato što je ona ipak prošla kroz život mnogo dalje. Posebno ako je to verujući čovek, onda će te više razumeti. I da se ne bi pokidale te veze, treba da se bavimo detetom. Veoma, veoma vam savetujem ove priče. Pri čemu, znate, pričajući sve te priče, iskoristio sam sve zaplete koje sam znao, pa onda kad odrastu, zanimljivo je videti ih kako odgledaju film i dotrče kod mene i kažu:

– Tata, ti si nas prevario.

– O čemu se radi?

– Ti nisi to izmislio, sad smo gledali taj film.

Pa, deco, šta sam mogao da uradim, ne mogu ja četiri puta nedeljno po 40 minuta da izmišljam zanimljive priče. Razumete, nemoguće je, ja nisam Arina Radionovna. Sve jedno, imamo vezu, pri čemu ja ovo koristim čak i u parohiji. To jest, ja u jesen, zimu i proleće pričam priču deci, postavljam njene osnovne pravce zapleta, a zatim odlazimo u letnji kamp s parohijskom decom. I tu im ja pričam priču, ali već svaki dan pre večere, sat i po ili sat. Meni to veoma pomaže kad oni odrastu, po pitanju ispovesti. Naravno, razumete da im ja nisam otac, ali postoji poverenje. To jest, njih izluđuje to, kako mi sada govorimo, što se u pubertetu skoro raspadaju odnosi sa ocem i majkom. Ali sveštenik nije prosto čovek s bradom, i ko zna zbog čega u dugačkoj crnoj haljini, koji tu nešto od njih hoće.

Opet imamo isti mehanizam: to je čovek kome sam ja bio zanimljiv kada sam bio mali, on mi je prišao i pričao sa mnom o onome što je meni bilo važno, zbog toga ću poći kod njega na ispovest, mogu da mu se otvorim i da saslušam njegov savet. I ovo deluje čak i s tuđom decom, a sa svojom – bez ikakve sumnje.

 

Prevod: Duška Zdravković, Pravoslavna porodica, maj 2018

Izvor:pravoslavie.ru

 

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*