Клуб Св. Петра и Февроније – место за упознавање будућих православних супружника

У Успенској саборној цркви у Москви, сваке недеље након службе, отац Алексеј Гомонов окупља православне младиће и девојке који желе да се друже и да упознају брачног друга – тако је настао клуб „Св. Петра и Февроније” који постоји већ 12 година (од 2007.) и за то време довео је до склапања више од 200 бракова.

 

Отац Гомонов каже да никада није имао намеру да ово буде клуб усамљених срца. „Ово је друштвено окупљање за младе. Где ће да се друже ако не овде?”, каже он. Они који користе погодности клуба „Св. Петар и Февронија” и других сличних који се појављују по Русији, кажу да оно што траже не могу да нађу нигде другде осим овде.

 

Поред шансе да нађу сродну душу с православним светоназорима, оваква окупљања нуде алтернативна религиозна искуства у односу на уобичајене службе које се свакодневно одржавају у московским црквама. Сваки састанак клуба „Петар и Февронија” почиње заједничком молитвом. Затим, након периода слободних разговора, све очи окрећу се ка оцу Гомонову, који узима микрофон како би одговорио на питања анонимно предата на парчету папира.

Центар за живот већ увелико спроводи пројекат „Светиња брака” који је умногоме сличан ономе што отац Гомонов успешно ради већ више од деценије. У оквиру овог пројекта, организују се поклоничка путовања за оне који желе да пронађу православног супружника, као и да се друже са особама сличних погледа на свет. Поред тога, организују се и предавања и радионице о браку, везама, љубави и заљубљивању с циљем да се младићима и девојкама пруже неопходна знања о томе шта је потребно да бисмо успешно остварили везу с другом особом, која би потом прерасла у здрав и дуговечан брак.

Задовољство нам је да пренесемо неколико прича руских супружника који су се упознали управо у клубу оца Гомонова и потом склопили брак и основали здраву, хришћанску породицу.

 

 

Клуб „Св. Петра и Февроније”

 

Наш Клуб није клуб за упознавање, већ место где се људи друже на основу заједничких интересовања, у којем благочестиво проводе заједничко време и у коме могу пронаћи православне пријатеље. Као што стоји у опису наших активности, наши млади људи иду на поклоничка путовања, помажу у обнови храмова, поју у хоровима, наступају у позориштима, посећују домове за децу. С Божијом помоћи, захваљујући тим заједничким активностима, бројни су пронашли не само искрене пријатеље, већ и своје дуго чекане супружнике! Током десет година постојања Клуба, склопљено је око 150 бракова!

 

Доносимо неколико њихових прича.

 

***

 

 

Дима и Марина

 

Марина: „У лето 2013, с пријатељицом Каћом помолила сам се на Молебану Светима Петру и Февронији, након чега смо остали на чају. Кроз неколико недеља, Каћа ме је упознала са својим другом, који нас је одвезао до њене куће. Заједно смо отишли у продавницу, а затим код Каће, где смо попили чај, нешто појели, разменили телефоне и… за пола године венчали се. Свадбу смо заказали за 24. јануар 2014, а венчали се 26. јануара те године.

Бољег мужа не могу замислити. Он је мој пријатељ, моја љубав, мој помоћник и мој најближи човек на овом свету. Нашој чудесној причи ту није крај. Ускоро после венчања, морала сам да одем на једну операцију, након које сам затруднела. Први пут. Толико жељено дете… Међутим, имала сам спонтани побачај. Након тога смо све пробали, лекари су ме лечили, али се испоставило да сам постала неплодна. Јајоводи су ми били непроходни и никаква операција није могла помоћи. Рекли су нам да идемо на вантелесну оплодњу или да усвојимо дете. Била сам у таквој депресији. Како да усвојимо… Психолози ми нису помогли, а вантелесну оплодњу смо одмах одбацили јер смо сматрали да то не може бити цена наше среће.

 

 

Тада је у Москву стигла честица моштију Св. Николаја чудотворца. Чим смо се вратили са одмора, одмах сам отишла да се поклоним моштима и више се и не сећам шта сам тражила. Тако сам се лоше осећала. Две недеље након тога, остала сам у благословеном стању. На срећу, будући да сам се бојала ванматеричне трудноће због непроходних јајника, ембрион се формирао на правом месту. Господ твори чуда на прекрасан начин!

Волела бих да наш пример приведе људе Св. Петру и Февронији и, пре свега, да им помогне да верују у Господа и Његову помоћ. Немојте никада очајавати! Бог је увек с нама!

 

 

***

Павле и Лидија Спиридонов

 

Лидија: Упознали смо се 2013. године у клубу „Св. Петра и Февроније”. Скоро годину дана нисмо разменили ниједну реч. Упознао нас је заједнички друг Сергеј Иванов. У почетку, на Павла уопште нисам обраћала пажњу, али када смо почели да заједно идемо на плес, приметила сам да је пријатан, добар, културан, да има леп осмех. Посматрали смо једно друго неких два месеца, а затим смо се договорили да заједно возимо бицикле. Павле ми се допао јер је био веома пажљив, питао ме је да ли ми је топло, да ли сам се уморила, дао ми је свој бицикл јер је био удобнији, а он је узео мој мали, стари.

Наш први сусрет одиграо се на празник Рођења Пресвете Богородице. Током следећих викенда, ишли смо у манастир Нови Јерусалим, где смо се заједно молили. Наставили смо да се дружимо, да идемо на плес, у биоскоп, на поклоничка путовања, и да разговарамо са свештеницима. Како бисмо се боље упознали, организовали смо путовање на Крим заједно с нашим пријатељима. Одморили смо се у веселом друштву, купали смо се, посетили смо светиње Крима. Не могу рећи да су наши односи били сасвим савршени будући да смо постепено упознавали  једно друго. Наставили смо да идемо на Молебан и да се молимо Св. Петру и Февронији, који су прошли кроз бројна искушења. Када бисмо се споречекали, била бих тако тужна. Схватили смо да једно без другог не можемо и да желимо да будемо заједно.

 

 

У јануару 2017, венчали смо се у храму Живоначалне Тројице у московској четврти Грјази. Венчао нас је отац Платон Мурашкин. Пре венчања је с нама разговарао о томе како треба да изгледа брачни живот, какве су духовне обавезе мужа и жене, како се решавају сукоби и давао нам је примере из свог живота. Регистровали смо се у четврти Тагански, која се налази близу Покровског манастира. Након регистрације, отишли смо да се поклонимо моштима и икони Св. Матроне, којој сам се толико пута молила за нас своје.

Нисам хтела неку луксузну свадбу, маштала сам о једноставном и лепом венчању! После венчања смо се с пријатељима провеселили уз гитару у парохијском дому. Испоставило се да је баћушка који нас је венчао тог истог дана прослављао 22 године свог брака! Желим да захвалим нашим родитељима, који су толико труда и бриге уложили у наше васпитање. Молим све оне који буду прочитали овај текст да се помоле за нас.

 

 

***

Георгиј и Екатерина Борисов

 

Георгиј: Упознали смо се крајем 2013, а венчали у лето 2014. године. Била је то ветровита и кишовита јесен, хладних дана, мојих бесаних ноћи и неких чудних мисли. Мучио сам се у тражењу истине и одговора о смислу живота… Дана 24. новембра 2013, враћао сам се из Орла у Москву. Ишао сам кући да видим родитеље и другове. Одмах по доласку у Москву, свратио сам у храм Успења Пресвете Богородице у кварту Путниках, на Молебан Св. благовернима кнезу Петру и кнегињи Февронији. Била је недеља и веровао сам да постоји шанса да ћу срести и наћи ту срећу у којој сам тако дуго сањао. Иако сам каснио, у глави сам понављао Спаситељеве речи: „Тражите и наћи ћете“. „Морам да тражим, морам да се молим“, размишљао сам.

 

 

Те недеље, храм је био пун народа. Стао сам при излазу, у неки ћошак и почео да се молим. Док је свештеник читао молитву Св. Петру и Февронији, сви су клекнули. Као и обично, отац Алексеј се молио с трепетом и љубављу, његове речи су допирале до дубине душе. Када су сви устали, ја сам и даље био на коленима и молио сам Господа да ми пројави Своју милост, да ме помилује грешног, да ме уразуми, избави од гордости. Не сећам се колико дуго сам се тако молио. Само знам да сам, када сам устао, осетио у души невероватан мир. После беседе оца Алексеја, следило је миросање, а затим чај. Мушкарци су преносили столове и столице, а сестре у Христу пирошке и слаткише. Одједном сам, на средини храма, видео једну девојку, која се двоумила где да седне. У том тренутку, нешто ме је озарило и помислио сам: „То је она!“. У мени је тада почео неки „преображај“. Као да сам добио крила, плућа су ми се испунила ваздухом. […]

Након следећег Молебана, поново сам видео Екатерину. Она је већ била миросана и стајала је близу оца Алексеја. Пришао сам баћушки и правио сам се да је не примећујем. Одлучио сам да се правим невештим, миросао сам се и кренуо ка излазу. Када смо се припремали за чајанку, опет сам је срео и почео да цвркућем: „Екатерина, дошли сте, каква радост. Седите, сад ће послужење“. За столом смо разговарали о Богу. Цитирао сам део из Јеванђеља од Луке: „А и други рече: Господе, ићи ћу за тобом, али прво ми допусти да одем да се опростим са домаћима својим. А Исус му рече: Ниједан ко је метнуо руку своју на плуг па се обазире назад, није приправан за Царство Божије” (Лк. 9, 61–62). Тиме сам хтео да истакнем да ми, као хришћани, не треба да се осврћемо уназад и да живимо у сећању на оно што је било. Дужни смо да се учимо да живимо у Христу. Господ нам у томе помаже јер је Он Сведржитељ и Свемилостив. […]

 

 

Након пет месеци, прошавши кроз бројна искушења и преиспитујући себе, запросио сам Екатерину. Било је то на Васкршњу ноћ, када смо се радосни враћали кућама после Св. Литургије. Она је пристала. Родитељи су нас благословили. Дивна су дела Твоја, Господе!

 

 

***

Олга и Игор

 

Олга: Наш први „састанак” био је 8. јула 2012. после Молебана. Упознали смо се неколико дана пре тога, у Мологи, где смо радили у кампу при манастиру. Игор је био један од организатора тог пута, ушао је у ту причу заједно с Павлом Комисаровим. Кренуо је на пут искључиво ради организације! Раније га нисам знала, тј. он није припадао нашем Клубу, иако живи у мом делу града, а чак је ишао у храм близу мог стана – у московском рејону Кузминки. Живели смо у истом крају, а упознали се на стотине километара од Москве! Венчали смо се у октобру 2013. На Васкрс прослављамо пола године од венчања.

 

 

***

Аљона и Павел Фирисов

 

Павел: У Клуб Петра и Февроније дошао сам 8. јула 2012. године. Пријатељи су ми рекли за Молебан који служи баћушка Алексеј, као и за чајанку и православни камп. Дошао сам у Клуб да нађем супругу, а не девојку за неку успутну везу. Господ Исус Христос није ми одмах подарио супругу, већ за годину дана, зато што сам био горд и нисам познавао Његову Истину. До Истине сам дошао захваљујући благочестивим беседама оца Алексеја Гомонова. Сузбијао сам своју городост, трудио сам се да волим своје ближње и да не дволичим. Јуна 2013. одржан је бал у парку Ермитаж у част Св. угодника Петра и Февроније. Ту сам одлучио да одем у православни камп. Први одлазак је оставио тако јак утисак на мене. Упознао сам толико добрих људи. Заједно смо радили у манастиру, заједно обедовали, ишли на службе, увече разговарали пред логорском ватром. Решио сам да тамо идем сваког викенда, без обзира на временске услове. Кад сам отишао трећи пут, Господ ме је удостојио да упознам своју садашњу супругу Аљону.

 

 

 

Превод: Т.Ћ.

Извор: Клуб Петра и Февронии

Насловна фотографија преузета из текста Bezgrešno pravoslavno zabavljanje u Rusiji 

 

 

 

1 thought on “Клуб Св. Петра и Февроније – место за упознавање будућих православних супружника

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *