Исповест жене удате за алкохоличара: како сам спасла себе, мужа и брак

Преносимо истиниту и потресну исповест жене удате за алкохоличара која је, уз мужа зависника, постала сазависник или козависник. Козависност је стање у ком се налазе супружници, деца, родитељи па чак и блиски пријатељи зависника (који може бити зависан од алкохола, наркотика, порнографије, видео-игара…), због чега и они и те како пате и постају неспособни да живе свој живот већ своју личну срећу и цео свој живот везују за зависника и стање у ком се он налази. Због великог утицаја зависничког понашања на све чланове породице, а не само на зависника, зависност се данас сматра породичним проблемом.

Више о теми козависности можете прочитати на линковима наведеним у тексту.

 

* * *

 

Пришла сам у Ал-Анон (група подршке која помаже партнерима зависника од алкохола, прим. ред.) са двадесет три године, након што се срушила моја нада да ће муж после свадбе оставити пиће. До свадбе смо се виђали шест година и за то време нисам могла да не приметим да он пије некако „другачије”, не као сви. „Нема везе”, мислила сам. „Моја љубав ће савити гору, урадићу све како бих га одвикла од те погубне навике“.

И посветила сам себе спасавању мужа. Чак сам молила Бога, сећам се, да дâ мени све његове болести (он осим алкохолизма има још и хроничну болест), „ја ћу се с тим већ лакше изборити!” Све те године искала сам помоћ за њега. Траћила на њега сав свој новац, снагу, надахнуће. За то време потпуно су пропале све моје стваралачке способности, којима ме је Господ великодушно обдарио, престала сам да пазим на себе, заборавила шта је то радост.

Стање „мени је лоше” престало је да ме изненађује, зато што ми је постало уобичајено. Проживевши те године у страху, стиду, осећању кривице и непрестаном очекивању нечег ужасног, схватила сам да је помоћ потребна и мени самој, и почела сам да је тражим. Почела сам да се осећам као пијана када се муж напијао, а после пијанства осећала сам симптоме мамурлука: тежину у телу, бол у мишицама. Толико су ме изморили покушаји да натерам мужа да се обрати лекару за помоћ, а такође и да му сама помогнем, да сам се с двадесет три године осећала и изгледала као да сам двадесет година старија, што уосталом потврђује и – наша свадбена фотографија. Сада имам близу четрдесет, а изгледам далеко млађе него тада на почетку двадесетих.

То што сам ја силазила с ума због мужевљевог пића подcтакло ме је да обратим пажњу на појам „породична болест”. Почела сам да тражим на интернету било какву информацију која то потврђује и… Нашла сам! Скинула сам са интернета гомилу књига, прочитала их, упијала информације као сунђер и, на крају, када ме је ситуација у кући довела дотле да више нисам желела да живим, пришла сам групи Ал-Анон. О топлини и саосећању људи с којим сам се тамо срела могу да причам сатима, а главно што ме је изнова и изнова вукло да одлазим на састанке групе било је то што су ме тамо разумели. Примера ради, било ми је веома пријатно кад сам открила да мужевљева злоупотреба пића није знак његове нељубави према мени.

Како сам све више сазнавала о нашој породичној болести, тако је код мене почео да слаби осећај стида, кривице и страха. Постепено сам почела да се пребацујем с мужевљевих проблема на свој сопствени живот, почела сам да откривам и решавам сопствене проблеме, да не мењам своје планове када је муж у алкохолисаном стању. Почела сам да схватам ко сам ја заправо. Потом ми се јавила снага да с наставником прођем програм 12 корака (програм исцељења, прим. ред.) и мој живот се почео мењати набоље, без обзира на то што је муж и даље пио и што је његов живот стрмоглаво ишао надоле. Ја сам себе поверила Богу, молила се и испуњавала савете и препоруке програма Ал-Анон који су се тицали како односа с алкохоличарем, тако и (узгред речено, углавном) мог сопственог живота.

Гледајући ме, муж је почео да примећује у каквом сам се бедном стању налазила и на крају се такође обратио за помоћ. Потом смо обоје, као што и програм 12 корака препоручује у 11. кораку, „Стремили… да продубимо наш контакт с Богом…” и Господ нас је привео Православној Цркви. Желим да кажем да благодарећи искуству стеченом у групи Ал-Анон, ја се према религији више уопште не односим онако као раније. Раније сам одлазила у Цркву да запалим свећу, да би ми се испунила жеља, а Богу се углавном жалила на своју несрећу, а сада разумем да је вера заправо начин да поново успоставимо прекинуту везу с Богом и да је укрепимо, а у молитвама реч „дај” све чешће замењујем речју „благодарим ти” („хвала”).

Живот полако долази у ред. С мужем је постало лакше решавати насушна питања, и то што се још донедавно чинило као трагедија или ужасно компликован задатак, постало је мање важан догађај који би спадао у групу „ситнице, животни проблемчићи”. Обоје смо научили да слушамо и чујемо једно друго, да говоримо „опрости ми”, „хвала ти”. Од идеала, наравно, ми смо још веома далеко, и чинимо веома много грешака, но када се осврнем уназад и погледам на протекли део живота, свим срцем благодарим Бога за избављење од тих мука.

Нажалост, породична болест је утицала и на нашу децу, и сада се старамо да будемо што пажљивији према њима, а такође им говоримо да је у било којој тешкоћи могуће тражити помоћи од Бога.

Могу да кажем да ме је управо кроз Ал-Анон Бог привео Цркви, и то ме веома радује, зато што ме је моје животно искуство (пре Ал-Анона) довело само до мистично-потрошачког схватања религије и Цркве. Штавише, сада схватам, да није било мужа алкохоличара, мени би било далеко теже да уопште нађем и прихватим и Бога и Цркву. Истина, има један веома важан услов: свој део посла у тим искањима дужна сам била да урадим сама, а не да прекрстим руке и чекам да ме Бог избави од те напасти.

Програм 12 корака – то је програм простих упутстава о томе како успоставити однос с Богом којима се сада храни мој живот и који су у њега унели смисао. И још нешто, сада схватам да кроз промене које су уследиле у нашој породици, тешко да бих могла да прођем без подршке људи који ме разумеју и без њиховог искуства, управо зато што су и они сами преживели нешто слично.

 

Извор: www.pravoslavni-psiholog.rs

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *