Док ја гунђам, она се осмехује – породични живот с деветоро деце

Породица оца Николаја Ерака живела је у Сибиру пре него што су се преселили у Рибинск [други највећи град у Јарославској области у Русији, на ушћу реке Шексне у Волгу]. Родитељи деветоро деце стекли су веома занимљиво искуство поредећи ставове друштва према великим породицама у различитим деловима Русије. Како кажу, животне тешкоће учиниле су их истински јаком породицом.

 

Свештеник Николај Ерак, 47 година, настојатељ Цркве Св. Серафима Вирицког у Рибинску

Татјана, 43 године, наставник физике

У браку су 18 година.

Деца:

  • Иван, 17 година, студент на Факултету за ваздухопловство у Рибинску
  • Екатерина, 15 година, ученица деветог разреда православне школе у Рибинску
  • Петар, 15 година, ученик осмог разреда исте школе
  • Николај, 13 година, ученик седмог разреда
  • Марија, 11 година, ученица петог разреда
  • Aна, осам година, ученица другог разреда
  • Фјодор, шест година
  • Јелисавета, три године
  • Серафим, четири месеца

 

Отац Николај:

Моју супругу и мене спојио је Господ – био ми је дат јасан знак одозго, али не бих овде говорио о појединостима јер је то веома лична ствар. Похађали смо исту богословску школу у Омску [град у западном Сибиру, на реци Иртиш]. Запросио сам је. Венчали смо се у цркви веома скромно.

Десило се да смо на самом почетку нашег породичног живота, када се муж и жена обично прилагођавају једно другом, улазили у веома честе конфликте – не међусобно, већ с нашим родитељима. То нас је зближило – супруга и ја смо верујући, а наши родитељи нису. Рукоположен сам јако брзо након венчања. Татјанина мајка је била против и стално је критиковала кћерку што се „несретно” удала. Ми смо једно друго подржавали и та узајамна подршка нас је истински сјединила.

Наравно, било је веома тешко бити под сталним притиском родитеља. Међутим, након рођења нашег другог детета, захваљујући Божанском провиђењу, додељена ми је једна сеоска парохија. Током седам година нашег живота на селу, благословени смо са још четворо деце. Била би то права ноћна мора да смо живели у Омску, под надзором наших родитеља. Када нам се родило треће дете, почели су све време да нам спочитавају наш „погрешан” начин живота. Одрасли су током 60-их година 20. века када је просечна породица имала једно дете и када је свако радио на „изградњи социјализма”. Породица с много деце сматрала се несрећном. Мајка моје супруге називала је сопствену кћер паразитом: „Лења си, седиш код куће, не радиш ништа и немаш посао!”

 

породица оца Николаја Ерака

 

Људи у месту где смо живели видели су нас другачије. Живот у Сибиру је био тежи, али смо након пресељења у Рибинск осетили олакшање – у европској Русији став према великим породицама је бољи. То се нарочито могло видети у социјалним службама. У Сибиру има мало породица с много деце, чак и међу свештеницима. Након што смо први пут посетили социјалну службу у Омску, моја жена је рекла: „Тамо више не идем!” Чим су је видели, оптужили су је за све смртне грехе. После сам ја тамо одлазио. Међутим, овде, у Рибинску, људи су добро настројени према нама, и у социјалним службама и на улици. Овде влада другачији менталитет.

Одувек сам маштао о томе да будем отац много деце. Желео сам седморо деце. Моји родитељи су имали четворо и ја сам био најмлађи. Прве две девојчице биле су много старије од мене, одрасле су и отишле, а ја сам живео с трећом сестром. Од мојих најранијих дана формирао сам мишљење да је имати једно дете као немати ниједно, да су двоје деце као пола детета, а да су троје деце као једно дете. Тога сам постао у потпуности свестан тек кад сам почео да се будим сваку ноћ да нахраним наше треће дете, Петра. Екатерина је била још увек беба и супруга ју је дојила, те сам ја устајао ноћу да храним Петра. Тек тад сам схватио да је имати троје деце исто што имати једно дете. А након петог детета више није важно колико деце имате. Било нам је тешко док су деца била мала. Али када су старија деца одрасла, бринула би о млађима и бавила се кућним пословима. Чим вам деца напуне дванаест година, живот вам постане мало лакши.

У васпитању деце настојимо да се држимо златне средине. Наравно, Господ дуго чека да се поправимо пре него што нас казни. Тако и ми поступамо са својом децом. Наравно, нисмо увек довољно стрпљиви, али ипак не кажњавамо често наше малишане. Казнимо их ако се пуно свађају, ако се наш најстарији син осећа на дуван или ако лажу. Али мали несташлук не заслужује казну.

Немогуће је избећи сукобе између деце. Живимо у трособном стану и повремене мале свађе су неизбежне. Чим два детета пожеле исту ствар, ето вам свађе. И поред тога, не могу да се сетим ниједног случаја када су се наша деца потукла. Како изрека гласи – кад чељад нису бесна, кућа није тесна. Када је троје наше деце отишло у дечји камп, осетио сам тескобу – када ваша три вољена бића нису ту, осећате се непотпуно. Моја супруга и ја навикли смо да будемо све време окружени малишанима. Можда ћемо у старости бити неко време сами, али можда и нећемо. Недавно смо добили земљу у закуп, па ћемо, ако Бог да, ове године почети да градимо кућу.

Супружници се суочавају с различитим искушењима. Неверујући људи не схватају да су то све ђаволске подвале и да мисли и осећања који се појављују у нашим умовима и срцима често нису наши. Нама верујућима је лакше. И ми, наравно, доживљавамо демонске нападе, али они прођу. Искреност је веома важна. Моја супруга и ја никада се нисмо озбиљно посвађали, иако понекад ја зановетам њој или она мени. Али када год ја гунђам, Господ подари мојој супрузи позитивно настројење, те она оћути или се чак осмехује, а када год она гунђа, Господ мени подари добро расположење.

 

Зашто да јој узвраћам истом мером ако видим да је под ударом нечистих сила. Просто стрпљиво чекам. Напослетку, ми смо једно тело. Морамо бити у стању да праштамо.

 

Не приморавамо децу да иду у цркву. Наш најстарији син се причешћује, премда ретко, и похађа недељну школу у цркви која се њему свиђа. Иако не иде на службе, бар иде у недељну школу, и слава Богу. Молимо се за њега, јасно нам је да он жели да самостално доноси своје одлуке. Остала деца још немају такву жељу. А он и његов друг пошли су с нама у цркву на Васкрс, исповедили се и причестили. Такође су повели и једну девојку, која се такође исповедила и причестила. Иако тинејџери знају да праве глупости и буду тврдоглави, семе честог причешћивања засејано у њиховим душама од детињства живи у њима заувек.

 

 

Татјана с децом

 

Татјана:

Удала сам се у двадесет петој години. Радила сам у школи и ишла у цркву. Једино сам ја ишла у цркву у мојој породици – остали укућани нису били религиозни. У православљу сам пронашла одговоре на бројна важна питања. Одрасла сам без оца. Мајка је била успешна, радила је као инжењер у фабрици, али је недостатак среће утицао на њен карактер. У цркви сам видела потпуно другачије породице – ти људи су били испуњени другачијим емоцијама и смислом. Нису их повезивале материјалне везе, већ нешто друго. Посматрала сам их и размишљала: „Желим и ја да живим исто тако.” Господ је услишио моју молитву – отац Николај ме је запросио и одмах сам пристала.

Моји родитељи су били против тога да се удам за будућег свештеника. Успешна девојка која је завршила факултет с највишим оценама, која је радила, а затим, сасвим изненада почела да иде у цркву и постала жена свештеника! Савршено их разумем – њихова кћерка је почела да живи супротно њиховој дубоко увреженој идеји „исправног” живота. Било им је тешко да разумеју. Али, како је отац Николај добро рекао, тај недостатак разумевања међу нашим родитељима учврстио нас је и помогао нам да се боље упознамо. Једва да смо разговарали пре нашег венчања у цркви. Једног дана сам видела младића који је излазио из олтара и помислила: „Волела бих да се удам за младића као што је он.” Отац Николај ме је запросио ускоро након тога.

 

 

Уопште нисам била спремна да будем мајка много деце. Била сам јединица и у детињству сам се дружила чак и са свештеничким породицама без деце. Али упркос свему томе, прихватила сам свако наше дете као дар, без размишљања. Понекад ме људи питају: „Да ли стварно желиш да опет мењаш пелене?” Тачно, веома је тешко носити тај тежак терет и лишити себе скоро свега. Након рођења наше последње бебе, нисам изашла из куће два месеца. Али осећање које ми је Господ подарио је неописиво. То предивно осећање помаже ми да превазиђем све тешкоће.

По мом мишљењу, недостатак жеље за рађањем потиче из унутрашњих проблема. Можда такве жене имају лош однос с мужевима или се плаше осуде других. У Омску је, док смо тамо живели, било свега неколико многодетних породица. Када одете у парк с петоро деце која су једно од другог старија свега годину дана, а притом сте исцрпљени, људи почну да зуре у вас, да вас анализирају и говоре лоше ствари. За њих је велика породица значила породицу с проблемима. Људи су ме увек питали: „Какве сте школе завршили?” У Рибинску има много више многодетних породица и запослени у социјалним службама и болницама доста су љубазнији. Притом вам људи не постављају чудна питања на улици.

Једном смо отишли у посету пријатељима у Курган [велики град на реци Тобол на југу западно-сибирске равнице] и када год бих изашла напоље с децом, странци би ме обасипали питањима: „Одакле сте? Како је то могуће?!” Имала сам утисак да људи у том граду немају деце! Често читам разговоре с родитељима који имају више деце како бих ублажила своју унутрашњу панику и рекла себи: „Ја сам као и сви други, нормална сам.” Сви око мене говоре ми да сам луда, да нешто са мном није у реду јер имам толико деце! Зато причу сваке велике породице доживљавам као дашак свежег ваздуха.

 

 

Необично је то што спољашњи проблеми помажу да се одржи блиска веза између мужа и жене. То су, на пример, финансијски проблеми, други људи, или је неко лоше говорио о вашем мужу и ви га браните. Све вас то повезује. Притом, супружници морају да разговарају. Чим почнете нешто да задржавате у себи, настају проблеми. Они ишчезавају чим искрено поразговарате. Сви смо људи, увек можемо осетити унутрашње незадовољство, али о томе треба да разговарамо. Не да се жалимо, већ да разговарамо тихо и конструктивно. Нарочито ако сте мајка која навећи део свог времена проводи код куће са својом децом, и чији је муж њен главни слушалац и саговорник.

Али главна ствар која уједињује супружнике јесу вера и Црква.

 

Аутор: Aна Берсенева Шанкевич

Превод: Т. Ћ.

Извор: “I Am Grumbling, While She Is Smiling”. The Eraks’ Family Life

 

1 thought on “Док ја гунђам, она се осмехује – породични живот с деветоро деце

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *