Deci je dobro kada je roditeljima dobro – porodica Nagornovih

Na stranicama časopisa za roditelje „Vinograd višedetni roditelji govore o sebi i svojoj deci i dele svoja iskustva. Danas predstavljamo porodicu Nagornovih.

Roditelji:

  • Andrej Viktorovič, 54 godina, glumac u pozorištu „Ermitaž”
  • Tatjana Ivanovna, 44 godine, učiteljica

U braku 20 godina.

Deca:

  1. Ivan, 19 godina, student na drugoj godini Moskovskog državnog pedagoškog univerziteta, Fakultet za hemiju
  2. Marija, 16 godina, učenica jedanaestog razreda
  3. Darija, 14 godina, učenica osmog razreda
  4. Gavrilo, 11 godina, učenik petog razreda
  5. Nina, 8 godina, učenica drugog razreda
  6. Nadežda, 6 godina
  7. Viktor, 3 godine

Andrej Viktorovič:

– Supruga i ja smo se upoznali na poslu. Tatjana je po svom osnovnom obrazovanju glumica. Radili smo zajedno u pozorištu. Godinu dana smo se prosto družili, šetali, razgovarali. Posle godinu dana sam shvatio da bez nje ne mogu.

Moja žena me savršeno dopunjuje. Razumemo se u pola reči, ona čak predoseti šta hoću da kažem. Mnogo mi nedostaje kada god nismo zajedno. Tatjana ima sve dobre osobine koje možete zamisliti. Veoma je dobra, odgovorna, zna da voli. Prepirke među nama su vrlo retke. Ali kada do njih dođe, trudimo se da činimo ustupke jedno drugom. Da, to nije lako, ali porodica podrazumeva težak trud. Ako se čovek ne trudi, porodica se raspada. Čak i kada znam da sam u pravu, trudim se da prihvatim kompromis. Kada je moja žena u pravu, a ja nisam, opet pronalazimo kompromis. Ni žena ni muž ne treba sebe da ističu i stavljaju u prvi plan. U porodici oba supružnika treba da izlaze u susret jedno drugom, da se dopunjuju.

Ako se deluje po principu „da se žena boji muža”, onda od porodice nema ništa. Uz mene je osoba koju volim, moj „slabiji sasud” – moja dužnost je da je čuvam. Ali kod nas je tako da se i žena prema meni odnosi kao prema „slabijem sasudu”, tj. brine se o meni. Oboje se trudimo da se brinemo jedno o drugom. U braku smo već 20 godina, a osećam se kao je prošla jedva godina dana. Nedavno smo sedeli i razgovarali o proteklim godinama i oboje smo se saglasili da je vreme prosto proletelo – 20 godina kao jedan dan.

 

Kada sam se ženio, nisam pretpostavljao da ću imati mnogo dece. Prosto smo se supruga i ja voleli i volimo se. Kada nam se rodilo prvo dete, svi su govorili: „Rodite još jedno, i odlično!” Kada smo dobili devojčicu, ljudi su počeli da govore: „Sad vam je dosta, živite sada za sebe.” Kada smo dobili treću bebu, shvatili smo da su naša deca tako predivna da bi bilo tužno kada ih ne bi bilo više. Svako od naših sedmoro dece je neprocenjiv dar.

Sa decom nije lako. I s jednim detetom je teško, u svakom smislu. Svakog zanima finansijska strana našeg života – trudimo se da planiramo budžet tako da za svakog ima dovoljno. I imamo svega dovoljno. Idemo svi zajedno na more. Prijatelji nam često daju odeću za decu, iako kupujemo i novu odeću – deca se raduju kada mogu da odu u prodavnicu i izaberu nešto po svom ukusu. Ne slažem se s mišljenjem da je potrebna ogromna količina novca da bi se odgajila deca. Samo je potrebno pravilno rasporediti novac. Prohtevi roditelja su takođe bitni.

Trenutno sam veoma zadovoljan time kakva su naša starija deca postala. Ivan je učinio sve što je mogao da fakultet upiše tako da bude na budžetu, pa ne plaćamo njegovo obrazovanje. Odličan je student, veoma je dobar i savestan. Naravno, kod njega je prisutan mladalački maksimalizam, ali i ja sam bio takav u njegovim godinama. To će proći. Pritom, njegov maksimalizam je u razumnim granicama. Na primer, imamo kućicu na selu i naš sin ne voli tamo da ide. Ne pritiskam ga i ne nagovaram, ali kada mi je potrebna pomoć, on uvek pođe s nama.

Decu ne treba prisiljavati. To je nasilje nad voljom drugog čoveka. S detetom se može razgovarati, moguće je ubediti dete i ličnim primerom pokazati kako treba postupati. Nasilne metode ne deluju. Dovoljno je da roditelji pravilno vaspitaju stariju decu, a mlađa će slediti njihov primer. Mlađa deca prosto upijaju sve od starijih.

Sva naša deca imaju različita interesovanja i meni je nemoguće da se bavim svakim posebno. Da li šestoro ljudi treba da čeka dok sam ja posvećen jednom detetu? U nekim aktivnostima svi učestvujemo – na primer, tokom odmora svi zajedno igramo društvene igre. Takođe, naša deca vole da priređuju priredbe kod kuće. Sami sastavljaju tekstove, sami vežbaju, oblače se i izvode predstave. Ponekad sami sastavljaju i pozivnice. Nas posedaju na sofu i predstava počinje. Veoma je zanimljivo i smešno kada se u predstavu uključe i oni koji nisu učestvovali u pripremi.

 

 

Na selu imamo i svoje košnice. Deci je zanimljivo da se bave pčelama. Ove godine je za njih bio poseban događaj kada smo vrcali med. Upravo se takvi trenuci pamte za ceo život.

Bake i deda (suprugin otac) nažalost su nas već napustili. S nama je samo moj osamdesetogodišnji otac. On ima jedanaest unuka – moju decu i decu moga brata. Kaže da je on najsrećniji deda na svetu. Mnogo unučadi – to je sreća.

Tatjana Ivanovna:

Još odmalena sam htela da imam veliku porodicu. Kada sam odgledala film „Odjednom, dvadeset godina posle”, pomislila sam da bih toliko volela da i ja tako proživim. Uvek sam čeznula za velikom porodicom. Moj brat je od mene stariji 17 godina, te sam praktično rasla kao jedinica s mamom i tatom, i dosta sam patila. Prvo dete sam rodila u periodu ocrkovljenja i bila mi je prisutna misao da treba roditi svako dete koje Bog pošalje. Pitala sam supruga šta on misli, a on je odgovorio da me podržava, iako pre svadbe nije bio oduševljen idejom da uopšte ima decu.

Andrej i ja smo se viđali oko godinu dana. Nije tu bilo neke romantike, prosto smo se družili. Posle posla smo šetali i razgovarali. Primetila sam da mi se udvara, ali sam imala druge planove, uglavnom poslovne. Tada me je gluma veoma zanimala. Tako je to trajalo s jeseni do proleća. Živela sam na drugom kraju grada i on me je uvek pratio kući. Dopratio bi me do mog kvarta i vraćao se svojoj kući. Jednom smo se, tako, pozdravili pred ulazom u moju zgradu. Ušla sam u zgradu, okrenula se i videla ga kako stoji i gleda u mom pravcu. Prostrelila me je misao: družimo se već godinu dana i taj čovek me nije nijednom uvredio, nijednu lošu reč nije rekao. Ništa loše od njega nisam doživela, samo dobro. U tom trenutku sam se zaljubila. To se desilo u nekom trepetu moje duše, u jednoj sekundi. Shvatila sam da želim da se udam za njega, da s njim želim decu. Vratila sam se i rekla: „Hajdemo na kafu.” I otišli smo na kafu.

Život je potvrdio da je Andrej veoma dobar i plemenit. On je jedan od onih ljudi koji su spremni da daju i poslednju paru i da nesebično svima pomognu. Moj muž se prema meni odnosi zaista kao prema „slabijem sasudu.” Poslušanja nisu potrebna, ali je bilo nekoliko slučajeva kada sam insistirala na svom mišljenju, a pokazalo se da je on bio u pravu. Shvatila sam da je trebalo da ga poslušam. Takođe sam razmišljala o tome kako mi Gospod pokazuje da treba da slušam muža i da tako treba da živim. S vremenom sam shvatila i to da čovek ne sme da gubi sopstvenu ličnost.

Normalno je imati svoje mišljenje i normalno je izražavati svoje mišljenje. Srećom, muž nije nikada vršio pritisak na mene. Uvek se dogovaramo i Andrej mi uvek izlazi u susret. Kada mi je postalo teško da samo sedim kod kuće, poželela sam da krenem na posao. On me je podržao i preuzeo na sebe brigu o deci. Osetila sam da nekako nazadujem i da moram da budem među ljudima. I muž mi je pomogao da polako izaberem novu profesiju (išla sam u večernju školu), a zatim i da počnem da radim u školi. Andrej je za to vreme vodio naše kućno obdanište. On se bavio decom dok sam ja bila na poslu; kada bih se ja vratila s posla, on je išao na posao u pozorište. Njegov i moj raspored se srećom nisu poklapali. Ako bi on imao probe ili snimanja, angažovali bismo dadilju. Škola prosto traži celog čoveka i samo zahvaljujući mom mužu radim u školi već pet godina. Imala sam i kratku pauzu, kraću od godine dana, kada sam rodila našeg sina.

Ako se pojavi neki konflikt, što je veoma retko, uvek je potrebno malo sačekati kako bi se smirile strasti. Naravno, u početku mi se čini da sam ja u pravu, te ne tražim oproštaj i čekam da on to učini. Ali ipak se dešava da ja češće tražim oproštaj. Čini mi se da je tako. Ljutnja prođe, a mir u porodici vredniji je od svih naših nesuglasica. Trudim se da „preuzmem” na sebe uvredu i tražim oproštaj kako bih povratila mir u porodici. Deca liče na mene – emocionalna sam, ali lako praštam. Lako priznajem svoju krivicu. Priznajem krivicu i onda kada smatram da sam u pravu.

 

 

Porodična hijerarhija je važna. Nikada ne osporavam da je muž glava porodice i zabranjujem deci da to osporavaju. U našoj porodici ne vlada „detecentrizam” – kod nas su tata i mama na prvom mestu, a tek onda dolaze deca. Smatramo da je to pravilno jer je deci dobro onda kada je roditeljima dobro. To sam shvatila na primeru naše porodice. Deci posvećujemo mnogo pažnje, to volimo da radimo, ali me ne muči savest ako muž i ja odlučimo da se malo odmorimo i da starija deca pričuvaju mlađe.

Kod nas se roditeljski autoritet održava sam od sebe, pa i u smislu materijalne zavisnosti dece od nas. Naš stariji sin ima složen karakter. Jedno vreme je bio jedinac – tada su babe i deda bili još uvek živi i osetio je šta znači biti u središtu pažnje cele porodice. Svi su mu ugađali u svemu, postao je egoista i nije mu se sviđalo što imamo toliko dece. Nije mu bilo pravo i rastao je kao da je on jedini u porodici i sve je hteo samo za sebe. Ali sada, kada nam je Ivan porastao, shvatio je da ga je višedetna porodica formirala na drugačiji način. To se desilo samo po sebi – počeo da je pokazuje uvažavanje prema nama i našem načinu života.

Dešava se da se naša deca posvađaju. Ako nisam preumorna, razgovaram s njima i dajem im konkretne primere. Ako sam umorna, prosto kažem: „Prestanite” i razdvojim decu po sobama da se nečim bave. Ako nemam snage, ako sam, na primer, bolesna, onda prosto ignorišem njihov sukob i ne mešam se. Oni se ionako uvek pomire jer su kroz igru upućeni jedni na druge.

Kaznu smatram izuzetkom. Skoro na sve je moguće zatvoriti oči, ali ono što kategorično zabranjujem jeste krađa. Jednom nam se desilo da je jedan dečak nagovorio našeg sina da od oca uzme novac. Tada smo ozbiljno razgovarali i to se više nikada nije ponovilo. Decu ne šaljemo u ćošak, mislimo da je to beskorisno, jer iz ćoška svakako izađu. Muž i ja lako praštamo i deca to znaju. Ako želimo da ih kaznimo, zabranimo im da koriste mobilne telefone ili kompjuter ili im zabranimo neku zabavnu aktivnost. Deca ne pokušavaju da nam sednu za vrat jer je u velikoj porodici to nemoguće.

Što je više dece u porodici, to su ona samostalnija. Mlađa kćerka nam je sada u drugom razredu, a već sa pet godina je umela da sprema jela. Zanima je kulinarstvo. Starija deca se igraju s mlađima. Kuću sređujemo svi zajedno. Nemamo definisanih obaveza. Naravno, bude tu i negodovanja – „Neću to da radim, zašto baš ja?” Tada im objašnjavamo da drugačije ne možemo, da bez njihove pomoći prosto ne možemo. Malo se protive, ali urade šta treba. Ako ne urade, bude ih sramota i nađu neki način da izglade svoju krivicu. Porodica nije kazneni kolektiv. Ne živimo samo po pravilima, već se pre svega vodimo emocijama i raspoloženjem. Ljubav uvek na kraju pobedi jer se volimo. Egoizam se pojavi u svakome, ali nas je onda sramota.

 

 

Dosta kasno sam shvatila da žena ne sme da zanemari sebe, bez obzira na broj dece. Prvih godina sam se u potpunosti predavala deci. Smatrala sam da je njihovo vaspitanje najvažnije. Zatim mi je postalo veoma loše, a nisam shvatala zašto. Danas je moderno govoriti o roditeljskoj iscrpljenosti – kao u avionu, prvo stavljate masku za disanje sebi, a zatim detetu… Kada mi je majka umrla, shvatila sam da nije važno kakva je majka već da je ona tu. Tako je i s mojom decom – sâmo moje prisustvo je dobro, bez obzira na to koliko im vremena posvećujem. Oni imaju majku koja im služi kao primer, imaju moju bezuslovnu ljubav. Stoga mogu spokojno izdvojiti za sebe onoliko vremena koliko smatram da mi je potrebno. Počela sam da dozvoljavam sebi da odem kod frizera ili na kafu s drugaricama i više me ne muči savest što nisam s decom. Kada uradim nešto za sebe, radim to i za moju decu. Jer deci je važnije da imaju zdravu i srećnu majku, nego majku na ivici nervnog sloma.

Čak i kada bih svojoj deci mogla dati sve, to ne znači da će ona uzeti sve. Dok sam s prvom decom smatrala da je neophodno da steknu najbolje obrazovanje, da idu u muzičku školu i na sport i da treba da im dam sve što mogu, sada mislim da je prava sreća ako oni izrastu u dobre, harmonične ljude. Pred decom je dug život. Uspeće da postignu i ono što im ja u detinjstvu nisam uspela dati. Dobar čovek će uvek naći svoje mesto u svetu. Ja sam svoj poziv pronašla tek u 35. godini. Imala sam tada četvoro dece, krenula sam na pedagoški fakultet i osetila da je sve na svom mestu. A pozorište je bilo samo hobi.

Šta sada očekujem od života? Čekam još jednu bebu.

 

Autor: Ana Berseneva-Šankevič

Prevod: T. Ć.

Izvor:pravoslavie.ru

 

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*