Пре неколико година на један празник млади брачни пар ме је позвао у госте на кафу. Супружници су тада имали двоје деце. Док смо седели на лепом балкону млада жена ме је у име своје другарице замолила да јој кажем мишљење Цркве о абортусима.
Рекао сам јој да прво треба одговорити на једно питање, како би се схватио став Цркве о томе: да ли је зачети ембрион личност? Да ли је то пуновредан човек у развоју или нешто човеколико што ишчекује сунчеву светлост и ваздух како би постало пуновредан човек?
Објаснио сам јој да Црква сматра да је ембрион човек од тренутка зачећа и да због тога мисли да је абортус убиство. Овај злочин је посебно одвратан зато што је усмерен против најневинијих и најнезаштићенијих бића на свету.
На томе се наш разговор завршио.
Прошле су две године и млади супружници су ме поново позвали на кафу. Док се кафа кувала седели смо у кухињи. Заједно с нама је био и малишан који је покушавао да начини своје прве кораке.
Пружио сам руку како бих га помиловао по глави и чуо сам речи: „Он свој живот дугује вама.” Млада жена ми је испричала како је пре две године намеравала да изврши абортус.
На столу се налазио велики нож за сечење хлеба. Показао сам га и рекао:
– Узми и закољи га.
Мајка је реаговала као да ју је ударила струја:
– Шта то причате?
– Зашто ти моје речи звуче страшно?
– Оче, ви то озбиљно питате?
– Да. Желео бих да схватиш шта си тада могла да учиниш. Видиш пред собом дете које си тада хтела да убијеш? Сад ти се чини да је убиство страшно, а онда ти се није чинило?
Наше друштво лије крокодилске сузе за децом која су се утопила или су умрла од глади, али брани право на то да се убијају пре него што угледају светлост дана.
Где су лицемерни браниоци људских права? Зар нерођена, али жива деца немају чак ни она права која имају мачке и пси? И све се то приказује као напредак?
Који отац и која мајка имају право да траже поштовање и љубав од своје деце, ако она знају да живе захваљујући случајном стицају околности, а не љубави својих родитеља – зато што им се посрећило да се роде као први или други, а да су били зачети као трећи или четврти, њихови „пристојни родитељи” би им смрскали главу?
Друштво које почива на неправди и нечовечности деградира.
Демографски проблем је главна несрећа наше земље.
Не прете нам у тој мери спољни непријатељи. Непријатељи се налазе међу нама. Они живе у многим кућама, налазе се за скупштинском говорницом, у болницама и породилиштима…
Они који су озаконили право убијања нерођене деце и они који користе ово право. Прави непријатељи отаџбине и заиста нечовечни људи јесу они који се према сопственој деци односе горе него према животињама.
Најодвратнија изопаченост настаје када врлину сматрамо глупошћу, исмевамо честитост, боримо се против истинског природног поретка и изопачење називамо алтернативним животним стилом.
Морамо рећи својој деци да никада неће постати срећна уколико на њиховим рукама буде крв невиних бића која су они, као нови Ироди, принели на жртву на олтару свог задовољства.
Својим сопственим поступцима умањујемо вредност људског живота.
Ко нам је дао право да се правимо да смо напредни и цивилизовани осуђујући оне који убијају децу помоћу оружја док сами уништавамо сопствену децу?
Можда ће многи моје речи сматрати суровим и провокативним. Да, управо то сам и желео: то је провокација упућена немилосрдности свих оних који су одговорни за савремени геноцид абортуса.
Желим да заштитим децу која непрестано плачу, зато што немају очи да виде и уста да се осмехну. Убили су их лекари по молби сопствених родитеља.
Митрополит сисанионски и сиатитски Павле (Јоану)
Превод с руског: Марина Тодић
Извор: pravoslavie.ru/srpska
Најновији коментари