Преносимо разговор Сергеја Чеснокова, председника руске организације „За живот”, са сада већ почившим архимандритом Григоријем (Зумисом), у то време игуманом светогорског манастира Дохијар.
Старац Григорије Дохијарски: абортус је грех века
Први утисак о Светој Гори: Лепота планинских терена вулканског порекла, забринути повици галебова, јако сунце и срећна лица монаха која на Светој Гори дословно блистају на сунцу.
Мислим да се свако, ко је размишљао о овом страшном греху нашег времена, као убиству у утроби, о одбрани живота, пре или касније озбиљно запитао: а с којим циљем је заправо тако неопходно бранити тај земаљски живот – пун туге, болести, губитака и одрицања? Због чега деца треба да се појављују на овом свету?
Песник Василиј Жуковски, васпитач једног од руских императора (Александра II), учио је престолонаследника да је главни циљ васпитања – проживети живот на начин достојан хришћанина, а главни циљ самог живота – научити се вечном животу.
Многи насељеници Свете Горе одрекли су се продужења земаљског рода. Али ти људи, као нико други, настављају духовни порођај Цркве, ородили су се с небеским житељима који су овде присутни у многобројним моштима и на старим иконама.
Монаси, у име својих наставника, стараца, максимално подржавају породицу – живу винову лозу, која би, да није подржавана, пропала и не би дала тако сладак и богат плод.
Чим сам се искрцао с брода и опет видео не само мушкарце, него и жене, осетио сам да сам боравио међу правим мушкарцима, очевима, који као највећу светињу чувају невиност и материнство, враћајући им васељенски значај.
***
Од моје прве посете Светој Гори остао је снимљен интервју са игуманом манастира Дохијар – архимандритом Григоријем (Зумисом).
Грчки манастир Дохијар познат је као највреднији на читавој Светој Гори. Продавница икона овде често не ради, јер игуман сматра да монаси треба да раде, а не да тргују и да је, како он мисли, досада најчешће узрок свих грехова људских. Са старцем сам се срео увече, када се он вратио у манастир после дугог радног дана. Због тога сам му постављао питања на заласку сунца у сеници поред манастира, с погледом на залазеће сунце.
***
Шта Ви можете да кажете о покрету за заштиту живота у Грчкој?
– У Грчкој је све почело када је један монах са Атоса, који се зове Никодим (Белали), почео да ради против абортуса: он је помогао трудницама и породицама с више деце, иако је сам врло образован човек. Он сада живи у Атини и много ради у том правцу (отац Никодим је умро прошле године, прим. С.Ч.). Он живи врло скромно; мислим да нигде не добија новац за свој посао. Он се често обраћа држави многобројним иницијативама да се помогне породицама с више деце, он поседује тај таленат и има самоуверен наступ пред властима. Јер наш православни прилаз се састоји управо у томе да се говори да грех није само абортус, већ да је и било које противозачеће смртни грех.
Ја мислим да је абортус највећи грех прошлог и овог века. Ево у чему је зло: захваљујући абортусу и контрацепцији, сексуалне везе међу људима постале су слободне и без ограничења.
Један познати грчки писац, старац Филофеј (Зервакос), игуман манастира Лонговард, који се налази на острву Парос, овако је говорио: „Не треба чинити абортусе. Родите, крстите своје дете и закољите га – и имаћете мање греха кад дође Судњи дан, јер деца убијена абортусом одлазе на онај свет некрштена.”
Тема рођења деце и абортуса је врло сложена и она требало би да у проповеди Цркве заузима сасвим посебно место.
Кажу да је у Србији, пре катастрофе која је разрушила целу земљу и много православних храмова, дошло до измене закона и после тога су клинике биле заливене крвљу. И, ето, видели смо одмазду.
Појам абортуса је добио такве карактеристике као грех века. Уосталом, ви знате како протиче абортус? Ако се дете за време абортуса извуче живо, онда медицинска сестра често, без имало милости, лупа њиме о под или стелажу како би оно умрло. Ја се чак питам: да ли ће тај грех бити опроштен ако не буде покајања, и не само покајања, већ покајања током целог живота? Абортуси су апсолутно поступци ђавола, који се увек противио Богу.
Монах Никодим дели своје часописе бесплатно. И ако се будете бавили овим послом, не очекујте финансијску помоћ од државе. Јер ако бисмо скупили све абортусе наших управитеља, могли бисмо формирати цео један нов народ…
Ја сам више од 40 година духовник и слушао сам тако страшне ствари на ову тему да не желим ни да их се сећам, а камоли да говорим о њима…
Нажалост, ако у наше време човек на исповести и каже да је направио абортус, то говори без емоција, као да је убрао јабуку и појео је…
И то не чуди, јер ако су људи прогнали Христа из свог живота, онда ће они и то радити и многе друге, још горе ствари.
У наше време, ако Црква заузме праву православну позицију – и ослања се на каноне светих отаца – већина наших савременика могла би се причестити тек последњег дана, када буде предавала своју душу Богу…
Једино шта може зауставити тај грех јесте покајање, кога сада, нажалост, нема. У наше време човек не може или неће да спозна да је од самог зачећа пред њим већ савршен човек – личност, ипостас.
Сањао је корито пуно крви из ког су се појављивале дечје главе…
Постоји једна интересантна прича написана на немачком. Неки лекар је радио у породилишту и сваки дан је радио небројено много абортуса и, наравно, добијао прилично много новца, због чега се његова жена радовала.
А он се сваки дан враћао кући с флашом вискија, седао у фотељу, једном руком се држао за главу, а другом руком за флашу. Жена га је смиривала говорећи: не брини – то су све бале и слине. И једног дана он више није издржао, разбио је флашу о њену главу. Она је одмах умрла, а он доспео у затвор.
У затвору га је посетила једна жена, социјални радник, и питала га како је могао да почини такав злочин. И он јој је испричао своју причу. Рекао јој је да је због свог посла сваку ноћ сањао један те исти сан. Сањао је корито пуно крви из ког су се појављивале дечје главе и трљале му зубе. И то више није могао да издржи и сада се у затвору осећа много боље, јер га више не прогањају ти снови…
Овај најстрашнији грех убрзаће крај света. Нажалост, ни духовници данас не вагају исправно све те ствари и то зло се шири.
У тој малој књизи, коју сам издао уз Божију помоћ, ја сам навео многе приче. Једна од њих говори о жени која је била у незаконитој вези са својим братом од тетке, па су они цео канал напунили крвљу од абортуса. Она се касније удала и у том законитом браку родила троје деце. Једанпут је једно дете мотиком ударило друго и усмртило га на лицу места. Када је она истрчала чувши крике и видела ужас који се догодио, сама је из све снаге завриштала: „То је крв моје деце!” И то је била права истина. И управо тако треба да вриште и кају се сви који су починили овај страшни грех за који ће их обавезно стићи казна: и овде на земљи, и у вечности.
Човек који је направио абортус не мора више да почини ниједан грех – врата пакла су му отворена
Можемо целу ноћ говорити о овом проблему, све док не престану да вам раде и оловка и лампа (ја сам већ држао упаљену лампу, како бих записао све речи старца и преводиоца, брата Георгија, који је сада монах Мартириј. – С.Ч.).
Ако је неки мушкарац, или његова жена, направио макар један абортус, он више не може постати свештеник и чека га горка смрт. Чак ако је човек финансијски помогао да се абортус обави – он не може бити свештеник.
Старче, могу ли да поставим шкакљива питања?
– Постави.
А шта да радимо у овој ситуацији када су абортуси признати законски и држава троши порески новац и на абортусе, а порез, између осталог, плаћају и свештеници?
– То није једно те исто. Када држава узима порез, ја морам то да платим. Речено је: „Цару царево, а Богу Божје.” А где цареве слуге троше тај новац?…То је већ њихова кривица.
Старче, за време Другог светског рата је, према званичним подацима, погинуло 60 милиона људи. Данас скоро исто толико (55 милиона) у целом свету гине од абортуса. То је званична статистика, а реална цифра је много већа. Да ли то можемо сматрати трећим светским ратом?
– И трећим и четвртим! Штавише – ја ћу целокупно ово покољење назвати Иродовим породом.
Али, ако је рат у току, зашто онда с наше стране има тако мало војске? Шта да раде они који схватају да је рат у току и како да се боре у таквој ситуацији?
Потребан је велики покрет који би ишао од световњака. Не очајавајте што вас је мало. Од малог ће бити више. Уосталом, ако ми верници не ставимо знак „стоп”, онда тим пре ни други неће ништа разумети ни урадити.
Са Григоријем (Зумисом) беседовао Сергеј Чесноков, августа 2011. године.
Извор: православие.ру, пренето са портала православнапородица.орг.срб
Превод: Биљана Секицки и Православна породица, март 2015.
Најновији коментари