Вишедетне породице: Средовићи из Жаркова

sredovici

ПОРОДИЦА СРЕДОВИЋ

Не мислимо да је вишедетност, сама по себи, православна, или да само то даје некоме за право да буде више православан од других, па због тога и не мислимо да  би требало посебно уздизати ову појаву ако она није у славу Божију.

У жарковачкој Цркви Светог Вазнесења Господњег, на недељној Литургији – сви Средовићи, њих осморо. По завршетку, поздрављамо их и поручујемо: „Спремајте се за госте, Мисионар долази код вас! Ваш дугогодишњи свештеник, отац Дмитар Новчић, дао је благослов да пишемо о Вама.“

Нарочито је хвалио Милицу: ’Ревносна хришћанка и права жена, држи три кућна стуба! И Гојко је добар, али у њој има сигуран ослонац. Кад иде на пут у Украјину, увек дође да узме благослов, али једном је заборавио, па ми се жалио да је лоше прошао’. И други свештеници сведоче да сте редовни недељом и празницима, да постите, исповедате се, причешћујете се. Кад они тако кажу, то значи да ћете и ви имати шта нама да кажете.“

Средовићи живе у насељу Беле Воде у Жаркову, у стану од 65 кавдрата, а у суседном стану су Гојкови родитељи. Одмах смо запазили славску икону Св. Архангела Михаила. Гојко (39) и Милица (37) имају шесторо деце: Михаило (11), Гаврило (10), Анђелија (8), Сава (7), Василије (5), Петар (1). Упознали су се у студентском дому и убрзо венчали, 14. маја 2000. у жарковачкој Вазнесењској цркви, иако још нису били завршили започете студије. Гојко је родом из Пријепоља и има млађу сестру. Имао је 18 година кад су обоје крштени у манастиру Милешева. По крштењу, са неколико својих другова, често је ишао у манастир. Тамо су, између осталог и каширали иконе. Као гимназијалац у Пријепољу, заволео је астрономију и она је највише утицала на његову побожност. Неколико пута боравио је у научноистраживачком центру Петница, код Ваљева. Задивило га је како је космос тако лепо уређен, и било му је очигледно да неко мора да управља и промишља о свему. Каже: „Немогуће је да неко не управља свим тим телима! Код звезда и планета постоји ред вожње, све се креће, а ништа не судара. У Петници, на курсу астрономије, после посете манастиру Ћелије, где сам купио први молитвеник, при пут сам се и помолио. Тада још нисам био крштен“.

Милица је из Тополе, код Опленца, има старијег брата и млађу сестру. Само је њена мајка била крштена, а сва деца, заједно са њиховим оцем, крштена су исти дан. Милици је било 16 година. На њену побожност нико није директно утицао. Пошто није примљена на психологију, јавила јој се жеља за богословским знањем. То је било изненађење и за њу саму. А потом су и њен брат и сестра уписали Богословски факултет.

Гојко је завршио Електротехнички факултет. Први посао добио је у средњој школи „Нада Димић“ у Земуну, где је шест месеци радио као професор, а потом је прешао у приватну фирму „Нетинвест“ у Београду, која сада има пројекте у Украјини, у којој и даље ради. Милица је завршила две године на Богословском факултету, тада се удала, и ускоро су, због посла, 2004. отишли у Украјину, у Доњецк, где су им рођени Сава и Василије. Од 2007. су опет у Београду, јер је најстарији Михаило кренуо у основну школу. А од прошле године ова фирма је добила посао у Јалти, на Црном мору, па Гојко често путује тамо.

Причајте нам о Украјини. Сигурно сте упознати да тамо постоји специфичан црквени раскол између признате аутономне Цркве под московском патријаршијом и две непризнате православне цркве, као и унијата. Које сте светиње тамо обишли?

– Да, знамо за тај раскол, каже Гојко. Постоји око 30 деноминација које имају у свом називу реч православна црква. Ипак, поменута призната Украјинска Православна Црква има највише храмова и у њој је богослужбени језик црквенословенски и руски. У самом Кијеву има храмови који су један поред другог а припадају разним деноминацијама. Кад год одем у Кијев, макар на кратко одем у Кијево-Печерску лавру, која је невероватна светиња. Михаило је био једном приликом са мном, а Михаило и Гаврило су били са мном и у Светогорску – Светој Гори украјинској, то је Славеногорск на реци Доњецк. На Јалти идемо у дворски Храм Романових у царском Ливадијском дворцу, чувеном и по Јалтанској конференцији. А у Русији сам посетио „Храм на Крви“ у Јекатеринбургу, место страдања Светих царских мученика Романових, у Москви сам се поклонио блаженој Матрони, а у Петербургу Св. Ксенији. Московска патријаршија доста ради на томе да се медијима пренесе Православна вера, имају одличан православни ТВ канал – Сојуз. Предиван је, право мисионарење. Све наше кабловске ТВ могле би да га бесплатно преузму и приказују. Некима сам и предлагао да то ураде, али за сада ништа. Требало би да и наша телевизија има такав канал. Кад сам у Београду, радио станицу „Слово љубве“ понекад слушам у колима, јер сам често за воланом, и морам признати да нисам увек одушевљен њиховим програмом. Мислим да треба побожно водити такав медиј, не би смели да се додворавају свету неким полусветским садржајима да би се оказало да смо ми православни тобоже „нормални“. Такав део садржаја, често више профани него духовни, није за званични радио Архиепископије. Мислим да се не сме ићи на компромисе те врсте. За похвалу је сајт „Светосавље“ (светосавље.срб, односно svetosavlje.org) – ту је највећа електронска православна библиотека на српском језику, много преведених дела.

 

sredovici

 

А часопис Мисионар, посебно ова рубрика? Да ли православне породице, о којима пишемо, могу својим личним примером позитивно утицати на друге породице које се боје многодетности, јер то не доживљавају као дар Божији него као казну Божију?

Мисионар је добар часопис, коментарише Гојко. Што се тиче ове рубрике, не мислимо да је вишедетност, сама по себи, православна, или да само то даје некоме за право да буде више православан од других, а због тога и не мислимо да би требало посебно уздизати ову појаву ако она није у славу Божију. Друга је ствар што наша Србија има потребу за већим наталитетом, али ни етнофилетизам не треба да нам буде циљ. Треба уздизати дивоту код вишедетних породица – она је у љубави, а не у фразеологији. Негде сам прочитао да је велика заслуга родитеља што су „омогућили“ Богу да умножи своју љубав ако се уопште тако може рећи да је могуће умножавати оно што је бесконачно. Такав родитељ препознаје Божију промисао и драговољно себе дарује на жртву, додаје Милица.

Како бисте одговорили оном ко би вам рекао да вам је судбина доделила такав живот и толико деце?

На опште изненађење, деца су углас рекла: „Судбина не постоји.’ А онда је тата додао: „Чујете ли шта кажу наша деца?! Деца су неизмеран дар Божији и ми смо свим срцем захвални Богу за тако обилан дар.’

Примате ли помоћ од државе (дечији додаци и друго), од школе (уџбеници, ужина)?

– Слава Богу, прича Гојко, немамо нужде за таквом помоћи па је нисмо ни тражили од државе. Имали смо регресиран боравак деце у вртићу, уз примедбу да је за пето дете потребно написати посебну молбу јер држава Србија помаже само породицама са четворо, али не и више деце.

Јесте ли благи или строги према деци? Да ли уопште треба кажњавати децу?

– То смо питање и сами поставили својој деци, прича Гојко, и рекоше да смо благи, али ипак се трудимо да будемо довољно строги. Код нас не постоји уобичајен систем кажњавања. Мора се, наравно, разликовати кажњавање од малтретирања. Деца без казне не успостављају добар систем вредности и не дефинишу своја ограничења, не могу да разликују своје обавезе и права.

Да ли сте имали непријатности од комшија – да им сметају ваша деца?

– Имамо довољно трпељив комшилук и прилично добре односе са свима, и ако су им сметала деца никада нисмо примили никакву притужбу.

Да ли ви себе сматрате правом хришћанском породицом?

– Волели бисмо да достигнемо тај идеал. Како смо нас двоје из породица које нису практиковале Православље, ми од нуле покушавамо да успоставимо „православни поредак’ у породици. Ускраћени за многовековно искуство нашег народа, јер је у доба безбожне власти дошло до прекида генерација, сада наново очињемо оно што је другде увелико утемељено и назидано.

Шта је за вас хришћански брак? Има ли битне разлике између чисто грађанског, или модерног – „дивљег” брака, и хришћанског брака?

– Хришћански брак за свој крајњи циљ има, или би требало да има, умножење љубави, одговорила нам је Милица. Разлика између црквених и нецрквених бракова је јасна, али само уцрковљеним људима. Божија благодат је на тим супружницима и све тешкоће се превазилазе уз Божију помоћ.

Како децу заштитити од општеприхваћеног световног васпитања усмереног само на потребе тела, а запостављање потреба душе?

– Није то лака работа, коментарише Гојко. Ипак, Бог сваком човеку показује како исправно радити и куда ићи. Наши реци су живели у свакодневној опасности по живот, ми данас ипак уживамо огромне слободе. То се, наравно, може употребити и на добро и на зло. Широк пут, који је нажалост општеприхваћен, никада није био царски пут. Она уска и трновита стаза, на коју указуе Христос и Свети Оци, је пут којим и ми покушавамо да идемо. Наравно да има посртаја, али милошћу Божијом стојимо до сада, и хвала Му за то.

Да ли су сва деца здрава? У ком су разреду? Да ли се баве додатним активностима, спортом, уметношћу? Колико им виртуелна стварност (ТВ, интернет) одузима времена које би требало да посвете читању?

– Хвала Богу, здрава су деца. Имамо четири ђака (два одлична и два врло добра): 6., 4., 2. и 1. разред. Сви иду у ОШ „Мирослав Антић“, осим Гаврила који ће да заврши 4. разред у ОШ „Уједињене нације“, па ћемо га пребацити са осталима. Повремено се баве спортовима: ватерполо, кошарка, ритмика, а помало уче и гитару. Са читањем има проблема јер, као што је случај код све савремене деце тако и код наше, књига им није на првом месту. Мама и тата овде највише инсистирају да се читање појача. Сами по себи, ни ТВ ни рачунар нису зли, али да би се коректно користили, мама и тата морају да врше контролу и ограничење.

Зато нам је Христос да Јеванђеље за правилно усмерење. Знамо да ваша деца иду на веронауку. Какав и колики значај, по вашем мишљењу, има веронаука у школама за духовно усмерење деце?

– Деца иду на веронауку и воле је. Али, искрено, велико је очекивање од премета, а не види се посебна корист на духовно усмерење. Школа јесте да се нешто научи, али уџбеници су превише тешки, терминологија није за основце. Мислим да није добро постављена основа за ово огромно благо, које би могло и морало да доноси богате плодове, каже Гојко, а Милица додаје: „Ако сами родитељи нису у вери, деца често одустају и бирају други предмет“.

Ви се баш озбиљно удубљујете у оно што деца уче на веронауци! Слажем се да деци треба веру приближити бајковито, јер је наша вера најчудеснија бајка, али истинита, која из мртвих подиже и отвара врата Царства Небеског. Мама Милица је прилично богословски образована, деци је то велика подршка када нешто не разумеју.

– Наравно да је потребно да родитељи имају знање о вери, али то није довољно, изричит је Гојко. Деци треба показати како се живи Православљем, да осете у срцима Бога, да им се дају позитивни примери, да им се пренесе искра вере и да сами у себи пронађу извор воде живе. Често се дешава да родитељи, који су осетили ту почетничку благодат добијену на крштењу, не успеју или не умеју да је пренесу на своју децу. Веронаука би морала да има и ту улогу продубљења вере, а не само знања. Деци то треба приближити кроз поучне приче и научити их једноставности и љубави наше вере. Кад виде монаха онако смиреног и чују како им он прича једноставним речима неку причицу, то ће их више привући.

 

sredovici1

 

Да, али треба имати у виду и то да деца одлично памте, чак и оно што не разумеју. Узмимо друге предмете. Да ли они разумеју све што се предаје из математике, физике, биологије…? Не, све уче напамет. И ту су стручни термини које треба научити. Иако их сад не разумеју, касније ће им бит јаснији. Али, наравно, код вере су ипак најважније поучне приче, огледни примери. Ето, имају Светосавско звонце, које је прихваћено као допунско наставно средство у настави веронауке.

– Да, Звонце је одлично. То је оно што слади нашу веру – животне приче. И рибар може бити највећи научник, јер из те простоте извире дубоко знање. Вери сам се научио по српским манастирима, Милешеви и овчарскокабларским и знам да човек кроз пост и молитву научи највеће Тајне вере. Не може се вера приближити само сувопарним речима, потврђује Гојко.

То је истина. Иво Андрић је лепо приметио: „До простоте се треба уздићи“. Како? Наравно, духовно. Прво мораш своју душу очистити покајањем, постом и молитвом. Кад се молиш, ти си онда свестан своје немоћи, али и Божијег присуства и Његове свемоћи, као и тога да је Он твој Отац Небески. Та заједница ствара љубав, а љубав даје дубоко знање – простоту. Ми тада постајемо као деца која знају за Оца и зато Му се и обраћају. Зато је Христос рекао: Будите као деца. Али, што је најбитније, постајемо деца која знају за Оца зато што већ знају за Мајку – Цркву, како каже Св. Кипријан Картагински (3. век): „Коме Црква није Мајка, томе ни Бог није Отац“. Зато су монаси као деца. Значи, веронаука је неодвојива до богослужбеног живота Цркве. Да ли су деца увек расположена да иду на Свету Литургију? Треба ли их присиљавати или приволети личним примером?

– Деца, углавном, лако прихватају пример одраслих, чак иако је он потежак. Поредак треба да постоји, систем вредности треба успоставити, заједничке обавезе не треба олако пренебрегавати.

Какав је ваш однос према кућној молитви? Макар и само једна молитва, коју дете стално понавља, ствара код њега добру навику и осећај присуства Бога и Божије заштите у сваком тренутку.

– Деца се крсте пре и после јела, прича Милица, знају основне молитве. Отац их је и пре школе научио, а у школи само утврђују. Свако дете има своју молитву, додаје Гојко, и на заједничкој молитви сви говоре своје. То заједничко правило није дуго, трудимо се да буде топло и да сви узму учешће. Мајка их је као бебе успављивала црквеним песмама. Учествују и на приредбама и воле да певају.

Правилно осењивање крсним знаком је веома важно, јер се деца тако утврђују у озбиљности тог чина, али и озбиљности сваког другог посла који раде, а не да непажљиво млатарају рукама. Да видимо, децо, како се крстите. Тако треба! Јер је Христос заповедио: Љуби Бога свим умом својим, свим срцем својим, и свом снагом својом. Покажите: где вам је ум, где је срце и где је снага? Одлично! Гојко, има ли егзистенцијалног страха или се у свему уздате у Бога?

 

sredovici2

 

– Трудимо се да не будемо маловерни. Дешава се да човека нападне и страх и свакаква искушења. Не мислимо да Бог било кога искушава, па се због тога одмах и дижемо да бисмо се вратили свемилостивом Богу и захвалили Му се за све дарове. Што смо имали више деце, додаје Милица, све више је и Гојко на послу напредовао. И хвала Богу што имамо оволико деце.

Имате ли Вашу поруку охрабрења породицама које избегавају многодетство?

– Док смо се забављали, прича Гојко, и ја сам размишљао као сви савремени млади – кад завршим факултет, кад се запослим, нађем стан, тек тада ћу мислити на женидбу. Али, охрабрио нас је заједнички духовник, отац Бранислав из Цркве Св. Александра Невског. Ја још нисам био завршио факултет и, ето, узели смо се и кренули. Нисам био ни материјално обезбеђен, обоје смо из сиромашних породица. Знамо и друге породице које су све више духовно и материјално напредовале што су имале више деце, наравно, Божијом милошћу. Ипак, незахвално је било коме било шта нудити. Као охрабрење мамама и татама, рећи ћу да ме сав умор и све бриге овога света прођу када уђем у наш дом  и када ме деца загрле. То је умножење љубави, додаје Милица. Верујем да је Бог у мени препознао да је ово пут мог спасења и ја Му се неизмерно захваљујем, јер је ово најлепши пут који је могао да ми да. Али, то је мој пут. Ја не могу да кажем другима: „Ако ја то могу, можете и ви“.

Сматрам да свачији живот има своју тежину, дату по мери човека да може да је изнесе. Није лако, али хришћански живот то и не треба да буде. Надамо се да ће касније бити добрих плодова, који ће бити видљиви. Најбитније је да деца израсту у добре и честите људе. Кад сам већ у прилици да се мој глас чује, поменула бих питање које ме често мори – сирота, запуштена и занемарена деца. Сматрам да би држава и Црква морале да изнађу начин да се тој деци помогне, па и самим породицама из којих потичу. Говоримо о многодетности, а не једном сам сретала жене које су, чувши да имам шесторо деце, плачљиво исповедале свој грех детеубиства – абортуса. Ја не осуђујем те жене, али сматрам да треба на разне начине управо Црква и држава заједно, да оформе саветовалишта, стручне тимове на самом прагу где се та убиства дешавају. Дакле, на гинеколошким клиникама. Има много проблема где би морали друштвено више да се ангажујемо.

То је груба стварност, за коју смо сви одговорни. Да ли знате још неке вишедетне породице и да ли се са њима дружите?

– Имамо пријатеља који имају троје и више деце. Такође смо присни са једном украјинском православном породицом која има осморо деце. Када се састанемо са њима, па се сва њихова и наша деца почну играти, тада није потребно да их неко од одраслих надгледа. То је највећа предност велике породице, што се деца самоваспитавају. Млађи преузимају знање од старијих и увек су млађи напреднији, а могу и да помогну старијима. То је нека узајамно-повратна спрега. Код млађих се јасно види да су украли знање од старијих.

Имате ли неки незаборавни догађај, рецимо, из Украјине?

– Када смо кренули на Литургију у Цркву Св. Романових, пред црквом смо угледали породицу са пет кћери и једним сином. Они су нама пришли да се упознамо. Било је симпатично, јер ми имамо пет синова и једну кћи. То је скромна, фина породица из Москве.

А сад да питамо децу како им је без тате? Колико дана није био код куће?

– Два месеца.

И кад оде, онда му пишете писма?

– Не, видимо га преко скајпа и причамо с њим.

Тај скајп је права ствар, зар не? А може ли мама у свему да замени тату?

– Не може.

Зашто?

– Зато што се тата, када дође, игра са нама, учимо са њим, води нас у паркић, а мама нема времена за све то. У причу се убацује и мама: Отац систематски ради са њима, пошто ја немам доследност у томе. Тата им зада задатке, а они их све извршавају. А тата нам прича и приче, каже Сава, о Марку Краљевићу.

То је баш лепа прича. Јуначка. Чега највише волите да се играте?

– Сва деца углас: „Лего коцке, са аутићима, слагалице“, Гаврило добацује: „Михаило је добио на поклон слагалицу са ликом Св. Архангела Михаила, сложио је, па смо је урамили“.

И ви сте били у Јалти, код тате. Шта сте радили и шта вам се тамо посебно допада?

– Било нам је тамо јако лепо. Купали смо се скоро сваки дан, ишли смо у шетње, обилазили многа лепа места. Путовали смо бродићем и посетили дворац на стени „Ластавичје гнездо“, обишли смо прелепу ботаничку башту и пели се на највиши врх у приобаљу Крима, који се зове Св. Петар (Ај Перти). Ту смо били са пуно нових пријатеља из Србије.

Волите ли рођендане и зашто?

– Волимо, каже Михаило. Ови мали више воле поклоне, а ја више волим да конструишем лего, да возим бицикло са Гаврилом или неке заједничке игре.

Шта мама рави за рођендан?

– Неко послужење, сок и торту, одговара Гаврило. Али ми не палимо свеће. Тата каже да се свеће само пале у цркви за помен и здравље, а не гасе се. Тако и на торти није добро гасити свеће. Мама Милица додаје: „Гојко је негде прочитао да је то противно нашој православној традицији, што и јесте логично, јер се у овом случају замишља жеља па се свеће еуфорично гасе. Иначе, не правимо велике рођендане. Само торта, без свећица, и свако може да позове двоје, троје најбољих пријатеља. Требало би и код нас, као код Руса, увести прослављање имендана, пре него рођендана.

Да, тата је потпуно у праву, али има један најважнији рођендан који смо недавно и прославили – Хростов! Како га славимо и када?

Сви у глас: На Божић. Тата прво донесе бадњак из Липовичке шуме и палимо га у црквеном дворишту. Гојко потврђује: „Да. Већ неколико година нас три, четири другара идемо тамо по бадњак. Тројици другара је најстарији син Михаило, мада није по договору. Устајемо пред зору, носимо секиру, мед, ракију, пшеницу. Старији дечаци иду са нама и то је лепо и њима. У Украјини се кити јелка за Божић, додаје мама Милица. И ми смо прихватили тај обичај, па имамо и јелку“.

А за Светог Саву?

– Деца рецитују на приредби у цркви, одговара Милица. А 2010. године смо били кумови, тј. домаћини славе. Када је свештеник питао ко ће да буде домаћин следеће године, тада се истовремено, и Гојку и мени, јавила жеља да будемо домаћини за прославу Св. Саве. Тада су сва наша деца отпевала српску химну „Боже, правде“. А за овогодишњу приредбу, већ су добили рецитације и радују се. Само нам је жао што тада тата неће бити са нама.

Тата, Гојко, ускоро опет путује у Украјину и биће дуже времена одсутан. То захтева његов посао. Желимо му срећан пут, али и да се што пре врати кући, где га жељно чекају његови најмилији.

 

Разговор водила: Радмила Грујић

Извор: Мисионар, 2013. бр.1., преузето са сајта православнапородица.орг.срб

Објављује се с благословом уредника Мисионара.

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *