Stupajući u brak i venčavajući se mladenci sanjaju o tome i nadaju se da će Gospod njihovu porodicu blagosloviti decom. Ali prolaze godine, pet, deset godina… a dugo očekivana trudnoća ne nastupa. Šta da se radi u takvoj situaciji? Šta treba preduzeti? Jasno je da se pre svega treba moliti za decu, ali da li treba još nešto činiti, da li se treba obraćati za pomoć savremenoj medicini? I da li su sve medicinske tehnologije, koje su u poslednje vreme vrlo popularne, na primer vantelesna oplodnja (VTO) prihvatljive za pravoslavce? Odgovaraju pastiri Ruske Crkve.
Za hrišćanina je glavna stvar pravedan život
Iguman Luka (Stepanov):
– Nije nam rečeno da u slučaju bezdetnog saveza obavezno treba „nešto činiti”. Kao prirodna posledica telesne bliskosti supružnika, deca u njihov život unose brigu i radost, planove i razočarenja, požrtvovano služenje i utehu međusobne ljubavi. Ali glavno delo našeg života – sticanje večnog spasenja – ne zavisi bitno od toga da li dece ima ili nema, a to znači da pored sveg ljudskog raspoloženja za njihovo rađanje, glavni osećaj treba da ostane poverenje u Božiji Promisao, koji upravlja svim našim zemaljskim okolnostima koje ne zavise od nas.
Protojerej Oleg Stenjajev:
– Mnogi sveci se nisu rađali odmah i rađali su ih stariji roditelji. U tom slučaju su se za njih molili Bogu i to su bila bukvalno izmoljena deca; pritom deci koja su rođena od starijih ljudi nije bila predata strastvenost mladosti.
Tehnologija veštačke oplodnje predstavlja grubo mešanje u tajnu rađanja dece
Protojerej Pavle Gumerov:
– Ako Bog ne daje porodici decu, treba se nadati, ne padati u očaj i strpljivo čekati. Danas mnogi ljudi nisu preterano zdravi i zato se dešava da posle nekoliko godina braka nema dece. Treba se moliti i treba postiti. Treba se moliti pravednima Joakimu i Ani, Petru i Fevroniji. Treba ići na hodočasnička putovanja – na Aton ili na druga mesta.
Ako supružnici dugo nemaju dece, to predstavlja iskušavanje njihovih osećanja, proveru koliko se vole, jer kad čoveku sve lako ide, kad mu se sve daje na poklon, on to ne ceni previše. A kad ljude povezuje neka zajednička nevolja, oni postaju bliži, počinju izuzetno tanano da se vole, savladavši ovu nevolju.
Što se tiče VTO koja se prikazuje kao lečenje neplodnosti: veštačka oplodnja predstavlja grubo mešanje u tajnu začeća, u tajnu rađanja dece. I znamo da je Arhijerejski Sabor 2000. godine zabranio pravoslavnim hrišćanima da pribegavaju ovoj tehnologiji, premda neki u ovoj zabrani lukavo vide mogućnost za pribegavanje nekim varijantama veštačkog začeća. Međutim, u odlukama Sabora jasno je rečeno da su s pravoslavne tačke gledišta nedopustivi svi oblici vantelesne oplodnje, koji pretpostavljaju pripremu, konzervaciju i kasnije uništavanje embriona. Prilikom veštačke oplodnje uvek dolazi do uništavanja, odnosno do ubistva embriona.
Ukratko ću podsetiti na to kakva je suština ove tehnologije. Kod žene se stimuliše superovulacija kako bi se odmah dobilo što više jajnih ćelija, ponekad čak do 20; od njih se biraju najbolje, oplođuju se semenom muža i smeštaju u specijalni inkubator na nekoliko dana. Zatim se (uvek nekoliko) presađuju u matericu, druge se zamrzavaju, njih kasnije može da koristi isti bračni par, ili drugi. To je nekakva proizvodnja dece na traci. I tu se vrti veliki novac: jedan pokušaj VTO sa svim pratećim procedurama u Moskvi košta minimum 150 hiljada rubalja. A kod mene su, na primer, dolazili ljudi koji su imali po 10–15 pokušaja. I bez rezultata. Zato što VTO ne daje stopostotni rezultat! To je zarađivanje na ljudskoj nesreći, a ne lečenje neplodnosti.
A sad postavimo pitanje: a šta se dešava ako su počeli da se razvijaju svi embrioni koji su presađeni u matericu? Jer stavlja se odmah nekoliko kako bi bila veća verovatnoća da će preživeti, jer ne preživljavaju svi… Šta se dešava ako je ostalo nekoliko? „Suvišni” embrioni se reduciraju, odnosno, odstranjuju hirurškim putem – vrše se abortusi. Tako da se prilikom VTO uništavaju oplođeni embrioni koji su već deca s dušom. I ispostavlja se da čovek koji primenjuje VTO pristaje na abortuse.
Postoji jedna lukava dosetka: u nekim medicinskim centrima se nudi „VTO za verujuće”. Ne predlaže se stvaranje nekoliko embriona, od kojih će kasnije neki biti odstranjeni, već da se uradi blaga superovulacija, dobije mali broj embriona i da se oni održe. Ali to ne menja suštinu stvari.
Tehnologija VTO je apsolutno bezbožna. Čovek preuzima na sebe funkciju Gospoda Boga, meša se u ono što na tajanstven način treba da se odvija u majčinom organizmu.
Još jedno pitanje: zašto oplođeni embrioni nekoliko dana treba da se razvijaju u inkubatoru? Evo zašto. Da bi se otkrilo da li postoji neka patologija, uglavnom genetska. I postoji naredba koju je potpisao ministar zdravstva po kojoj se u slučaju da postoji opasnost od razvoja patologiji embrion ne presađuje. Takav embrion se ubija.
A da ne govorim o tome da prilikom VTO ima mnogo više pobačaja, ima mnogo više neuspelih trudnoća. I mnogo češće se rađaju nedonoščad.
Nažalost, ima vrlo malo statističkih istraživanja o zdravlju dece rođene pomoću VTO. Zašto? Zato što je to biznis, korporativni dogovor. Podaci postoje, ali se ne objavljuju. Ali ponešto se može saznati. Tako akademik Altuhov, veoma poznati genetičar, pravoslavac, svedoči: skoro 20% VTO-dece ima neku psihološku patologiju.
Još jedan problem: u prirodi, kad jajna ćelija dospeva u majčinu matericu sreće je milion spermatozoida ali se prilepi samo jedan – „najjači“, ako mogu tako da kažem. A VTO se može izvršiti čak i s veoma slabim semenom muža. I ako semenski materijal nije veoma kvalitetan, kakva će biti deca?
Tako da je pravoslavni put sledeći: moliti se i čekati. A ako Gospod ne šalje dete treba postupati onako kao što su u Rusiji i u drugim zemljama ljudi oduvek radili – treba usvojiti siroče ili dete iz dečjeg doma.
Treba prihvatiti Promisao Božiju
Sveštenik Valerije Duhanin:
– Postoje tajne Božanske brige o ljudima, one su nedokučive. Kad je Rahilja, žena patrijarha Jakova koja nije imala potomstvo, prekorela supruga: „Daj mi dece, ili ću umreti”, Jakov je odgovorio: „Zar sam ja, a ne Bog, Koji ti ne da poroda?” (1 Mojs 30: 1-2).
Dete je dar Božiji. I ako Gospod ne daje decu, to znači da za to postoji Njegov Promisao koji treba prihvatiti, a ne padati u očaj ili misliti da se život završio. Na to je skretao pažnju prepodobni Pajsije Svetogorac. On je znao primere kad su neki pokušavali da steknu decu ili veštačkom oplodnjom ili usvajanjem tuđe dece, ali su se kasnije sami uverili da im Bog nije dao decu zato što se brinuo za njihovo dobro.
Važno je ne gubiti glavu, ne juriti panično za bilo kojim sredstvima kako bi se po svaku cenu dobilo dete, već je važno da se potrudimo da osluškujemo Božiji promisao.
Ako Gospod ne daje decu, pre svega se treba obratiti Njemu. Često su ljudi dobijali decu posle usrdnih molitava, postova i milostinje. Gospod iskušava roditelje da li su spremni da prime dete upravo kao Božiji dar, a ne kao proizvod najnovijih medicinskih tehnologija.
Naravno, u pokrenutoj temi ima mnogo nijansi. Ponekad je bezdetnost rezultat mladalačkih grehova roditelja. Jedna od statistika glasi da je među Ruskinjama koje ne mogu da začnu decu 70% postradalo zbog abortusa. Na rađanje dece takođe pogubno utiču neki oblici kontracepcije. U tim slučajevima čovek je sam sebe lišio mogućnosti da rađa decu. I dobijamo sledeći apsurd – prvo čovek čini sve što je moguće da nema dece, a posle je spreman da pribegne bilo čemu, na primer, surogatnom materinstvu samo kako bi dobio dete. Ovim ljudima je pre svega potrebno pokajanje, oni treba da skinu da sebe grehovne uzroke neplodnosti, a dalje – kako Gospod da.
Dešava se i drugačija situacija: supružnici su se trudili da žive po zapovestima Božijim, ali zbog zdravstvenog stanja ne mogu da začnu. U tim situacijama se, naravno, treba lečiti, treba isprobati sva moguća prirodna sredstva, ali konačan rezultat treba prepustiti Bogu.
U principu, svaki slučaj je individualan. Na osnovu nevelike pastirske prakse mogu da kažem da duhovnik često vidi da je nekom konkretnom čoveku korisnije da bude sam nego da ima dete, a za drugog bi bilo bolje da ima mališane i da se potpuno rastvori u požrtvovanoj ljubavi prema njima. Neko nipošto ne sme da uzme dete iz dečjeg doma, ako mu nedostaju strpljenje i elementarna nežnost i ljubav. A za nekoga usvojeno tuđe dete postaje do te mere rođeno da takvu porodicu osenjuje blagoslov Božiji i njoj caruje domaća atmosfera. Čak sam video situacije kad su žene koje nisu imale porodicu uzimale decu iz dečjeg doma, i to ne jedno, već dvoje – brata i sestru, i ove žene su postale divne mame. Naravno, odsustvo oca se odražava, ali ova deca imaju barem mamu, a to je već radost i sreća.
Ispričaću slučaj jedne svoje poznanice. Zove se Evgenija. Udala se u 25. godini i pet godina nisu imali dece. Obraćala se lekarima, odlazila je u centar za planiranje porodice koji je bio bukvalno preplavljen ženama koje su patile od neplodnosti. Evgenija je videla da uspostavljanje dijagnoze i lečenje obično mnogo koštaju, a na kraju nemaju uspeha, i onda lekari predlažu VTO. Upoznavši se s metodikom VTO, shvatila je da ne može tome da pribegne, u sebi se bunila protiv toga, premda još nije bila ucrkvljena. Radi se o tome što VTO predstavlja grubu manipulaciju s ljudskim životom: pripremaju se embrioni, konzerviraju se, a višak se prosto uništava, odnosno dešava se isto što i prilikom abortusa. Evgenija je saznala da ima slučajeva kad posle dugotrajne neplodnosti ljudi na čudesan način dobijaju isceljenje u hramu. Tako je došla do zaključka da decu daje samo Bog. Kroz svoju neplodnost Evgenija je postala verujuća, i njen muž se krstio. Ispovedala se i pričešćivala. Čitala je pokajničke kanone i molitve za decu.
Jednom je čula za Borovski manastir u kojem postoji krstionica i mnogi su govorili da ako se čovek tamo pogruzi, njegova bolest prolazi. Kad su ona i muž otišli na hodočašće i pogruzili se, nakon dve nedelje je već imala pozitivan test na trudnoću. A pre toga pet godina nije mogla da zatrudni! A posle svetog izvora je usnula san: nosi korpicu s detetom; pita: „Kako se zoveš?”, a ono odgovara: „Danilo.” A na pregledima i ultrazvuku su joj govorili da će roditi kćerku. Ali rodio se dečak i dali su mu ime Danilo.
Kad je Danilo već išao u vrtić, jednom joj je pozlilo, počela je da krvari. Ispostavilo se da je bila trudna, ali je imala pobačaj. Lekari su joj govorili o komplikacijama i da treba da je operišu, govorili su joj da sigurno neće imati više dece, jedino pomoću VTO. Evgenija je otišla kod duhovnika, on se pomolio i rekao je: „Mislim da ne treba da se operišeš, dajem ti blagoslov za kćerku.” Tačno mesec dana kasnije je zatrudnela – lekari su bili šokirani. Zaista se rodila kćerka i dali su joj ime Anastasija. Sama Evgenija je bila sigurna da su deca od Boga, a to znači da se pre svega treba obraćati Bogu.
Uopšte, svako delo je zaista dobro tek onda kad je saglasno s voljom Božijom. A volja Božija se ne otkriva toliko brzo koliko bismo želeli. Ako se bračni drugovi usrdno obrate Gospodu u svojim molitvama, ako s duhovnikom budu usaglašavali svoje želje, volja Božija će im se ipak otkriti i tada će biti jasno šta odgovara upravo njima: da li da očekuju čudesnu blagodatnu pomoć, da li da se leče ili da ipak prime u porodicu dete iz dečjeg doma.
Ne smemo se rukovoditi samo emocijama, potrebni su oprez i rasuđivanje
Sveštenik Dimitrije Šiškin:
– Naravno, ako u porodici nema dece to je povod za to da počnemo da vodimo ozbiljniji i trezveniji hrišćanski život i da se jače molimo za to da nam budu darovana deca. Ovde treba pokazati veliko trpljenje, a dešava se da Gospod nagrađuje za ovo strpljenje i postojanost u činjenju dobrih dela, tako da se deca rađaju u porodici čak posle tri, pet i više godina „neplodnosti”. To je velika radost i velika milost! I roditelji koji su začeli i rodili dete u tako složenim okolnostima zaista znaju visoku cenu i smisao očinstva i materistva. Samo da se ne „zadovolje postignutim” i da ne pretvore svoje dragoceno čedo u neki idol, kumirčić oko kojeg se vrti ceo svet. Eto toga ne sme biti, i to se čak može nazvati zločinom protiv Boga, zato što nam Gospod nipošto ne daje dete kako bismo ga odgajili tako da bude egoista koji je navikao da misli da je centar zemlje i da je nešto apsolutno posebno u poređenju sa svima ostalima. Eto zašto bi bilo dobro da u porodici ima mnogo dece…
Ali ako dece nema pa nema, čak i pored očiglednih napora da se živi u pobožnosti i molitvi, uvek nastupa trenutak kad porodica sebi postavlja pitanje: a gde je „granica čekanja”? I kakva je volja Božija? Da li da žive dalje potpuno i smireno se uzdajući u Gospoda, ili da usvoje decu, ili treba pribeći medicinskoj pomoći? Mislim da, kao prvo, sve treba da se dešava s rasuđivanjem i duhovno, odnosno s molitvom i savetovanjem s porodičnim duhovnikom, opet, zato što se razlikuju i ljudi i okolnosti. Neki možda treba da pokažu izuzetno smirenje i trpljenje (jer njihova vera dozvoljava da se postupi upravo tako), za neke će biti ispravno i dobro da se obrate lekarima, da se pregledaju i da s rasuđivanjem pribegnu njihovoj pomoći, zato to je Gospod stvorio i lekare i ova profesija postoji radi naše koristi, pa nije grešno pribegavati pomoći lekara. Ali ovde je upravo potrebno rasuđivanje, jer znamo da su neke savremene metode reprodukcije u suprostnosti s Božijim zapovestima. Tako da ovde takođe treba da budemo pažljivi da ne prekoračimo granicu dozvoljenog.
A nekim porodicama u skladu s njihovim raspoloženjem i uređenjem može da se otkrije put usvajanja nesrećne dečice koja su lišena očinske i majčinske topline i brige. I znamo za porodice u kojima takve usvojene dece nema jedno, već ih ima nekoliko i oni s ocem i majkom koji su ih usvojili čine pravu veliku porodicu. Naravno, to je Božije, blagosloveno delo, ali su i ovde potrebni oprez i rasuđivanje kako se ne bismo rukovodili samo emocijama, koje su često promenjive, imajući na umu da je odluka o usvajanju – velika odgovornost, pa ako se kasnije povučemo iz toga, to je poput greha izdaje. Neka bi nas Gospod sačuvao od toga! Zato se i ovde treba savetovati s duhovnikom, jako se moliti i trezveno ocenjivati svoje snage i mogućnosti.
Sve treba činiti samo uz pomoć i blagoslov Božiji
Sveštenik Igor Siljčenkov:
– „Obucite se u sveoružje Božije” (Ef. 6: 11), kaže nam apostol Pavle. Treba se nadati i strpljivo čekati, moliti se i postiti (ali samo po blagoslovu sveštenika). I naravno, može se uzeti dete iz dečjeg doma. „I ko primi jedno takvo dete u ime Moje, Mene prima” (Mt. 18: 5), kaže nam Gospod. Što se tiče veštačke oplodnje, to ne treba činiti, jer je protivprirodno. Gospod nam je dao drugi, prirodni način za začeće i rađanje dece, onaj koji nam najviše odgovara.
I još, ne treba ubrzavati događaje pomoću veštačke oplodnje, zato što je to mešanje u Božanski Promisao. Jer sve dobro, pa i decu, naravno, daje nam Bog. I sve nam to daje u pravo vreme. Odnosno, onda kad nam je potrebno, kad je to najbolje za nas. A mi zbog svoje grehovnosti i samovolje često ne želimo da to shvatimo i da prihvatimo. I zato u žurbi pokušavamo da učinimo ono što čini Gospod. I uvek to činimo neuporedivo gore nego Bog. Jer Otac naš nebeski je svet i nepogrešiv, a mi smo nemoćni, slepi i grehovni.
Zato ništa ne treba da činimo sami, već samo uz pomoć i blagoslov Božiji, koji se najčešće daju u Crkvi, između ostalog, preko sveštenoslužitelja.
Prorok Avram i Sara takođe dugo nisu imali decu i Bog im je darovao sina – pravednog proroka Isaka. I to u godinama kad više fiziološki nije moguće imati decu. Isto tako se pravednim bogoroditeljima Joakimu i Ani rodila Presveta Bogorodica – „Časnija od Heruvima i neuporedivo slavnija od Serafima”, kako Joj poje Sveta Crkva. I pravednima Zahariji i Jelisaveti rodio se Jovan Krstitelj. „Zaista vam kažem: među rođenima od žena nije se pojavio veći od Jovana Krstitelja” (Mt. 11: 11), kaže nam Gospod. A sve je to zato što su celog života živeli po volji Božijoj, svetu Božiju volju su uvek stavljali iznad svoje ljudske volje i svojih ljudskih želja.
I mi treba da težimo da postupamo isto tako. I tada će nam se rađati i budući sveci, i mi ćemo živeti u svetosti i videćemo mnoga čuda od Gospoda. I videćemo glavno čudo – da je Bog beskonačna, svesavršena Ljubav koja nas miluje i razapinje Se zbog nas. Ona nas vodi u večnu i beskonačnu radost u Carstvu Nebeskom sa svim svetima koji su od pamtiveka ugodili Bogu. Amin.
Sveštenik Maksim Gorožankin:
– Ako Gospod ne daje decu, naravno, treba Mu se obratiti vatrenom molitvom. I Crkva zna mnoštvo primera kad je u odgovor na molitve Bog davao blagoslov i kad je dolazilo do začeća deteta.
Ako nema dece u braku i ako je brak nevenčan, treba se venčati. U svim molitvama Tajne venčanja od Gospoda se mole dobra deca i blagodat za vaspitavanje dece.
Iskustvo pokazuje da neće biti zgoreg da odu na hodočasničko putovanje kod nekog od ugodnika Božijih. Ali samo da ne bude ovako: „Evo, idemo kod Matronuške, pomolićemo se, a kad se dete rodi, zaboravićemo put do hrama.” I tu postoji iskušenje. Ako se obraćamo Gospodu, molitva treba da bude otprilike sledeća: „Gospode, daj mi čedo po milosti Svojoj, a mi ćemo Ti posvetiti svoj život i vaspitavaćemo dete u Pravoslavlju.” I ako ljudi budu razmišljali na takav način, naravno, Gospod će dati Svoju blagodat.
Pripremio: iskušenik Nikita Popov
Prevod s ruskog: Marina Todić
Izvor: pravoslavie.ru
Najnoviji komentari