„Мајка је биће најсличније Богу.” Св. Николај Српски
„У тој својој непрестаној бризи она сваки дан умире за своју децу. То је истина нашег земаљског света, истина којој се диве Небески светови. Јер, ако има нечега на земљи чему се диве анђели небески, то је добра хришћанка, добра мајка, добра жена. Ништа није ни теже ни одговорније у нашем земаљском свету од дужности мајке хришћанке.” Св. Јустин Ћелијски
Поново смо у Барајеву, у епархији Шумадијској, овог пута у посети код свештеничке породице Милић, тачније у дому протојереја-ставрофора и архијерејског намесника Бељаничког, оца Вида Милића (42) и његове супруге Марије (41). Чули смо за њихов градитељски труд и да барајевска нова црква, посвећена Спаљивању моштију Светог Саве, изгледа као „мали рај”. Градећи свети Божији дом, они су градили и себе и свој топли породични дом. У прелепом новом парохијском дому је и њихов нови стан. На централном месту у трпезарији стоји икона Пресвете Богородице с малим Христом окружена цвећем. Слика најузвишеније љубави – свете љубави.
Има ли лепшег призора од мајке са дететом у наручју? Седморо их је држала на рукама попадија Марија. Прво чедо, Теодора, прва радост, била им је и прва жалост, јер је већ по рођењу била под сталним надзором лекара; страхујући за њен живот, одмах су је крстили, и она се као беба упокојила. Али, убрзо су радост донеле девојчице Доротеја (20), Николина (18), Софија (16), а потом и два сина Никола (14), Растко (8), и најмлађа кћи Јована (5).
– Оче, чули смо да сте познати као велики градитељ.
Отац Видо: Да, то је нешто што ја веома волим. Ово насеље се зове Багрдан. Некада је на овом месту била мочвара и мало језерце, а касније, када је то затрпано, формирана је сточна пијаца и бувљак. Најтеже је било припремити терен за градњу, заменити тло и бетонирати дубоке темеље, па тек тада приступити изградњи нове цркве, парохијског дома и целог комплекса. Веома смо поносни што су наша црква и њена порта једне од најлепших у Шумадији. Фреске и иконостас су осликали познати мајстори Владимир Карановић и Вероника Ђукановић. Чесма и црквена ограда урађени су од гранита, поклоном Горана Крсмановића, тада фудбалера, а сада дипломираног теолога и вероучитеља из Обреновца, који има седморо деце, о коме сте раније писали у Мисионару.
Моја попадија је осмислила и уредила зелене површине и створила угодан амбијент. Али, пре ове цркве имали смо мoжда и тежи подухват – обнову старог парохијског дома, где смо раније становали, и старе руиниране Цркве Светог Николе у Средњем Крају. Затим је дошао на ред и Мисионарски центар. У сарадњи с градском општином Барајево, отпочели смо на црквеном земљишту изградњу објекта који у основи има 800 м2, и грађен је по највишим стандардима. У њему већ ради вртић и јаслице, капацитета око 150–170 деце, а предвиђен је и смештај за децу ометену у развоју.
Ту је и државна музичка школа „Даворин Јенко”, која има око 90 ученика у девет класа. У току је изградња једног медицинског објекта, амбуланте с лекаром опште праксе и педијатријском службом. Поткровље краси мала капела коју ћемо посветити Пресветој Богородици. За овај подухват било је веома тешко обезбедити средства. Главна окосница средстава био је легат почившег Ђорђа Илића, сељака из Барајева, који је своју имовину завештао нашој цркви. Неко ће нам замерити да се Црква меша у послове изван своје надлежности. То није тачно. За Цркву је најбитнији човек и његова душа. Утолико имамо већу одговорност и обавезу када је у питању дете, тај мали, невини човек.
– О вама је писао „Барајевски гласник” из кога смо сазнали да вам је Скупштина градске општине Барајево 2013. доделила златни печат Правитељствујушчег совјета сербског за изузетно залагање у изградњи Мисионарског центра. А пре тога је Црквеној општини додељен сребрни печат.
Отац Видо: Не мислим да орден припада само мени. Требало би га испарчати на све оне који ме свесрдно прате у мојим напорима. На првом месту, моја породица, црквеноопштински одбор и наш епископ Јован, без чијег бих благослова ја био само сува грана на родном дрвету. Чврсто верујем да сам само алатка у Божијим рукама, јер без Његове воље ништа не бисмо учинили.
– Мудри Његош каже: „Прегаоцу Бог даје махове.”
Отац Видо: Још и више – крила. Већ сам рекао да је градитељство моја љубав. Увек сам гледао да будем један од радника, а не пословођа. Кад смо постављали куполу на новој цркви, нико од радника није смео на врх. Неколико пута су мене подизали дизалицом. Једном је наишао и владика Јован и уплашио се видевши ме завезаног конопцем око појаса како висим у ваздуху. А моја попадија, тада трудна, склањала је децу да не гледају, крстила се и молила: ‘Боже, помози!’ Било је још веома опасних ситуација у којима сам се обрео у току градње, али Бог је увек помагао.
– Шта је вас двоје упутило ка Богу? Да ли су ваши родитељи били побожни или је на вас утицао неко други или неки необичан догађај? Можда је било свештеника међу вашим прецима?
Марија: Мој отац, Милан Јовановић, лекар, и мајка Велизарка, социјална радница, мог брата Милоша и мене нису увели у веру. У Сокобањи сам завршила основну, а Средњу медицинску школу (фармацеутски смер), у Београду. Становала сам код баке Софије, мамине мајке, која је живела у улици испод Цркве Светог Александра Невског. Сваког дана сам слушала звона са храма која су ме просто привлачила. Али, бака, коју сам неизмерно волела, рекла ми је данисам крштена и тада сам се у својој 15. години крстила.
Отац Видо: Рођен сам у побожној хришћанској породици од оца Милорада и мајке Милојке у централној Босни (Округлица). Како у селу није било цркве, крштен сам у Цркви Покрова Пресвете Богородице у Варешу са 6 месеци. Имам само сестру, Дану. Не могу рећи да су моји родитељи добро познавали своју веру, али славили смо Ђурђиц, редовно постили и причешћивали се. Са очеве стране није било свештеника, али са мајчине стране ближи рођак је владика захумско-херцеговачки Григорије.
Да почнем да размишљам о Богу били су пресудни драматични догађаји, који су потресли породицу мога оца. Наиме, деда Видо, чије име носим, доживео је страшну трагедију – усташе су 1942. упале у његову кућу и заклале му жену и сву чељад, међу којом његових деветоро деце. Он се касније оженио удовицом која је довела своје двоје деце, а родила му шесторо. Нажалост, сви су умирали млади – једна тетка са 20, друга са 45, стриц са 32 године. Данас је жив само мој отац. Тако ме је страх од смрти довео до Извора живота. То је утицало да упишем Богословију као животно опредељење, боље рећи, то сам доживео као Божији призив.
– Где сте завршили Богословију и како сте се упознали вас двоје?
Отац Видо: Завршио сам Богословију Светог Саве у Београду, а тренутно сам апсолвент на Богословском факултету. Нас двоје смо се упознали у Београду преко заједничких пријатеља. Пре венчања, предложио сам својој будућој супрузи да Васкршњи пост проведемо у неком манастиру. Тако сам ја отишао у Студеницу, а Марија прво у Свету Петку у Стублу, а потом у Градац. У Студеници сам упознао дивног игумана, оца Јована, који је касније, 2002. вољом Божијом постао наш владика шумадијски. Када нас је испраћао из Студенице уз очинске савете којих се и данас сећамо, дао нам је благослов за Свету тајну брака. Исте године, у лето 1993, венчали смо се у Храму Светог Вазнесења Господњег у Жаркову. Тада сам још био клирик Митрополије дабробосанске.
Марија: Тај боравак у манастиру ми је много значио да схватим какав ме живот чека и увидела сам, хвала Богу, да постоје друге вредности у животу у односу на оно што сам до тада мислила. За мене је то био призив. Моји родитељи очекивали су да постанем лекар или фармацеут, а ја сам одлучила да се удам за будућег свештеника. Њихов страх је био још већи после венчања, кад је требало да одемо у ратно подручје БиХ. Тада смо живели у Мељаку.
Отац Видо: Да, она је остала у Мељаку, а ја сам у зиму 1994. рукоположен у чин ђакона у Сарајеву, на Илиџи, у Цркви Св. Саве. Пошто је 1996, због ратних услова Митрополија расељена, добио сам канонски отпуст и у марту 1997. рукоположен сам у чин свештеника у Крагујевцу и убрзо постављен овде у Барајеву, у Цркви Св. Николе, а од 2006. смо у новој цркви. Чин протојереја-ставрофора добио сам приликом освећења нове цркве 2006. године. Свештенослужим већ 18 година.
– Марија, како је бити попадија? Је ли био лакши „пробни рад” у манастиру?
Марија: Није лако, али имам помоћнике, помажу старије ћерке, а о. Видо је незаменљив. Он не може без рада. С једног посла на други. За велике празнике, много ми помаже Видова сестра Дана, а уствари ја је доживљавам као да је моја сестра, и дивне младе жене из наше цркве, да почистимо, скувамо, направимо колаче, офарбамо јаја… Дружење после Литургије за нас је продужетак Литургије у коме заиста уживамо.
– Шта је најважније у хришћанском животу?
Отац Видо: Живети живот Христом и сведочити Христа. Савременом човеку данас је тешко да се одрекне света у коме пребива. То и није предуслов за честити хришћански живот, кроз који желимо да задобијемо вечност. Човек треба свет да преображава, односно да у свету буде икона Божија.
– Свештеник је јавна личност. Све су очи упрте у вас. У вама се народ огледа и у вас се угледа, као у Господа Христа. То је велика одговорност пред Богом и народом Божијим. Да ли и деца свештеника треба да буду узор својим друговима, у сваком погледу, посебно у погледу моде? Колико ту помаже веронаука?
Отац Видо: У Светом Писму је записано да су хришћани светлост свету и со земљи. Отуда сваки хришћанин треба да буде пример другима, а посебно свештеничка породица. Истина, свештеничка деца су понекад изложена непотребним анализама и од њих се очекује увек више него што је критичар и сам спреман да учини. Наша деца се облаче пристојно и по гардероби се не издвајају од друге деце. Кад год смо у могућности, купимо им оно што је квалитетно, али не модерно и фирмирано. Добри су ђаци, девојке су за певницом, дечаци у олтару, посте од малих ногу и редовно се причешћују. Сами су изградили став да им није потребно додатно украшавање тела јер имају од Бога даровану лепоту, те нису подлегли разним, рекао бих, унакажавањима, а не како их називају ‘улепшавањима’.
Наша деца су патријархално васпитана и труде се да не учине нешто што би довело у питање њихов образ, али и образ свештеничке породице. За духовно образовање деце веома је битна веронаука, али није гарант да ће то дете сутра бити добар човек и прави верник. Ако она не оплемени душу младог човека да спозна да је он део заједнице и да у сваком човеку види брата сазданог по лику Божијем, онда веронаука није постигла циљ. Зато је велика одговорност на вероучитељима да тај млади човек заволи веронауку, а кроз њу и литургијски живот, што у ствари јесте циљ веронауке.
Марија: Са децом смо, пре свега, искрени пријатељи. Не сматрамо да смо експерти за васпитање, али се трудимо да деци укажемо шта су праве вредности. Ауторитет је битан, али га је тешко одржати. Понекад љубав надјача ауторитет, па погазимо оно што смо зацртали. Све проблеме решавамо првенствено разговором, нажалост, понекад с повишеним тоном с родитељске стране. Ја сам задужена за женску децу. Говорим им да мода није битна ствар, али наилазе на пребацивања од својих вршњакиња.
Свесна сам да смо ми у служби других и да свештеничка породица има другачији живот, много више обавеза и одговорности. Није увек лако, али искреним поверавањем, Богу хвала, пребродили смо критични период. Сада су на реду дечаци, те ће се њима више бавити отац.
– Које школе деца уче? Како уче? Да ли се баве додатним активностима, спортом, уметношћу? Колико читају? Колико су под утицајем виртуелне стварности?
Марија: Најстарија ћерка је на првој години Правног факултета, а млађе ћерке су трећа и друга година Архитектонско- техничке и Медицинске школе. Синови су седми и други разред основне школе. Одлични су и врло добри. Николина је завршила основну балетску школу „Лујо Давичо” у Београду, а сада с Николом и Растком иде у основну музичку школу „Даворин Јенко” у нашем Мисионарском центру. Воле да читају. Што се тиче нових технологија, не можемо рећи да их деца не користе, али их контролишемо и ограничавамо.
– Ваша брачна заједница је, на првом месту, молитвена заједница. Колико молитва доприноси побољшању вашег живота, тј. колико сте „одевени у реч Божију као у какву прекрасну одећу” (Св. Теофан Затворник)? Колико наглашавате значај молитве вашим парохијанима, нарочито за време поста? Какве активности постоје при цркви?
Отац Видо: Молитва је наша веза са Господом. Уколико нема личне молитве, човек је као цвет који се не залива и увенуће пре или касније. Мислим да је најбоља лична молитва, која није дело неког ученог теолога већ израз духовног расположења и жеље за обраћањем Господу. Посебно наглашавам неопходност заједничке молитве у породици јер се кроз ту молитву пројављује Црква у малом. Чини ми се да Бог највише чује наше молитве упућене с нашег малог кућног олтара.
Пост не може бити циљ сам себи. Уколико није повезан с молитвом и другим хришћанским врлинама и није крунисан Светом тајном причешћа, пост је бесмислен. То је онда обично мучење тела слично разним дијетама. Попадија је одличан појац, предводи певницу. Уз нашу музичку школу савладала је црквено појање и научила црквенословенски, а укључена су и наша деца. У оквиру нашег пастирског рада, два пута годишње водимо децу која похађају веронауку на поклоничка путовања, као и одрасле. Овај вид пастирске делатности је веома битан јер ходочасницима отвара духовна сазнања и утврђује их у вери. Такође организујемо такмичења ученика веронауке. До сада смо се борили да стекнемо нормалне услове за рад, а од сада ћемо више радити на духовном препороду наших парохијана.
– Има ли за вас и вашу децу летовања и зимовања?
Отац Видо: С обзиром на то да је наша породица вишечлана, нисмо у могућности да идемо сваке године. Лично не волим сунчање, али сам децу научио скијању и кад год смо у прилици идемо на скијање. Море углавном мењамо за Сокобању, где нам деда Милан живи сам, јер се бака пре пет година упокојила. Од поклоничких путовања, остаће нам незаборавно оно за Васкрс 2005. у Свету Земљу са „Доброчинством”. А кад год се укаже прилика, радо посетим Свету Гору и манастир Хиландар који ми увек открије нешто ново.
– Да ли је сваки порођај био исти? Је ли било страха од порођаја?
Марија: Сви порођаји су били мање-више исти. Ако се изузму проблеми с проширеним венама, због којих сам морала повремено да будем хоспитализована, није било страха од порођаја. Напротив, жељно сам сваки пут ишчекивала први дечји плач. Кад су заређале девојчице, силно сам желела да имамо сина, а о. Видо ме је тешио: ‘Не брини, Бог промишља!’ И заиста, кад је 2000. обновљена стара Црква Св. Николе, родио нам се Никола, а кад је 2006. завршена градња нове Цркве, Светог Саве, родио нам се Растко.
– Велики проблем у Србији је драстичан пад наталитета. Како се борити против абортуса?
Отац Видо: Абортус је тежак смртни грех, много тежи од убиства одраслог човека, јер се овим чином лишава живота једно људско биће пре него што је и започело живот и пре него што се удостојило крштења. Мислим да ми, као Црква, не смемо да се измакнемо и кажемо лекарима: ‘То је ваш проблем’. Морамо с њима бити добри сарадници и мисионари као што је Апостол Павле био међу незнабошцима, јер ‘не знају шта чине’. Дужни смо да им укажемо да је то страшан грех. Многе хришћанке, које су се духовно пробудиле, долазе и исповедају тај грех, али има и оних које без имало страха од Бога набрајају многе абортусе, као нешто неважно.
– Какав је ваш став о вантелесној оплодњи? Православна Црква још није дала свој званични став, а Римокатоличка је изричито против. Православни хришћани питају да ли могу то да користе.
Отац Видо: Када је у питању вантелесна оплодња, човек мора бити веома обазрив према ономе што ће изнети. На првом месту, сматрам да се с проблемом стерилитета сусреће велики број зрелијих, али и веома младих људи. Њихова жеља да по сваку цену имају порода сама по себи није за осуду. Методи којима желе да остваре ту жељу могу бити неблагословени са становишта Цркве. На првом месту ради се о злоупотребама којих данас има све више. Вантелесна оплодња не мора унапред бити одбачена. Не заборавимо, у тај плод Бог удахњује душу, а човек се не рађа без воље Божије. Лично сматрам да лекари и свештенослужитељи треба да буду сарадници, на сваком пољу, да једни другима указују на научна и морална достигнућа. Ово је веома битно питање за нашу Цркву и у њему смо обавезни да учествујемо. Уколико се искључимо, вантелесне оплодње неће престати али ће бити све више злоупотреба.
– Оче, а шта ћемо с пушачима? Пушење је велики грех, убија и душу и тело. Зар то није равно самоубиству? А они се и причешћују.
Отац Видо: То је велики проблем. Негде сам прочитао да је Русија на првом месту у свету по проценту пушача, али ни мала Србија не заостаје. Ни закон о забрани пушења на јавним местима није утицао да се смањи број пушача, ни у Русији ни код нас. То је тешко излечива страст. Ти људи су озбиљно болесни, болесна је њихова позитивна, стваралачка воља, јер су, често несвесно и наивно, изабрали рушилаштво, окренуто пре свега против себе. Страшно је гледати младе како пале једну цигарету за другом. Чувена је анегдота блаженопочившег владике шумадијског Саве који је рекао да би човек имао димњак на глави када би за њега Бог предвидео да буде пушач. Можда нисмо спремни да се суочимо са овим проблемом као Црква из разлога што и у нашим редовима имамо велики број пушача.
– Које су лепе стране многодетства? Има ли и лоших? Да ли сматрате да је спасење у рађању?
Марија: Лепота је у заједништву и међусобној љубави и служењу једних другима. Лоших страна нема, али оно захтева велику жртву, посебно родитеља.
Отац Видо: Спасење је у Христу, јакој вери и чистом срцу. Рађање није гарант спасења, али је пут којим се може задобити спасење. Ако наш пород не изведемо на прави пут но препустимо да их улица васпитава, ризикујемо да од нашег, али и њиховог спасења неће бити ништа.
– Имате ли поруку охрабрења породицама које избегавају многодетство?
Отац Видо: Сваке године Србија је мања за један цео град. Када је труд на нашој страни одсутан, тада и Божија помоћ престаје. Уместо да рађањем ‘правимо’ посао, ми празнимо села, школе, вртиће, и пустош остављамо у наслеђе будућим поколењима. Све што смо до сад изгубили, а изгубили смо много, последица је нашег нерађања.
Наша порука свим младим људима који су у могућности да рађају јесте: У животу све планирајте, али рађање немојте, то оставите Богу. Времена јесу тешка, али никада и нису била лака па су се деца рађала. Не дозволите да ваш комодитет буде мерило због кога ћете се одрећи онога што вам Бог дарује. Ништа не може заменити један дечји загрљај и искреност дечје љубави. Наш стари народ је говорио: „Није богат ко има волова, већ онај што има синова.” Ми, Богу хвала, имамо и кћери и синова, и то богатство не бисмо мењали ни за шта.
Петогодишња Јована се преобукла у успавану лепотицу и, да би нам показала како је она већ велика и права домаћица, послужила нас је бомбонама, па нам је одрецитовала песмицу о Светом Сави и отпевала „Јединородниј Сине,” а за растанак даровала нам честитку за Васкрс: свој цртеж, на коме је лепо нацртала велику нову цркву, сунце и лептира изнад куполе, а испред улазних врата – тату и маму.
Разговор водила: Радмила Грујић
Извор: Православни мисионар, бр. 342
Објављује се с благословом уредника Мисионара
Најновији коментари