Прича моје ћерке више није никаква новост. Овакве ствари дешавају се и у вашој држави, у вашем граду, а можда чак и у вашој улици. Родна дисфорија – неусклађеност између нечијег биолошког пола и унутрашњег доживљаја себе – креће се потајно и брзо, и продире подједнако и у животе девојчица и дечака.
Но, ово није прича упозорења. Ово јесте упозорење.
Моја ћерка је од рођења била веома женствена девојчица. Захтевала је да јој зидови собе буду окречени у розе, а до трећег разреда одбијала је да носи било шта осим хаљиница. Избегавала је играчке старијег брата и спортске активности, а уместо тога бирала шољице за чај и Шопкинсе, серију ситних колекционарских играчака.
Највише је волела да ми се ушуња у орман и обуче оних неколико блиставих одевних предмета и натакне најсјајније лаковане штикле. Није хтела да иде на спорт већ је одабрала уметност и шивење.
Све се нагло променило када је напунила 12 година. Како је физички стасавала у младу жену, престала је да ме моли да добије бикини и није хтела да носи ништа што јој је истицало фигуру. Груди је крила испод веома широких мушких дуксева.
Сетила сам се да сам и ја нешто слично радила када је тело почело да ми се мења, тако да се у почетку нисам бринула.
Онда је уронила у уметност анимеа и косплеја – хоби где се облачиш као ликови из књига и филмова из жанра фантастике. Подржавала сам ту њену креативну страну.
Нисам знала да аниме и косплеј могу да преплаве и збуне ум младе особе. Нисам знала да аниме и косплеј подразумевају теме везане за тзв. „џендер бендинг“, (преиспитивање уобичајених родних норми и ставова – прим. ур.) и да се та заједница бави и темама педофилије и секса.
Такође нисам знала да старији косплејери у заједници „врбују“ млађе за секс.
У то време, ћерка је у школи прошла кроз програм „Разговори за тинејџере“ (Teen Talk) – програм развијен у канадској провинцији Манитоба, осмишљен да пружи „младим људима тачне [неосуђујуће] информације“ о „сексуалности, репродуктивном здрављу, перцепцији тела, свести о злоупотреби супстанци, менталном здрављу, разноврсности и борби против насиља“.
После тога, кући је донела потпуно нови језик. Она и све њене другарице разговарале су о својим ознакама – полиаморна, лезбејка, пансексуална. Ниједна од тих пет девојака није одабрала ознаку „основна“ (енг. basic), што је њихов термин за хетеросексуалну девојку.
Сада сам већ почела да се бринем.
Удаљила се од старих другарица и све више времена почела да проводи на интернету. Проверавала сам јој телефон, али нисам била довољно проницљива да схватим да је поставила лажне налоге на друштвеним мрежама у случају да почнем да их гледам.
Једна старија девојка дала је до знања да је заљубљена у моју ћерку. Забранила сам јој да долази код нас. Касније сам сазнала да је малтретирала моју ћерку.
Када ми је ћерка била у осмом разреду, уместо поклона за Божић, одвела сам је на фестивал анимеа SacAnime у Сакраменту у Калифорнији. Тамо је упознала три године старију девојку, која је била много зрелија од ње. Та девојка је очарала моју ћерку духовитошћу и великодушношћу.
Та старија девојчица је за себе користила заменицу у множини, „они“. Након што су се упознале, моја ћерка се ошишала као дечак, престала да се брије и замолила ме да јој купим доњи веш за дечаке. У свему је опонашала ту старију другарицу.
Почела је да снима грозне видео-снимке за ТикТок, користила је вулгарне речи, а своју собу је преуредила да изгледа као пећина. Сама је себи пробушила нос и ставила ону брњицу, као бик. Прекршила је сва породична правила. Преображавала се у створење које је личило на вампира. Нисам могла да је препознам. Њена личност је потонула у бес и грубост.
У лето пред полазак у девети разред објавила је да је трансродна. Након тога је почела да прети да ће се убити. Пала је у дубоку депресију.
Успела сам да дођем до свих лозинки за све њене налоге на друштвеним мрежама. Запрепастила сам се оним што сам видела.
Скоро сви с којима је разговарала били су ми непознати, осим другарице коју је упознала на фестивалу SacAnime, а која јој је послала видео-снимак на ком мастурбира. Чет на онлајн платформи Дискорд (Discord) садржао је фетишистичке разговоре о сексу. Деца су једна другима слала еротске садржаје, укључујући и оне са елементима инцеста и педофилије.
Старије девојке су саветовале млађе како да своје голишаве фотографије продају мушкарцима.
Девојке су се хвалиле разним психичким обољењима. Разговарале су о дејству различитих лекова. Говориле су да су оне заправо дечаци, а не девојке. Говориле су о „горњој операцији“ (тј. уклањању дојки) и „јастучићима“ који праве избочину у пределу препона, како би деловало као да је ту пенис.
Електронски уређаји моје ћерке били су препуни видео-снимака с ТикТока и јутјубера који говоре о томе како се сјајно осећају сада када су „направили транзицију“ (прешли у други пол – прим. ур.).
Било је порука у којима су јој непознати људи саветовали да ме шутне у главу јер сам „трансфобична“ зато што нећу да јој се обраћам користећи мушко име.
Побеснела сам. Узела сам телефон и избрисала јој све друштвене мреже – Јутјуб, Инстаграм, Дискорд, Редит, Пинтерест и Твитер. Чак сам јој блокирала и приступ интернету. Избрисала сам јој све контакте и променила број телефона.
Седела сам поред ње док је „похађала“ школу онлајн преко Зума. Избрисала сам Јутјуб с паметних телевизора и закључала даљинске управљаче. Склонила сам све аниме књиге из њене собе. Бацила сам јој све костиме. Забранила сам јој све другарице које су ми деловале иоле сумњиво.
Отишла сам у полицију због порнографије. Одштампала сам закон и рекла јој да ако јој неко пошаље порнографију, нећу оклевати да их тужим.
Мрзела ме је као што наркоман мрзи онога ко га спречава да се дрогира. Чврсто сам остала при свом, иако ме је непрекидно вербално злостављала.
Након консултација са седам стручњака за ментално здравље, пронашла сам психијатра у другој држави који је био вољан да пронађе узрок изненадног „транродног“ идентитета моје ћерке.
Прочитала сам све што је написано на ту тему, разговарала с другим родитељима и стручњацима. Непрестано сам се трудила да обновим везу која је некада постојала између нас.
После годину и по дана правог пакла, моја ћерка се сада коначно враћа свом правом „ја“ – поново је лепа, уметничка душа, добра и пуна љубави.
Не знам који су то тачно састојци магичног напитка помогли да се моја ћерка ослободи родне дисфорије. Могуће је да ће се формула разликовати код других, али што се нас тиче, након што смо испрва накратко погрешили и користили мушко име кад смо јој се обраћали, читава наша породица и све одрасле особе у животу моје ћерке обраћали су јој искључиво њеним правим именом и заменицама за женски род.
Нисмо јој дозволили „друштвену“ промену пола, иако нисмо могли да контролишемо шта се дешава у школи. Тешко је поверовати, али наша локална римокатоличка средња школа одбила је да се придржава нашег захтева да се према њој опходе као према девојчици.
Као што сам рекла, избрисали смо јој све друштвене мреже и онемогућили комуникацију са свима, осим са особама које смо ми одобрили. Терала сам је да слуша посебне поткасте на ту тему док сам је возила у школу. Одштампала сам материјале о женама које су прошле „детранзицију“ (које су узимале хормоне супротног пола, али су се покајале због тога и поново почеле да живе као жене), и оставила их по читавој кући.
Сву литературу коју сам проучавала остављала сам на видним местима, укључујући и књигу „Непоправљива штета: Трансродна лудост која заводи наше ћерке“ ауторке Ејбигејл Шрајер, „Родна дисфорија: Терапеутски модел за рад с децом, адолесцентима и младим одраслима“ Сузан Еванс и друге.
Пратила сам савете из поткаста организације Родитељи за етичку негу (Parents for Ethical Care) и књиге „Престати, детранзитирати и детоксиковати: како да избавите дете из родног култа“ ауторке Марије Кефлер.
Напорно сам радила на томе да повратим блискост која је некада постојала између ње и мене. Толико сам се суздржавала да сам језик гризла до крви. Подносила сам њен бес и одговарала јој само љубављу, или одлазила из собе када сам знала да ћу погрешно реаговати.
Затицала сам је и у рањивим тренуцима, и тада је грлила и легала поред ње у кревет. Престала сам да је доживљавам као жртву неке интриге или чудовишта.
Дала сам јој до знања да никада нећу престати да се борим за њу. Показала сам јој плакате које сам носила на протестима у којима сам учествовала. Засипала сам је питањима која су указивала на нелогичности родне идеологије. Када би дошла у моју канцеларију, увек сам на монитору имала смешне мимове који су критиковали родну идеологију. Што је најважније, чврсто сам остала при свом ставу. Одбила сам да њене заблуде прихватим са саосећањем.
Знам да морам да наставим да будем упорна и да не попуштам, јер је родна идеологија продрла у све области живота. Међутим, сада могу да одахнем.
Аутор је Чарли Џејкобс (Charlie Jacobs), калифорнијска супруга и мајка двоје тинејџера која пише под псеудонимом. Донедавно је радила с пола радног времена, али сада едукује друге родитеље о томе како родна идеологија може да обрлати децу.
Извор: What I’ve Learned Rescuing My Daughter From Her Transgender Fantasy
Најновији коментари