Основи социјалне концепције Руске православне цркве

Руска Православна Црква је у свом саборском документу, који доносимо у наставку текста, разматрала важна питања из области биоетике, укључујући и питање светиње живота (заштите живота сваког човека од тренутка зачећа), вантелесне оплодње, еутаназије, сурогат материнства итд.

Oвим документом, заснованим на учењу Цркве, Руска Православна Црква изнела је свој став по специфичним моралним питањима која се јављају у савременом добу и тако нам дала добар оријентир за нашу савест и наше одлучивање када се сусретнемо са неким од ових питања и проблема.

 

12. ПРОБЛЕМИ БИОЕТИКЕ

 

12.1. Буран развој биомедицинских технологија, које су активно продрле у живот савременог човека од рођења до смрти, као и немогућност да се на моралне проблеме који се притом појављују добије одговор у оквирима традиционалне медицинске етике, изазива озбиљну забринутост друштва. Покушаји људи да себе поставе на место Бога, произвољно мењајући и „побољшавајући” Његову творевину, могу да донесу човечанству нове тешкоће и патње. Развој биомедицинских технологија значајно превазилази осмишљавање потенцијалних духовно-моралних и социјалних последица њихове неконтролисане примене, што не може а да не изазива дубоку пастирску забринутост у Цркви. Формулишући свој однос према проблемима биоетике, о којима се нашироко расправља у савременом свету, а пре свега према онiм биоетичким реалностима које директно утичу на човека, Црква полази од представа о животу заснованих на божанском Откривењу. То су представе о животу као скупоценом дару Божјем и о неотуђивој слободи и боголиком достојанству човекове личности, призване да „трчи према циљу ради награде небескога призвања Божјега у Христу Исусу” (Филипљ. 3,14), према постизању савршенства својственог Оцу небеском (Мат. 5, 48) и према обожењу, којим људи постају „причасници божанске природе” (II Петр. 1,4).

 

12.2. Од најстаријих времена Црква намерни прекид трудноће (абортус) сматра тешким грехом. Канонска правила изједначавају абортус са убиством. У основи такве процене налази се уверење да је настајање људског бића дар Божји, због чега сваки насртај на живот будуће људске личности, од тренутка зачећа па надаље, јесте злочин.

 

Псалмопојац описује развој плода у утроби мајке као стваралачки чин Божји: „Јер си ти створио што је у мени, саставио си ме у утроби матере моје. Ниједна се кост моја није сакрила од тебе, ако и јесам саздан тајно, откан у дубини земаљској… Заметак мој видеше очи твоје” (Пс. 139,13 и 15 – 16). О томе сведочи Јов у речима којима се обраћа Богу: „Твоје су ме руке створиле и начиниле, и ти ме одасвуд потиреш. Сети се да си ме од земље начинио, и опет ћеш ме у прах претворити… Ниси ли ме као млеко слио и усирио ме као сир?… Навукао си на мене кожу и месо, и костима и жилама сплео си ме. Животом и милошћу даривао си ме; и старање твоје чувало је дух мој… Зашто си ме извадио из утробе? 0, да умрех! Да ме ни око не виде!” (Јов 10,8 -12 и 18). „Пре него што те саздах у утроби, знах те; и пре него што ти изиђе из утробе, посветих те”, рекао је Господ пророку Јеремији (1,5–6).

 

У Учењу Дванаесторице апостола, једном од најстаријих споменика хришћанске књижевности, међу најважнијим заповестима Божјим налази се и ова: „Не убијај дете, изазивајући побачај!” Атинагора, апологет из 2. века, писао је: „Жена која је починила побачај убица је и одговараће пред Богом, пошто је… заметак у утроби живо биће, о коме се стара Господ.” На размеђи 2. и 3. века Тертулијан је тврдио: „Онај ко ће бити човек, већ је човек.” У 2. и 8. канону светог Василија Великог, који су укључени у Књигу правила Православне Цркве, а потврђени су 91. правилом Шестог васељенског сабора, казано је: „Жена која намерно убије плод у својој утроби подлеже казни за убиство… Убице су и оне које дају средства за побачај, а и оне које узимају плодоубиствене отрове.” Уз то, свети Василије прецизира да тежина кривице не зависи од тога који је месец трудноће у питању: „Тачног одређивања да ли је плод добио облик или је још без облика – код нас нема.” Свети Јован Златоуст је жене које изврше абортус називао „још горима од убица”.

 

 

 

На велику распрострањеност и оправдавање абортуса у савременом друштву Црква гледа као на претњу будућности човечанства и као на очигледан знак моралне деградације. Верност библијском и светоотачком учењу о светости и драгоцености човечјег живота од самог његовог зачетка неспојива је са признавањем жени „слободе избора” у одлучивању о судбини плода. Осим тога, абортус представља озбиљну претњу и физичком и душевном здрављу мајке. Црква је, такође, увек сматрала за своју дужност да ступа у заштиту најнемоћнијих и најзависнијих људских бића, а то су управо нерођена деца. Православна црква ни под каквим околностима не може дати благослов за извршење абортуса. Црква не одбацује жене које су извршиле абортус, али их позива на покајање и превазилажење пoгубних последица греха кроз молитву и епитимију, са потоњим приступањем спасоносним светим Тајнама.

 

Када постоји непосредна претња животу мајке због продужетка трудноће, нарочито уколико она већ има деце, у пастирској пракси препоручује се снисхођење. Жена која је прекинула трудноћу у оваквим околностима не бива одлучена од евхаристијског општења са Црквом, али се оно условљава испуњавањем њеног личног покајног молитвеног правила. То правило одређује свештеник који прима њену исповест. Борба против абортуса, на који се жене понекад одлучују услед крајње материјалне беде и из осећања беспомоћности, захтева од Цркве и друштва спровођење делотворних мера за заштиту материнства, као и пружање услова за усвајање оне деце коју њихове мајке, услед одређених околности, не могу самостално да подижу.

 

Одговорност за грех убиства нерођеног детета сноси, поред мајке, и отац уколико се сагласио са одлуком да се изврши абортус. Ако је абортус извршен без сагласности мужа, то може да буде повод за раскидање брака (види 10.3). Грех пада и на душу лекара који је извршио абортус. Црква позива државу да медицинским радницима призна право да, из разлога савести, одбију да изврше абортус. Често се тврди да је правна одговорност лекара за смрт мајке на порођају неупоредиво већа од одговорности за погубљење плода. Такав став се не може прихватити као меродаван, поготову из разлога што он подстиче медицинске раднике, а преко њих и пацијенте, на извршавање абортуса. Лекар мора да испољи максималну одговорност када поставља дијагнозу која може да подстакне жену на прекид трудноће, при чему медицински радник, верник, мора детаљно да упореди медицинске налазе са заповешћу хришћанске савести.

 

 

12.3. Духовно-моралну оцену изискује и проблем контрацепције. Нека од контрацептивних средстава фактички имају абортивно дејство, које вештачки прекида живот ембриона у једној од најранијих фаза. Због тога за њихову примену важе ставови који се односе на абортус. Остала пак средства, која нису повезана са прекидом већ започетог живота, не могу се ни у ком случају изједначавати са абортусом. Одређујући свој однос према контрацептивним средствима, хришћански супружници треба да имају на уму да је продужетак људског рода један од основних циљева богоустановљеног брачног савеза (види 10.4). Намерно одбијање рађања деце из себичних побуда обезвређује брак и постаје несумњив грех.

 

Супружници истовремено имају пред Богом одговорност за пуновредно и квалитетно подизање деце. Један од начина реализације одговорног односа према њиховом рађању јесте уздржавање од полних односа за извесно време. Уосталом, треба имати на уму речи апостола Павла упућене хришћанским супружницима: „Не забрањујте се једно другоме, сем по договору привремено, да бисте се предали посту и молитви, па опет да се састанете, да вас сатана не искушава вашим неуздржавањем” (I Кор. 7, 5). Очигледно је да супружници треба да у овој области доносе одлуке уз узајамну сагласност и уз савет духовника. Он треба да са пастирском опрезношћу узима у обзир конкретне услове живота брачног пара, њихов узраст, здравље, степен духовне зрелости и многе друге околности, као и да разликује оне који су у стању да „приме” високе захтеве уздржавања од оних којима то није „дато” (Мат. 19, 11), водећи пре свега бригу о очувању и јачању породице.

 

Свети Синод Руске Православне Цркве, одлуком од 28. децембра 1998. године, указује свештеницима који обављају духовничко служење на „недопустивост принуде или наговарања својих духовних чеда, супротно њиховој вољи, на… одрицање од супружанског живота у браку”. Затим подсећа пастире и на неопходност „чувања посебне целомудрености и посебне пастирске опрезности приликом разговора са својим духовним чедима о питањима повезаним са овим или оним аспектом њиховог породичног живота”.

 

12.4. Примена нових биомедицинских метода у многим случајевима омогућава да се превазиђе болест неплодности. Истовремено се све више практикује технолошко интервенисање у процес зачећа људског живота, што представља претњу по духовни интегритет и физичко здравље личности. Угрожени су и односи међу људима, који су од памтивека били основа друштва. Са развојем поменутих технологија повезано је и ширење идеологије такозваних репродуктивних права, идеологије која се сада пропагира и на националном и на међународном нивоу. Овај систем погледа даје предност полној и друштвеној реализацији личности над бригом о будућности детета, о духовном и физичком здрављу друштва и о његовој моралној стабилности. У свету се постепено формира однос према човековом животу као према производу који може да се бира у складу са сопственим склоностима и којим се може располагати исто као и материјалним вредностима.

 

У молитвама чина венчања Православна Црква изражава веру у то да је рађање деце жељени плод законитог брака, али није његов једини циљ. Црква се не моли само за „плод утробе на корист” супружника него и за дарове непролазне узајамне љубави, целомудрености, „слоге душа и тела”. Зато Црква не може сматрати морално оправданима методе за рађање деце који нису у складу са замислима Творца живота. Ако муж или жена нису способни за зачеће детета и ако им терапеутски и хируршки методи лечења неплодности не помажу, они треба смирено да прихвате своју бездетност као посебан призив.

 

Пастирске препоруке морају у оваквим случајевима да узимају у обзир могућност усвајања детета уз узајамну сагласност супружника. У допустива средства медицинске помоћи спада вештачка оплодња полним ћелијама мужа, јер она не ремети целовитост брачног савеза, суштински се не разликује од природног зачећа и реализује се у контексту супружанских односа.

 

Манипулације пак повезане са „донаторством” полних ћелија нарушавају интегритет личности и изузетност брачних односа, допуштајући мешање треће стране у њих. Осим тога, таква пракса охрабрује неодговорно очинство или материнство, јер је оно отворено ослобођено ма каквих обавеза у односу на оне који су „тело од тела” анонимних донатора. Коришћење донаторског материјала руши основе породичних веза пошто претпоставља да дете, поред „социјалних”, има још и „биолошке” родитеље.

 

„Сурогатно материнство”, то јест ношење, до краја трудноће, оплођене јајне ћелије од стране жене која, после порођаја, враћа дете „наручиоцима”, противприродно је и морално недопустиво, чак и када се остварује без новчане надокнаде. Овај метод доводи до рушења дубоке емотивне и духовне блискости која се успоставља између мајке и детета већ за време трудноће. „Сурогатно материнство” изазива трауме, како код жене која изнесе трудноћу до краја и чија материнска осећања бивају погажена тако и код детета, које касније може доживети кризу идентитета.

 

Са православнога становишта, морално су недопустиве и све врсте вантелесне оплодње, које подразумевају припремање, чување и намерно уништавање „сувишних” ембриона. Морална осуда абортуса од стране Цркве управо се и заснива на признавању људског достојанства ембриона (види 12.2).

 

Оплодња неудатих жена уз коришћење донаторских полних ћелија или реализација „репродуктивних права” било неожењених мушкараца било лица са такозваном нестандардном сексуалном оријентацијом лишава будуће дете права да има и мајку и оца. Коришћење репродуктивних метода ван контекста Богом благословене породице постаје облик борбе против Бога, која се води под плаштом заштите људске аутономије, а у ствари у име изопаченог схватања слободе личности.

 

12.5. Велики део укупног броја болести чине наследна обољења. Развој медицинско-генетичких метода постављања дијагнозе и лечења може да допринесе спречавању оваквих болести и олакшавању патњи многих људи. Битно је, међутим, имати у виду да генетски поремећаји често настају и као последица заборављања моралних начела, односно као резултат порочног начина живота, због чега страдају и потомци. Огреховљеност људске природе се побеђује духовним подвигом. Ако пак, с колена на колено, порок господари у животу потомства, и то са све већом снагом, онда се остварују речи Светог Писма: „Страшан је крај неправедног рода” (Прем. Сол.3,19). И обрнуто: „Благо човеку који се боји Господа, коме су веома омилеле заповести његове. Силно ће бити на земљи семе његово, род праведнички биће благословен” (Пс. 112,1 – 2). На тај начин, истраживања у области генетике само потврђују духовне законитости које су још пре много векова откривене човечанству речју Божјом.

 

Скрећући људима пажњу на моралне узроке болести, Црква истовремено поздравља напоре медицинских радника усмерене на лечење наследних болести. Циљ генетичког интервенисања не сме, међутим, да буде вештачко „усавршавање” рода људског и уплитање у божански план о човеку. Због тога се генска терапија може примењивати само уз сагласност пацијента или његових законских заступника, искључиво према медицинским индикацијама. Генска терапија полних ћелија изузетно је опасна пошто је везана за промену генома (укупности наследних особина) у низу нараштаја, што може да проузрокује непредвиђене последице у облику нових мутација и дестабилизације равнотеже између људске заједнице и средине која је окружује.

 

Успеси у дешифровању генетског кода стварају реалне предуслове за широко генетско тестирање у циљу откривања сазнања о природној непоновљивости сваког човека, као и о његовој склоности према одређеним обољењима. Уз разумно коришћење добијених информација, стварање „генетске карте” допринело би благовременом кориговању развоја потенцијалних обољења код сваког човека понаособ. Ипак, постоји реална опасност од злоупотребе генетских информација тако што би оне могле да послуже за различите облике дискриминације. Осим тога, поседовање информација о наследној склоности према тешким болестима може да постане претешко душевно оптерећење. Зато генетска идентификација и генетско тестирање могу да се остварују само на основу поштовања слободе личности.

 

Двосмислен карактер имају и методи пренаталне (претпорођајне) дијагностике, који омогућавају да се открије наследна болест у раним фазама интраутерног развоја. Неки од ових метода могу представљати претњу по живот и целовитост тестираног ембриона или плода. Откривање неизлечивог или тешко излечивог генетског обољења често постаје повод за прекидање зачетог живота: познати су случајеви када су родитељи били изложени одређеним притисцима.

 

Пренаталну дијагностику можемо сматрати морално оправданом ако је она усмерена на лечење болести откривених у најранијим фазама или на припрему родитеља за посебно старање о болесном детету. Право на живот, љубав и бригу има сваки човек, независно од тога да ли има или нема неку болест. Према Светом Писму, Сам Бог је „заштитник немоћних” (Јудита 9,11). Апостол Павле учи да треба „помагати немоћнима” (Дела ап. 20, 35 и I Сол. 5,14). Упоређујући Цркву и тело човека, он показује да „који се удови тела чине да су слабији, неопходни су”, а који нам се чине мање савршенима, њима је потребан „већи углед” (I Кор. 12, 22 и 24). Апсолутно је недопустива примена метода пренаталне дијагностике у циљу избора пола будућег детета по жељи родитеља.

 

12.6. Клонирање (добијање генетских копија), које су научници постигли код животиња, покреће питање о допустивости и могућим последицама клонирања човека. Реализација ове идеје, која је наишла на протест многих људи широм света, може постати разорном по друштво. Клонирање, у још већем степену од осталих репродуктивних технологија, ствара могућност манипулисања генетским склопом личности и доприноси његовом даљем обезвређивању. Човек нема право да претендује на улогу творца себи сличних бића или да за њих бира генетске прототипове, одређујући особине њихове личности по свом нахођењу. Замисао о клонирању је несумњиви изазов самој природи човека, изазов уграђеном у њега лику Божјем, од којега су неодвојиви слобода и јединственост личности. „Умножавање” људи са задатим параметрима може да буде пожељно само за приврженике тоталитарних идеологија.

 

 

Клонирање човека у стању је да изопачи природне основе рађања деце, крвног сродства, материнства и очинства. Дете може да постане сестра своје мајке, брат свог оца или кћи свога деде. Крајње су опасне и психолошке последице клонирања. Човек који је дошао на свет као резултат оваквог поступка може да се не осећа као самостална личност већ само као „копија” неког од живих људи или од оних који су живели пре њега. Такође је неопходно имати у виду да би као „узгредни резултат” експеримената са клонирањем човека неизбежно настали многобројни животи који се не би могли одржати и, највероватније, рађање многобројног потомства неспособног за живот. Истовремено, клонирање изолованих ћелија и ткива организма не представља напад па достојанство личности и показује се, у низу случајева, корисним у биолошкој и медицинској пракси.

 

12.7. Савремена трансплантологија (теорија и пракса пресађивања органа и ткива) дозвољава пружање делотворне помоћи многим болесницима који би без тога били осуђени на неизбежну смрт или на тешку инвалидност. У исти мах, развој ове области медицине, услед повећавања потребе за неопходним органима, рађа одређене моралне проблеме и може да буде опасан по друштво. Тако, несавесно пропагирање донаторства и комерцијализација трансплантационе праксе стварају предуслове за трговину деловима људског тела, што угрожава живот и здравље људи.

 

Црква сматра да се органи човековог тела не могу сматрати објектима куповине и продаје. Пресађивање органа живог даваоца може се заснивати само на добровољном самопожртвовању ради спасавања живота другог човека. У том случају, сагласност за експлантацију (одстрањење органа) постаје чин испољавања љубави и саосећања. Потенцијални давалац мора, међутим, да буде у потпуности обавештен о могућим последицама експлантације органа по његово здравље. Морално је недопустива експлантација која директно угрожава живот даваоца. Најраширенија је пракса узимања органа од тек преминулих људи. У таквим случајевима мора бити искључена свака нејасноћа у погледу одређивања тренутка смрти. Неприхватљиво је скраћивање живота једног човека, као и одустајање од поступака који одржавају живот, ради продужавања живота другог човека.

 

На основу божанског Откривења, Црква исповеда веру у телесно васкрсење умрлих (Ис. 26, 19; Римљ. 8, 11; I Кор. 15, 42 – 44 и 52 – 54; Филипљ. 3,21). У обреду хришћанског погреба Црква изражава поштовање које приличи телу умрлог човека. Следствено, посмртно донаторство органа и ткива може да буде испољавање љубави и са оне стране смрти. Даривање или завештање такве врсте не може се сматрати човековом обавезом. Због тога је добровољна сагласност, дата за живота, услов законитости и моралне прихватљивости експлантације. У случају да лекарима није позната изражена воља самртника, или већ умрлог човека, они треба да је сазнају обративши се, ако је неопходно, његовим сродницима. Такозвану презумпцију (претпоставку) о сагласности потенцијалног даваоца за одстрањивање органа и ткива његовог тела, која је предвиђена законодавством низа земаља, Црква сматра недопустивим нарушавањем човекове слободе.

 

Донаторски органи и ткива постају саставни део душевно-телесног јединства личности примаоца. Трансплантација која би могла да угрози идентитет примаоца, задирући у његов идентитет као личности и као представника врсте, не може, дакле, бити морално оправдана ни под којим условима. Нарочито је битно имати у виду ову чињеницу приликом решавања питања која се односе на пресађивање ткива и органа животињског порекла.

 

За Цркву је апсолутно недопустиво коришћење метода такозване феталне терапије, која се заснива на одстрањивању и употреби ткива и органа људских ембриона, абортираних у различитим фазама развоја, ради покушаја лечења различитих болести и „подмлађивања” организма. Осуђујући абортус као смртни грех, Црква не може да га оправда чак ни када би неко можда имао користи по здравље од уништавања зачетог људског живота. Чак и када би ефикасност такве праксе, која је данас само хипотетичка, била и научно доказана, она би остала пример вапијућег неморала и имала би криминални карактер, неизбежно доприносећи још већем ширењу и комерцијализацији абортуса.

 

12.8. Пракса одстрањивања људских органа погодних за трансплантацију, као и развој реанимације, отежавају прецизно утврђивање тренутка смрти. Раније се као критеријум њеног наступања сматрао неповратни прекид дисања и крвотока. Али, захваљујући усавршавању реанимационих технологија, ове битне животне функције могу вештачки да се одржавају током дужег времена. Чин смрти се тако претвара у процес умирања који зависи од одлуке лекара, што суочава савремену медицину са квалитативно новом врстом одговорности.

 

У Светом Писму смрт се представља као одвајање душе од тела (Пс. 145, 4 и Лук. 12,20). Тако можемо да говоримо о продужетку живота све док се остварује делатност организма као целине. Продужавање живота вештачким средствима, када фактички функционишу само поједини органи, не може се сматрати обавезним и, у свим случајевима, пожељним задатком медицине. Одлагање смртног часа понекад само продужује муке болесника и лишава човека права на „непостидни и мирни” свршетак живота, за који се православни хришћани моле Господу током богослужења. Кад активна терапија постане немогућа, њено место требало би да заузме палијативна помоћ (анестезија, нега, социјална и психолошка подршка), као и пастирско старање. Све ово има за циљ да обезбеди истински хуман завршетак живота, уз топлину милосрђа и љубави.

 

Православно схватање непостидног свршетка живота укључује и припрему за смртни исход, који се сматра битном духовном етапом у човековом животу. Болесник који је окружен хришћанском бригом у последњим данима свога земаљског постојања у стању је да доживи благодатну промену, везану за ново осмишљавање пређеног пута, и покајничко излажење пред лице вечности. Родбини умирућег и медицинским радницима пружа се могућност да, кроз стрпљиво неговање болесника, служе Самом Господу, по речи Спаситељевој: „Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте” (Мат. 25, 40). Скривање од пацијента информације о његовом тешком стању, под изговором очувања његовог душевног мира, често самртника лишава могућности да се свесно припреми за свршетак живота и да добије духовну утеху која се стиче кроз учешће у светим Тајнама Цркве. Истовремено, такво прикривање баца сенку на његове односе са ближњима и са лекарима.

 

Предсмртне физичке патње не уклањају се увек ефикасно применом анестетика. Знајући за то, Црква у таквим случајевима упућује Богу молитву: „Разреши слугу Твог од ових неподносивих мука и љуте бољке и упокој га где су духови праведних” (Требник, молитва за онога који се с душом бори). Господ је једини Господар живота и смрти (I Цар. 2,6). „У његовој је руци душа свега живога и дух свакога тела човечјега” (Јов 12, 10). Због тога Црква, остајући верна заповести Божјој не убиј (Изл. 20, 13), не може да призна као морално прихватљиве — данас у свету раширене покушаје легализације такозване еутаназије, односно намерног усмрћивања безнадежно болесних (чак ни када је то њихова жеља). Молба болесника за убрзавање смрти каткад је условљена стањем депресије које га лишава могућности да исправно процењује свој положај. Признавање легитимности еутаназије довело би до умањења достојанства и до изопачења професионалне дужности лекара, који је позван да очува, а не да прекрати живот. „Право на смрт” лако може да се претвори у претњу по живот пацијената за чије лечење нема довољно новчаних средства.

 

Због свега тога еутаназија је један облик убиства или самоубиства, у зависности од тога да ли у њему учествује и сам пацијент. У овом другом случају према еутаназији могу да се примене одговарајућа канонска правила по којима се намерно самоубиство, као и помоћ за његово извршење, оцењује као тежак грех. Намерни самоубица, који је то „учинио због увреде људске или због било којег другог случаја малодушности”, не бива удостојен хришћанске сахране ни литургијског помињања (14. канон Тимотеја Александријског). Ако је самоубица лишио себе живота „у вансебности”, тојест у нападу душевне болести, црквена молитва за њега дозвољава се након што надлежни архијереј испита случај. Неопходно је такође имати на уму да кривицу самоубице често деле људи који га окружују, који су се показали као неспособни за делотворну састрадалну љубав и за испољавање милосрђа. Црква позива заједно са апостолом Павлом: „Носите бремена једни других и тако испуните закон Христов” (Гал. 6, 2).

 

12.9. Свето Писмо и учење Цркве недвосмислено осуђују хомосексуалне полне везе, видећи у њима порочно изопачење човекове природе каквом ју је Бог створио. „Ко би мушкарца облежао као жену, учинише гадну ствар обојица; да се погубе; крв њихова на њих” (Левит. 20, 13). Библија приповеда о тешкој казни којом је Бог казнио житеље Содома (Пост. 19,1 – 29) – по тумачењу светих Отаца, управо због греха мужеложништва. Карактеришући морално стање многобожачког света, апостол Павле хомосексуалне односе сврстава међу најсрамније страсти и неваљалства која скрнаве човеково тело: „Јер и жене њихове претворише природно употребљавање у противприродно, а… исто тако и мушкарци, оставивши природно употребљавање жена, распалише се жељом својом један на другога, мушкарци са мушкарцима чинећи срам, примајући на себи одговарајућу плату за своју заблуду” (Римљ. 1,26 – 27). „Не варајте се: …ни рукоблудници, ни мужеложници… неће наследити Царство Божје”, писао је апостол Павле становницима развратног Коринта (I Кор. 6, 9 – 10).

 

Светоотачко Предање исто тако јасно и недвосмислено осуђује свако испољавање хомосексуализма. Учење Дванаесторице апостола, списи светог Василија Великог, Јована Златоуста, Григорија Ниског и блаженог Августина, као и канони светог Јована Посника, изражавају неизменљиво учење Цркве да су хомосексуалне везе грешне и да подлежу осуди. Људи који су увучени у њих немају право да буду у црквеном клиру (7. канон Василија Великог, 4. канон Григорија Ниског и 30. канон Јована Посника). Обраћајући се онима који су се укаљали грехом содомије, преподобни Максим Грк је истицао: „Познајте себе, грешници, схватите каквом сте се гадном уживању предали! Постарајте се да се што пре одвојите од те ваше најгадније и најсмрадније насладе, да је омрзнете, а ко тврди да је она невина, тога предајте вечној анатеми, као противника Јеванђеља Христа Спаситеља и као онога ко изопачује Његово учење. Очистите себе искреним покајањем, топлим сузама, милостињом према својим могућностима, као и чистом молитвом… Омрзните свом душом својом ово бешчашће да не бисте били синови проклетства и погибли.” Дискусије о положају такозваних сексуалних мањина у савременом друштву одвијају се у правцу признавања хомосексуализма, који се више не сматра за полну изопаченост него за једну од „сексуалних оријентација”, са правом на јавно изражавање и уважавање. Такође се тврди да је хомосексуална склоност условљена индивидуалном природном предодређеношћу. Православна Црква полази од непоколебивог уверења да се брачна заједница мушкарца и жене, коју је Бог установио, не може упоређивати са изопаченим испољавањима сексуалности. Она сматра да је хомосексуализам греховно оштећење људске природе, а да се превазилази духовним напором који води ка исцељењу и човековом личносном узрастању. Хомосексуалне тежње, као и друге страсти које муче палог човека, лече се светим Тајнама, молитвом, постом, покајањем, читањем Светог Писма и светоотачких дела, у хришћанском заједништву са верницима који су спремни да пруже духовну подршку.

 

Црква се са пастирском одговорношћу односи према људима који имају хомосексуалне склоности, али се истовремено одлучно супротставља покушајима да се та греховна тенденција представи као „норма”, а поготову као предмет поноса и пример за подражавање. Управо због тога Црква осуђује свако пропагирање хомосексуализма. Не ускраћујући никоме основно право на живот, поштовање личног достојанства и учешће у друштвеним пословима, Црква ипак сматра да лицима која пропагирају хомосексуални начин живота не треба допустити да раде као учитељи у школи, као васпитачи, или у другим пословима са децом и омладином, нити да заузимају командне положаје у војсци или у казнено-поправним установама.

 

Каткада се изопаченост човекове сексуалности испољава у облику болесног осећања припадности супротном полу, а резултат тога је покушај да се промени пол (транссексуализам). Човекова тежња да се одрекне припадности оном полу који му је Творац даровао може да има само кобне последице за даљи развој личности. „Промена пола” помоћу хормонског деловања и извођења хируршког захвата у многим случајевима не доводи до решавања психичких проблема него до њиховог заоштравања, те рађа дубоку унутрашњу кризу. Црква не може да одобри такву врсту „побуне против Творца” и да призна као важећу вештачки промењену полну припадност. Ако се „промена пола” догодила пре крштења, човек који је то учинио може да приступи овој светој Тајни као и сваки грешник, али га Црква крштава као припадника оног пола у којем је рођен. Недопустиво је рукополагање таквог човека у свештенички чин и његово ступање у црквени брак.

 

Од транссексуализма треба разликовати погрешну идентификацију полне припадности у раном детињству која је резултат лекарске грешке, проистекле из патологије развоја полних обележја. У таквом случају хируршка корекција нема карактер промене пола.

 

 

 

Извор: Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве, Беседа, Нови Сад, стр. 146–167.