Данас је, нажалост, ситуација у нашем друштву сасвим другачија: чињеница да су у широј јавности абортуси нешто сасвим нормално, а вишечлане породице нешто чудно, директно говори у прилог ничеовском извртању вредности. Многодетство тј. породице са више деце, које су у исто време и посебан Божији дар и акт слободне воље супружника, постале су реткост…
На ову тему разговарамо са главом једне десеточлане породице, ђаконом Василијем Војводићем, секретаром Православног богословског факултета у Београду.
– Оче ђаконе, ви сте образован човек, на одговорној функцији и отац осморо деце. Ваша супруга Ирина је такође факултетски образована. Шта нам можете рећи о стереотипу да су вишечлане породице данас појава везана углавном за необразоване и „нееманциповане“ слојеве друштва?
– Очигледно је да постоји овај стереотип чак можда и у „горем“ облику, рецимо да неко ко има више деце није сасвим нормалан. Речено ми је да је једна госпођа прокоментарисала својим пријатељицама, након упознавања са мном и рекла отприлике ово: „Упознала сам јуче човека који има петоро деце (тада), а замислите сасвим је нормалан човек“. Питање је зашто су реакције тог типа тако честе. Врло је вероватно да то има везе и са хедонистичком логиком и потрошачком етиком коју савремено друштво пропагира, јер ту нема места за жртву и подвиг, већ само за уживања и површност. А опет, чини се да су то потпуно искрене људске реакције и да се очигледно умногоме за ових пола века променила свест људи и њихов однос према вишечланим породицама. Верујем, ипак, да се по овом питању ствари полако мењају и да је све више људи који се одлучују на већи број деце и све већи број људи који на то гледају са симпатијама и одобравањем.
– Да ли се по питању институционалне подршке многодетним породицама у нашем друштву ствари мењају, с обзиром да људи полако постају свесни не само хришћанске одговорности по питању броја деце, већ и проблема опстанка нације и државе? Да ли имате неке предлоге за друштвену акцију по том питању?
– Супруга и ја смо већ имали четворо деце када су се променили закони и када је почела већа помоћ породицама са троје и четворо деце тако да нисмо добијали ту значајнију једнократну помоћ за новорођено дете која се исплаћује до четвртог детета.
Са друге стране, желим да нагласим да, иако нас је та помоћ од државе мимоишла, ипак смо је увелико имали од стране пријатеља, нарочито из Цркве (тачније црквене заједнице – Кампсаде). Моји конкретни предлози по овом питању су, рецимо, да СПЦ оснује фонд који би за циљ имао подршку породицама са више деце. Исти фонд би могли да помажу како држава тако и предузећа и појединци из земље и иностранства. Ствар договора процене и средстава би било од ког детета би се та помоћ давала.
Такође мислим да би значајно било и када би држава променила однос према вишечланим породицама у смислу да поред постојеће помоћи омогући и другачији вид помоћи не само у беспо-вратним једнократним средствима. Из личног искуства знам да смо ми углавном успевали да се снађемо и обезбедимо деци најосновнија и свакодневне потрепштине, али када је требало обезбедити средства за оно што није најнужније и које заправо јесу ствари за подизање квалитета живота (рецимо аутомобил, проширење стамбеног простора), онда смо имали доста проблема. Та средства би најчешће обезбедили тако што су нам пријатељи давали позајмице на више година, али и кроз помоћ појединаца из црквених институција. У том смислу верујем да би давање повољнијих, такозваних непрофитабилних кредита од стране државе, са ниским каматним стопама или кредита које би давале банке али који би имали одређену гаранцију и подршку државе односно иза којих би стајала држава, вишечланим породицама увелико олакшало свакодневни живот.
Много је (не)логичности када човек има многобројну породицу: уколико жели аутомобил, мора да купи већи (а самим тим и скупљи ауто), а ако пожели да води породицу у позориште, биоскоп или утакмицу (као што приличи савременој породици), потребно је много више новца, јер не купује 1-3 карте већ 6-10 . Такође, уколико деца желе да иду на школске екскурзије, потребно је годишње обезбедити новац за њих петоро, а не за једног и слично. Можда је једно од решења и нека врста попуста у трговинама при куповини намирница – у Грчкој, наводно, породице са више деце имају посебне картице и онда им се при куповини рачун за одређени проценат умањује. Вероватно да Грчка држава трговцима врши надокнаду ових средстава.
Скоро сам од једне госпође чуо и следећи предлог: да би било добро да се мајкама које то желе омогући нека врста продуженог породиљског боловања, зашто да не чак и до десете године детета. Мајке би рецимо пристале да примају одређени мањи проценат новчане накнаде који би исплаћивала држава, а радни стаж им се не би рачунао или би се рачунао у неком умањеном проценту (за годину дана три месеца стажа или слично). Предност би била што би жена била посвећена обавезама у породици док су деца мања и траже већу пажњу. Не би била распета између обавеза на послу и у кући, а касније када деца одрасту могла би дуже да ради и не би морала по сили закона да иде у пензију већ само уколико то сама жели.
– Ви и Ваша супруга сте у брак ступили као млади људи. Код нашег народа има пословица да се никада није покајао онај ко је рано доручковао и онај ко је у младости ступио у брак. Како коментаришете све већи број људи који желе да ступе у брак, али оклевају све до саме старости?
– Нисам сигуран да смо били тако млади, ја сам имао 27, а моја супруга 25 година. Чини ми се да овде можемо говорити о читавом сплету разноразних околности и промена у животу људи модерног доба. Очигледно је да су се неке ствари у новије време промениле и да се знатан број младих одлучује и за високо образовање па је самим тим логично да у брак улазе по завршеном школовању. Такође чињеница је да је савремени темпо живота страховито брз и да мноштво обавеза притиска савременог човека, те чињеница је и да су човекове потребе веће него што су биле раније. Наравно, најчешће се ради о тзв. наметнутим потребама, насталим под притиском потрошачког друштва. Нарочито је чини ми се изражена жеља код савременог човека да све ствари држи под контролом и да обезбеди све „потребне ствари“ пре брака, што није могуће ни у боље развијеним друштвима, а камоли код нас где је појам неизвесна будућност реална чињеница за младе на овим просторима. Највећи проблеми су углавном незапосленост и нерешено стамбено питање, где млади најчешће чекају да ове проблеме реше пре венчања (можда је и ово поље у коме би помоћ државе била битна).
Са друге стране, ако се ти проблеми реше, јављају се проблеми друге природе, а чини се да су израженији код девојака: како напустити добро плаћен посао или како га довести под знак питања удајом и рађањем деце – тешко је сада изаћи из тог кола ризиковати и себе препустити неизвесности.
У таквим ситуацијама разумљиво је што се одлажу важне животне одлуке као што је ступање у брак и рађање деце. Нажалост, човек што је старији све је мање способан за компромисе и попуштања којих мора бити у сваком односу, а нарочито у брачном и онда долазимо у врзино коло.
Све су то проблеми који ће постојати и сутра, а митреба данас да живимо. Оно што желим да кажем једа очигледно треба бити и храбрији и имати више вере, једноставно оставити простор и Богу за делање, а не само веровати у сопствене моћи, које су у ствари немоћ.
– Често говоримо о томе да је многодетство подвиг који захтева велику жртву и упорност и ту заиста нема спора. Са друге стране, желели би да чујемо од Вас које су то радости које многодетна породица са собом носи?
– Искрено чини ми се да ми је лакше да набројим разноразне обавезе и проблеме које свакодневно треба решавати (полу шала, полу збиља). Поред мноштва обавеза заиста човек понекад и пропушта да се радује са децом и деци. Радост су пре свега сама деца, радост је када видиш да сви они постају зрели одговорни и самостални људи можда и брже него у другим породицама јер су на то и принуђени. И, наравно радост је када видиш да постају и верујући – када видиш да се вера код њих, која је у суштини била вера родитеља (можда у неку руку „наметнута“) претвара и узраста у личну веру (поготово је то очигледно код старије деце), то је врхунац радости у хришћанској породици.
– Примећујемо да су Ваша деца уредна, лепо васпитана, а она старија и са добрим оценама у школи… Сигурно је да сте морали да уложите посебан труд у процесу њиховог васпитавања. Које су кључне смернице будућим супружницима по том питању?
– Нема готових образаца нити формула. Нема упутства које човек може некоме једноставно да наброји, те да их се овај придржава и да све буде савршено. Сваки брачни однос је један и непоновљив однос. Сваки однос између родитеља и детета је један и непоновљив однос. Рецимо неке ствари које ћеш једном детету забрањивати да ради, другом детету ћеш допуштати и још га охрабривати да их чини. Углавном је ствар процене родитеља шта је добро и корисно за дете. У том погледу нема неких посебних смерница – труд и љубав пре свега. Из неког личног искуства истакао бих доследност у односу према деци („нека ваше да буде да и не не“).
Конкретно у нашој породици највише труда по природи ствари, јер је по цео дан са њима, улаже моја супруга Ирина. Имамо и не малу помоћ током године бабе Босиљке, а деде Чедомира и баба Видосаве када код њих летујемо у Бару. У вези са школским обавезама је опет Ирина у првом плану, а нарочито им помаже око енглеског и француског језика. Са некима од деце имамо мање посла, јер су одговорнији, док друге треба стално притискати на рад. Деца, сем обавеза у школи и учења, имају и сталне обавезе у кући, обавезе у музичкој школи и спортске обавезе (четворо старијих тренирају).
– Лепо је видети Вас све заједно на служби у Топчидерској цркви где сте постављени на ђаконску службу. Да ли практикујете заједничку молитву и кући и на који начин преносите хришћанске истине деци? Да ли су у томе укључена и Ваша старија деца, по питању помоћи око најмлађих?
– Наравно да јесу, ту је њихова помоћ незаобилазна. Истине ради, некад буде превише дневних обавеза, па је рецимо некима време за спавање, а други још нису дошли кући, или се из разноразних разлога редовне ствари обављају у касним терминима. А онда се касни са одласком на спавање, па се дешава да нисмо сви сабрани на молитви или да се заједничка молитва прескочи, али верујем да се то дешава и у другим породицама. Такође, често причамо и о стварима које уче на часовима веронауке.
– Радите на веома одговорном месту на Богословском факултету, месту које изискује велику енергију и посвећеност, а пре свега сте у чину ђакона. Да ли је тешко организовати живот са толиким бројем обавеза?
– Морам да признам да је моја породица и сада, а нарочито код ранијих запослења, трпела због тога и да је осећала то мноштво обавеза, као и да су се у великој мери кућне и породичне обавезе пребацивале на супругу. Са друге стране, та одговорност и љубав према породици тера човека да буде одговоран и према послу којим се бави и да га савесно обавља јер на тај начин и обезбеђује средства за породицу.
Некада заиста не знам одакле нам снага, а некада што кажу деца „не знам где ударам“ колико сам уморан. Трудим се да будем усредсређен само на прву следећу обавезу, а планирамо најчешће увече за сутрадан. Наша породична организација и у свакодневним нормалним условима једва функционише, те се често шалимо да када се неко разболи у породици онда је то ванредно стање.
– Шта бисте поручили младим људима који су пред избором формирања породице?
– Да не замишљају/измишљају свог будућег или будућу, већ да га препознају у личности конкретног човека или жене кога воле.
– На крају, остаје нам да Вама и Вашој породици у име редакције „Православног мисионара“ пожелимо свако добро од Господа. И још принова, наравно!
– Ако Бог да.
Раговор водио ђакон Оливер Суботић
Извор: Православни мисионар, 2008. год., пренето са сајта православнапородица.орг.срб
Најновији коментари