Породица Васић живи тихим и повученим животом. О њој нису писале новине нити су се за њу интересовали поједини ТВ програми. Као и друге многодетне породице, она живи скромно, али све недостатке надокнађује међусобном љубављу. Одазвала се са радошћу Православном мисионару, који их се сетио, и за који кажу да је одличан духовни часопис.
Из градске вреве велеграда улазимо у миран и пријатан кутак – у мали стан у коме живи једна велика породица. Већа соба с креветима на спрат, једна мала соба и мала кухиња. Срдачни домаћин нам објашњава: „Живимо у стану од 46 квадрата. Уз сагласност станара, добили смо одобрење да се проширимо на поткровље и у току су радови на адаптацији, чиме ћемо удвостручити простор. За сада, док су деца још мала, како-тако функционишемо, али се надамо да ћемо у догледно време успети да урадимо поткровље. С нама живи деда Миле, Веснин отац, и то само преко зиме, откад се њена мајка упокојила, а лети је у Сремчици. Овај стан смо наследили од моје баке по мајци, Јагодине.”
Ненад (42) и Весна (42) Васић, из београдског насеља Карабурма, имају шесторо деце, четири сина и две ћерке: Марко (13), Сава (11), Ђорђе (8), Лазар (6), Милица (3) и Марта (7 месеци). Наизменично су одређивали имена, а за Марту су деца одабрала име. Ненадов отац Владимир, родом из Београда, и мајка Љубина, родом из Тулежа (Општина Аранђеловац), имају троје деце. Такође и Веснин отац Миле и мајка Марија Тишма, обоје родом из Ивошеваца (код Книна), имају троје деце.
Стекли су високо образовање. Ненад: Факултет за пословне студије (Мегатренд), запослен је у компанији „Полимарк” на позицији ИТ администратор, стаж 13 година; Весна: Технолошки факултет, запослена на Факултету примењених уметности, као виши стручни сарадник, стаж 15 година. Живе од своје две плате, а кад је потребно, помогну им родитељи и родбина. Славе Ђурђиц, заједно с родитељима, али и Светог Луку, јер је то слава Ненадове баке Јагодине, и не желе да та слава изађе из њиховог дома, јер је она била крсно име које се славило и у оно безбожно време.
Њихов парох, о. Ђорђе Драгутиновић, из Цркве Сабора Српских Светитеља, каже: „Они су жива Црква. Дуго година познајем Ненадове родитеље, посебно мајку и баку, као веома побожне жене. У овај стан сам долазио за славу Свети Лука, и похвално је што су ту славу очували. Весна је тражила благослов да пости и у трудноћи. Деца су им лепо васпитана и на Св. Литургији су редовни.”
– Вера је Божији дар који добијамо ако га тражимо. Да ли је код вас било „невоље” или сте одмалена васпитани у том духу?
Весна: Није било невоље. Кад сам завршила факултет, пут ме је одвео у Лондон да тамо покушам да наставим даље студије, и успут да помажем у стану једној нашој познаници Вери. Чувши од мене да нисам крштена, добро ме је „испрашила”, за разлику од свих похвала које сам до тада од ње добијала. Она је била црквена, искрено побожна жена и редовно одлазила у нашу Цркву Светог Саве у Лондону. У Лондону нисам добила оно што сам очекивала, али сам добила оно што нисам очекивала: нашла сам веру кроз тетка Веру, која ми је постала духовна мајка. Кад сам се вратила кући, с обзиром на то да сам крштена у 27 години, желела сам да нађем некога ко ће, по мом мишљењу, живети за веру, јер такав живот нисам могла да замислим без Цркве.
Промисао Божија је била да то буде момак из Сремчице, где сам и ја одрасла. Виђали смо се на Литургијама и наша љубав је дошла спонтано. Имали смо велико поверење једно према другом. Венчали смо се 10. јуна 2000. године у Цркви Светог Стефана Дечанског у Железнику, у којој смо се и упознали, јер смо припадали тој парохији.
Ненад: У нашој кући је некад у мањој, некад у већој мери увек била присутна побожност. Хвала Богу, није било неке велике невоље. Крштен сам као беба у Цркви Светог Николе, на Новом гробљу. Како сам растао, читао сам Нови Завет и многе књиге о духовности, православне и неправославне, али сам брзо прихватио Православље као једину истиниту веру. Томе су највише утицале књиге о савременим Старцима: Силуану и Пајсију Светогорцу, Порфирију, Св. Јовану Кронштатском, као и сусрети с Патријархом Павлом и Старцем Тадејем, јер су они зрачили љубављу и добротом која је могла у великој мери да се осети у њиховој близини. Као момак, често сам одлазио у Патријаршију на ране Литургије које је служио Патријарх Павле. А у манастир Витовницу сам ишао више пута и тамо остајао по неколико дана. Такође и у манастир Ђунис.
– Како други људи гледају на Вашу многодетну „мисију”? Које су лепе стране многодетства, а има ли и лоших?
Весна: Најчешће питају: „Како све постижете?” У томе и јесте ствар – не постижемо све, него оно што можемо. А најважније је одабрати шта је заиста потребно. За ових 14 година много тога се пробрало, али и даље има шта да се поједностави. Лоших страна нема, али то не значи да је све лако, напротив. Веома је тешко ако је мајка сама с малом децом. Једно доји, друго је на ноши, а двоје старијих у кухињи просипају млеко. Кога прво услужити? И то је период када их треба учити добрим навикама. Када најстарије дете стаса да може да помогне, знатно је лакше.
Ненад: Можда термин „многодетна” није адекватан, пошто никада није много деце. Боље би звучало – „вишедетна”. Лоших страна практично нема. Једина би била недостатак времена за неке своје забаве и задовољства, али када бисмо то време и имали, опет би најлепше време било оно проведено с породицом. Прави хероји подизања деце су мајке, јер ми очеви, док смо већи део дана на послу, немамо представу о томе шта све супруга код куће треба да уради да би једна породица функционисала. Још је теже када жена иде на посао, па је код куће све чека, али уморну од посла и са мање времена на располагању да све постигне.
– Да ли Ви себе сматрате правом хришћанском породицом? Шта је најважније у хришћанском животу? Имате ли заједничког духовника?
Весна: По мом мишљењу, ово питање представља парадокс, пошто прави хришћанин то за себе никада не би ни помислио. То би било лицемерство, попут оног фарисеја који самог себе самозадовољно уздиже над цариником. Што се духовника тиче, треба да буде заједнички. Још пре венчања сам питала блаженопочившег Патријарха Павла да ли духовник може да буде парохијски свештеник, будући да желим да се удам и да рађам децу. Његов одговор је био: „И може и треба.”
Ненад: Најважније у хришћанском животу јесте да волимо Бога и ближње, и да постајемо све бољи људи испуњавајући Божије заповести. Да увек, имајући вечност пред очима, без компромиса, корачамо путем истине и правде, уздајући се у Божију помоћ и милост, а имајући свест о својој недостојности и грешности.
– Да ли муж, као глава породице, треба да има више права или више одговорности?
Ненад: О правима не размишљам. Све радимо договорно. У ретким ситуацијама, када нам се мишљења не поклапају, Весна прихвати моје мишљење. За сада се потврђивало да је моје мишљење било исправно, не зато што сам бољи или паметнији од ње него зато што верујемо да Бог по молитви даје мужу смерницу, кроз неки осећај или интуицију, шта је најбоље чинити. Ово се не односи само на важне одлуке. Кад смо се венчали, Весна је питала свештеника, који нас је венчао, да ли од сада само она мора да слуша мужа, а муж њу не мора, а он је одговорио: „И да слушаш, и да те слуша.” И заиста, тако и живимо. Просто ме је стид да себе намећем и придајем себи више важности у породици, јер знам колико обавеза има Весна. Ја сам за наше пето дете узео породиљско одсуство и чувао децу, и знам каква је то обавеза. Научио сам и да кувам и чистим и све што је неопходно око малог детета.
– Да ли љубав увек мора да буде Крст? Може ли се волети без жртвовања?
Весна: По мом мишљењу, љубав клија у своје време из семена на тлу натопљеном жртвом.
Ненад: Жртвовање не мора да се подразумева, јер кад волимо ни жртву не сматрамо жртвом, али је она један од показатеља љубави. Патријарх Павле је једном рекао: „Све ствари које имамо, када их дајемо имамо их све мање, а љубав што више дајемо – имамо је све више.”
– Да ли јачању љубави доприносе лепе речи и похвале?
Ненад: Сваки добар труд похвалимо и наградимо. Трудимо се да се деца у оквиру породице осећају сигурно и да сваки проблем или потребу могу да поделе с нама и добију подршку. Родитељска љубав се огледа у игнорисању својих жеља и старањем о деци, а дечија љубав се показује у слушању родитеља.
– У чему је суштина хришћанског васпитања? Колика је одговорност родитеља према деци у есхатолошком смислу, у вечности?
Весна: Само на двема стварима смо заиста доследно инсистирали – да се према нама не опходе без поштовања и да се међусобно помире када се посвађају. Данас је децу лакше отхранити, али теже васпитати него што је било раније. Држимо се онога што смо прочитали код Старца Порфирија: „Све што бисте иначе рекли свом детету, ви реците Богу, јер ће дете, због свог карактера, можда реаговати како не ваља. Клекните пред Богом, и Његовом благодаћу ваше речи ће се пренети на дете. Будите свети, и ваша деца ће бити добра.”
– Како деца уче? Да ли се баве додатним активностима? Колико читају, а колико су под утицајем виртуелне стварности? У свету, па и код нас, регистрован је нови облик зависности од интернета и друштвених мрежа. Код деце се појављује рано и неосетно, али често до те мере да је неопходно лечење.
Ненад: Иду у ОШ Јован Поповић. Одлични су: Марко 7. разред, воли цртање и из тога је освајао многе награде, и Сава 5. разред – два пута је освајао прву награду на општинском такмичењу из математике. Ђорђе 2. разред, такође воли да црта. Имају ограничење у коришћењу рачунара (у сврху играња) на сат времена дневно. ТВ ретко гледају. Мобилни има само Марко, али га ретко користи. Иду на веронауку, као изабрани предмет у школи. Кажу да тај предмет највише воле, што нам је драго, јер она има значајан допринос за духовно усмерење деце.
– Колико је родитељ у стању да утиче да деца не прихвате моду својих вршњака (шминкање, тетоваже), када се у свим маркетима нуде пакетићи за малишане: „Чаробна бојанка изненађења” са налепницама-тетоважама за дечаке и девојчице? Сигурно знате речи Старца Пајсија Светогорца да је „највећи непријатељ душе световни дух, јер слатко сада привлачи, а загорчава у вечности.”
Сви по својој снази треба да избегавају шминкање, тетоваже, бушења, фарбања… Данашња мода је све слободнија у откривању тела, чиме се распламсавају страсти, а страсти негативно утичу на цело биће.
– Може ли човек остварити идеал „будимо људи“ живећи ван Христове Цркве?
Весна: Човек је добар онда када је повезан са Добром. Живећи у Христовој Цркви ту везу појачава и учвршћује.
Ненад: Разни људи би на разне начине описали доброг човека. Кад је богати младић питао Исуса Христа: –Учитељу добри, шта да учиним да наследим живот вечни?, почетак одговора је био: „Што ме зовеш добрим? Нико није добар осим једног Бога” (Мк 10, 18). Рекао бих да не треба да се бавимо размишљањем – ко је и колико добар, и ко ће да се спасе и буде у Рају; то оставимо Богу. Потребно нам је само себе да разобличавамо и покајањем исправљамо под окриљем Христове Цркве.
– Колико молитва доприноси побољшању вашег живота? Да ли кроз њу решавате проблеме? Како функционише Ваша домаћа црква?
Ненад: Апостол Павле пише: „Молите се непрестано” (1Сол 5, 17). Нисмо ни близу тога и ту има доста простора за поправљање. На Литургијама не стигнемо баш увек да присуствујемо у пуном саставу, а ако крену и најмањи, онда закаснимо мало, гледајући да се деца постепено навикавају на дужину Литургије. Код куће се деца радо прикључе молитви, нарочито када је пост, и када они који су довољно стасали добију да прочитају свој део из молитвеника.
– Кад смо код молитве, да питамо и децу. Поводом јубилеја 100-годишњице од рођења и 5-годишњице од упокојења блаженопочившег Патријарха Павла, у Музеју СПЦ у Патријаршији је до недавно била изложба „Сведочим само”. То је прилика да се сетимо његовог светог живота и поука, између многих и ове: „Пре него што почнем да читам, ја се помолим, а кад књигу заклопим, ја се прекрстим.” Да ли тако и ви радите, пошто сте одлични ђаци?
Сава: Да, тако нас учи вероучитељица и увек на почетку часа сви говори молитву Царе небески.
– Тако и треба, децо! Патријарх је мислио баш на ту молитву, посвећену Светом Духу, који је „ризница добара и давалац живота”, како земаљског тако и вечног, и благословио је да вероучитељи тако почињу час веронауке. Да ли за распуст деца иду на летовања или зимовања, на поклоничка путовања?
Весна: Ретко успевамо да путујемо. До сада смо увек у кући имали или трудницу или бебу.
Ненад: Лети деца иду на базен или се играју у природи.
– Свети Јустин Ћелијски каже: „Богат је, не онај коме треба много имања и поседује много, него онај коме ништа не треба. Тако васпитавај свога сина, томе га учи; то је највеће богатство.” Да ли се слажете са њим?
Ненад: Наравно. За сада немамо егзистенцијалних проблема. Уздамо се у Бога да ће и надаље тако да буде. Слога у породици је на великом искушењу када је новца премало или превише. Највећа промена у породици, материјално и организационо, је када се роди прво дете. Свако следеће дете мање компликује ситуацију. Већ код четвртог – скоро да нема разлике да ли их је троје, четворо или петоро…
– Бог воли храбре, а људи би за вас рекли да сте лудо храбри. Али само Бог зна да то није ваша лудост него непоколебљива вера. Имате ли поруку охрабрења породицама које избегавају многодетство?
Ненад: Суделовање у Божијем стварању новог човека је величанствена ствар. Велика је радост гледати бебу како расте, учи, игра се, и израста у јединствену и непоновљиву особу. Мислим да ће нам на крају живота, када будемо размишљали како смо провели живот, велика утеха бити то што смо од Бога добили децу и прилику да их отхранимо, васпитавамо и волимо.
– Да ли је сваки порођај био исти? Је ли било страха од порођаја?
Весна: Слава Богу, свих шест порођаја су били природни, без икаквих проблема. Ипак, и даље сам страшна кукавица, па и не прилазим породилишту без Ненада. Нема много тата који су шест пута присуствовали рођењу свог детета.
Ненад: Долазак бебе на свет је величанствен тренутак. Чудим се да многи мужеви не користе могућност да тада буду са женом. Када би мужеви присуствовали порођају, гледајући какве болове мученице трпе – много би више поштовали своје жене.
– Ваши незаборавни породични догађаји или анегдоте?
Весна: Омиљени ми је догађај када смо пре пет година на путу до мора (који је трајао петнаест сати) направили мали предах, деца се поиграла у песку и враћамо се назад у аутобус да наставимо путовање, а мали Ђорђе, који је тада имао три и по године, мислећи да смо већ стигли на море, потпуно мирно упита: „А је л’ можемо још некад да дођемо на море?” Он је био спреман да се врати у Београд. То може само дете!
– Да ли знате још неке многодетне породице и да ли се са њима дружите?
Ненад: Не стижемо много да се дружимо с другима, што због обавеза, што због наше природне интровертности. Редовно се дружимо само с кумовима Игњатијевићима који имају четворо мале деце.
По свему судећи, Васићи сведоче да живот извире у Богу, а људи учествују у животу рађањем, захватајући из тог неисцрпног Извора, у који све живо и увире, јер је то Врело вечнога живота. Они који знају за страх Господњи, који се уздају у Бога и чувају Његове заповести о љубави, заиста Бога познају и у светлости лица Његовог ходе (Пс 89, 15), славословећи Га: Господе, научи ме да творим вољу Твоју, јер си Ти Бог мој, јер је у Тебе извор живота. У светлости Твојој видимо светлост. Продужи милост Твоју онима који Те познају (Пс 35, 10–11; Велики славослов, на јутрењу и вечерњу).
Разговор водила: Радмила Грујић
Извор: Православни мисионар, бр. 341
Објављује се с благословом уредника Мисионара.
Најновији коментари