Имала сам сурово детињство. Отац ме је напустио када ми је било свега две и по године. Постало је много горе када се с мојих навршених осам година вратио. Преживела сам инцест, изгладњивања и премлаћивања.
Свом снагом сам се борила да преживим. Међутим, ништа од тога није ме тако дотукло и замало уништило као два абортуса која сам урадила касније у животу.
* * *
Када сам затруднела по пети пут у року од седам година, доктор ме је упитао да ли сам заиста мислим да треба да „задржим трудноћу.” Абортус ми никада није падао на памет као опција док ми он тако нешто није предложио.
Супруг ми је само рекао: „На теби је да одлучиш. Ради шта хоћеш”, и отишао на посао. Онако наивна, почела сам да тражим жене које су имале абортус. Нисам могла да нађем ниједну која би признала да је то урадила. Упитавши доктора за мишљење, одговорио ми је: „Све буде готово за само неколико минута.”
С обзиром на то да сам се до тада већ четири пута порађала, кад се сад свега сетим, ужаснута сам својим тадашњим незнањем о развоју бебе у стомаку. Поверовала сам доктору када ми је рекао да је беба стара шест и по недеља „само грудвица ткива.” После абортуса, почела сам да плачем и пре него што сам стигла кући. Али то ми није помогло.
Када сам коначно престала да роним сузе, наставила сам да плачем у себи. Осећала сам се тако прљаво и усамљено. Чини ми се да ми се у дну душе нешто заледило. Претежно сам сањала снег, лед и бебе. Осећала сам се изиграно, изневерено и изманипулисано.
Психолог код кога сам ишла на разговор посаветовао ме је да „опростим себи”, и „наставим даље”, али не и како то да урадим.
Две године касније, извршила сам још један абортус као чин самокажњавања. Желела сам да умрем, или бар да полудим само да се ослободим мука, ноћних мора о бебама, гађења које сам осећала према самој себи и понижења.
* * *
Нико ми није рекао да се могу десити компликације које годинама могу да буду скривене. Нико ми није рекао да је вакуумски аспиратор (којим се обавља једна врста абортуса, прим. прев.) толико јак да малтене може да изврне материцу. Због таквих последица морала сам да идем на рану хистеректомију (одстрањивање материце).
Нико ми није рекао да ћу након абортуса осећати невероватну мржњу према себи која ће ме толико изједати изнутра да ћу развити неповерење, сумњу и потпуну неспособност да бринем о себи или о другима, укључујући и о мојој деци.
Нико ми није рекао да ће плач бебе побудити такву огорченост у мени због које уопште нећу бити стању да будем у близини беба.
Нико ми није рекао да нећу бити у стању да сама себе погледам у очи у огледалу. Нити да ће ми самопоуздање бити толико уздрмано да нећу моћи да доносим важне животне одлуке. Мржња према себи спречила ме је да остварим свој циљ да постанем сертификована медицинска сестра. Нисам сматрала да заслужујем икакав успех.
Нико ми није рекао да ћу почети да мрзим све оне који су ми саветовали да абортирам, зато што су они били моји саучесници у убиству мојих беба. Нико ми није рекао да ћу због абортуса с којима се мој муж сагласио почети да мрзим оца моје деце, и да уопште нећу бити способна да остварим икакве трајне, испуњавајуће и здраве односе с другим особама.
Нико ми није рекао да ћу имати суицидне мисли сваке године у јесен, у време термина када је требало да родим обе бебе.
Нико ми није рекао да ћу се на рођендане деце коју сам родила сећати оно друго двоје деце којима никада нећу направити рођенданску торту, или да ћу се на Дан мајки сећати то двоје деце које ми никада неће послати честитку, или да ћу се сваког Божића сећати то двоје деце за које никада неће бити божићних поклона.
Требало је да моји абортуси буду инстант решење за моје проблеме, али ми нико није рекао да не постоји инстант решење за кајање.
* * *
Хоспитализована сам на психијатрији где сам примала шок терапије. Нису ми помогле. Ноћне море су се наставиле.
Постала сам опседнута послом. Радна терапија није помогла.
Онда сам почела да опсесивно прождирем храну. Храна није помогла.
Постала сам анорексична, јер је то био још један начин самокажњавања. Мало је фалило да умрем – имала сам два срчана удара.
Пробала сам са алкохолом. Помогло је само привремено. Када бих се отрезнила, агонија се поново враћала. Тај покушај да се ослободим бола трајао је само два месеца.
Три ствари су на крају дале резултате. Као прво, ишла сам на десетонедељни програм терапија намењен исцељењу након абортуса. Резултати су били задивљујући! Програм ми је много помогао.
Као друго, прошла сам обуку како бих се оспособила да водим друге кроз програм терапија за исцељење након абортуса. Сваки пут када сам водила неку групу, била сам сведок чудесне Божје милости кроз коју се радост враћала у животе ових жена. То ми је заиста помогло.
Као треће, у спетембру 1997. имала сам телефонски позив у два ујутро. Девојка из Тексаса је видела брошуру с мојим сведочењем о абортусу. Већ је била заказала абортус за три сата поподне следећег дана. Разговарале смо до пет ујутро. Касније ме је назвала да ме обавести да је одустала од абортуса.
Коначно сам била сигурна да је Бог искористио моје искуство како би спасао друге од стравичних грешака које су могли да направе. То сазнање ми је пуно помогло.
Исцељење није исто што и заборављање. Увек ћу се кајати за своје поступке. Моје бебе ће ми недостајати све док се с њима не будем срела у рају. Међутим, сада знам да Господ може да искористи сваки део наших животних искустава, чак и она најгора, како би нам дао шансу да помогнемо другима.
Славите Господа. Он је добар и милостив. Он је у мом животу учинио чуда.
Аутор: Џудит Еванс
Превод за Центар: Александра Ракић
Извор: Trying to survive
Најновији коментари