Преносимо један део изузетног предавања оца Фјодора Бородина, настојатеља храма Светих Бесребреника Козме и Дамјана у Москви и оца осморо деце. Предавање је изворно објављено на порталу православие.ру.
* * *
Шта се дешава у пубертету? Ми не васпитамо дете за себе. Ми све то говоримо, али веома је тешко да то разумемо и применимо у животу. То је огроман задатак с којим се нисмо сретали док су деца била мала, због тога ће нам бити тешко да га решавамо када порасту.
Дете ће само одлучити чиме ће се бавити, за кога ће се венчати, како и шта ће се дешавати код њега у породици, какав однос ће имати са својом женом, ко ће шта решавати у њиховој породици. И ми не смемо у то да се мешамо. Можемо да их посаветујемо кад нас питају. Можемо да помажемо. Можемо да дођемо у породицу, и рецимо: мајка-свекрва долази у породицу, она мора прићи снаји и рећи јој: „Ти си овде домаћица, како могу да ти помогнем?” А не: „Хајде, брзо, очисти тамо, зато што је мој син навикао на чистоћу, а види како је код тебе.” Овако нешто је сасвим неприхватљиво.
Али због чега то настаје? Ми кад волимо – владамо, кад не волимо – служимо. Због тога је мој син ипак прво њен муж, па тек онда мој син, иако је претходних 25 година он испрва био мој син, а онда све остало. То је веома тежак задатак, тешко је заћутати да би се сачували односи, а не разрушити младу породицу. Колико је само младих породица разрушено од стране ташти и свекрва, ви најбоље знате.
А кад код детета почиње пубертет, оно почиње да осваја свет око себе, остварујући дату му од Бога слободу. Оно мора то учинити, и ми му морамо у томе помоћи. То је нормално. Ми га не васпитамо за себе, оно нам је дато на одређен период.
Затим ће оно, остајући нашим дететом, постати наш веома близак друг, брат или сестра у Христу, у Царству Божијем. То могу бити необично дубоки односи, другарски, који укључују и поштовање родитеља. Ипак су то односи двоје слободних људи. И оно почиње да осваја све то.
Како се осваја слобода, како најпростије да је задобијемо? Најлакше је запалити цигарету, пљунути на тротоар, попити пиво и опсовати. Да ли разумете? Као, ти се понашаш као одрастао, а имаш 14 година. А треба да се извучеш из родитељског надзора. Све што ми мајка дâ да обучем: шал – нећу га носити, нека се и смрзнем, није битно. Важно је да нећу ставити шал, јер ми га је дала мама. То је глупо, јер је минус 15, и ти односи се затежу до крајње границе. Та срчана веза, тај огромни канап – у детињству до пете године вама је дете веровало апсолутно све, тај канап се потом затеже до најтање струне. И код многих пуца.
И догађа се то што се догађа у већем броју породица кад родитељи потпуно изгубе ауторитет. Родитељи су гневни, избезумљени, увређени: „Како тако? Толико сам дао, хранио сам те, облачио, обувао, ишли смо на одмор, имао си све, веома си образован, водио сам те по секцијама, кружоцима, где је захвалност?”
Захвалност ће се можда појавити кад оно буде васпитало своју децу, кад оно буде пролазило с њима њихов пубертет. А можда је и неће бити, зато што дете све што је у њега уложено у детињству схвата као обавезу коју су извршили родитељи. И ако сте га водили на енглески, могли сте да се бавите собом, али уместо тога две хиљаде пута или хиљаду и по пута сте ишли са њим код педагога – оно сâмо зна енглески, ви немате ништа с тим. Он је тако талентован, и због тога је тако лако уписао факултет. А то не делује на успостављање контакта. То је лоше, неправедно, али то не ради, разумете?
А шта ради? Шта урадити да не пукне тај канап који је затегнут до краја?
Треба се бавити дететом док је оно још мало, знате. Добро је хранити га, обувати, облачити, држати у топлом и водити га по секцијама. Треба с њим и да разговарате, а то сада практично нико не ради. При чему треба да разговарате не о ономе што ви хоћете да усадите у дете.
Ви морате да објасните детету како да се понаша, много искуства треба да пренесу на дете и отац и мајка, али ви то можете само на материјалу који је детету занимљив, да ли разумете? На пример, или читате књиге, или причате приче, или разговарате с њим, али говорите кроз онај материјал који је детету сада интересантан. То је веома важно. Разумете ли шта се дешава: тата се спустио са свога Олимпа, пришао ми је, сео је на кревет и прича ми причу. То је боље од цртаћа, акција, верујте ми.
Мама чита књигу. Ја се и сада сећам како нам је мама читала Аксакова, „Дечије године унука Багрова”, можда сте и ви читали ту прелепу руску литературу. Ја сам имао среће: док смо били мали, отац нам је причао, то се зове измишљање прича. Он би дошао, сео, имао би полубајковитог хероја – друга из младости. И он би, како ја сада разумем, препричавао разне приче, „Невидљиви човек“, на пример. Немогуће је да сами измислите све приче. Али то је небитно, знате. Чак и кад нас је отац напустио, и добио двоје деце у другој породици, ипак су односи међу нама били срдачни. То јест, то је најважнији тренутак.
Ви разговарате с дететом, поштујући га, иако су вам потпуно незанимљиви ти трансформерси или нешто такво. Ви разумете да је то потпуна глупост на културном плану, али сте ви дошли у његов свет и говорите му нешто уз уважавање његових интереса, полагано ту стављајући оне ствари које бисте желели да му предате, не досађујући му и слушајући његове одговоре. Ово и јесте основа која ће вам дати могућност да управљате дететом у пубертету. Оно ће вас поштовати, без обзира на све друштвене мреже, без обзира на сав тај напад на његову душу, разум, на његово срце, разумете? Тата је особа која ме поштује и воли, он је пришао мени и он је са мном говорио о нечему што је за мене занимљиво и важно. Ово је практичан савет.
Ја причам деци приче, при чему то може било ко, детету је важан сам процес. Њему није важно што то, можда, није висока литература… Сетите се, причати деци приче – то је традиционално руска полуга васпитања, која је сада сасвим изгубљена. Лакше је да му пустиш диск и можеш да радиш шта хоћеш. А њега васпитавају други људи, њега васпитавају ликови из цртаних филмова и слични, знате.
Како то треба радити? Обавезно ћете узети два или три лика приближно његовог узраста, мало старије. Ви га уводите у неку епоху, то може бити епоха викинга, епоха гусара, то може бити епоха кнеза Владимира, било шта. И ви обликујете, конструишете, просто сакупљате неке догађаје, као зидар који зида кућу. Можете узети било коју серију и на основу тога конструисати, дете ће сигурно бити срећно. Ми смо почели да причамо приче кад је Филип много плакао по рођењу трећег детета. И прича би почела о неком митском јунаку Лапифу који се никада није жалио и много је вежбао. Тако сам ја почео. Он је затим постао главни чувар краља Артура. Недуго потом, дошао нам је владика Арсеније, и кад су Филипа принели да се причести, он рече: „Краљ Артур!” А владика упита: „Шта?” Он опет: „Краљ Артур!” Ето колико је био обузет тиме.
То може трајати отприлике две-три године. Ми смо причали бајку о Аљоши, сину оца Василија, то јест Аљоши Поповичу и његовом другу, сину паганског ковача, који су доспели у дружину кнеза Владимира. Имали смо и бајку о двојици браће које су одвели кримски Татари у заробљеништво у XV веку, који су присуствовали Вартоломејској ноћи, па су се касније вратили. Све ово може бити веома интересантно. Причао сам им и причу о пилоту, који је оборен 23. јуна 1941. године, који је затим следеће две године, колико сам им ја причао ову бајку, одступао и покушавао да достигне изгубљену линију фронта. И ви му ту говорите: шта је то почетак рата, ко су то партизани, шта је то окупација, и прво, он вас слуша и ви му говорите то што желите да му кажете. „И добро, пусти све, дај бајку, неке авантуре, потребне су авантуре.” И на тај начин се ствара веза између вас.
Рећи ћу вам, не да бих се похвалио, једном је моја жена кренула у шетњу, а тада смо изнајмљивали стан у насељу Митино. Крај маја, дечије игралиште, први тако леп дан, и сва деца с мамама изашла су напоље. Она показују играчке, хвале се – скупе су, добре. А ми их нисмо имали. Неки дечак говори: „Ја имам ово, имам оно.” А наш син му каже: „А нама тата прича тако занимљиве бајке!” Пауза. Све маме се окрећу. И он то говори толико поносно, разумете? Мени је супруга све препричала, а мени драго.
И заиста, они су сада већ одрасли, али ми и даље имамо ту везу која је сачувана, није се прекинула, није је потребно поново остваривати. При чему, мој веома блиски друг, још из вртића, који ми је као рођени брат – био је јединац, имао је само тату и маму. То јест, било је много више могућности да се њему посвете. Али је тата живео по принципу „телевизор-папуче-новине” или како је то сада „таблет-компјутер-посао”, зар не? Сада се код нас остварује тај совјетски принцип. И кад му је син, мој друг, напунио 18 година, све се срушило. Отац је за њега постао губитник, „лузер” како ми сада говоримо, иако је добро радио, био је веома имућан човек у совјетском времену, радио је у „затвореној” фирми, имали су кола, две викендице. Родитељи су га све време слали у пионирске кампове и код баба у викендицу. Они с њим нису проводили викенде, зато што се викендом одмара, је л’ тако. Ја сам радио, све сам урадио, све своје обавезе сам извршио, све. Односи међу њима су обновљени тек кад се отац тешко разболео од рака, отприлике пре 5–6 година. А школу је тај мој друг завршио 1985. И сав тај огроман најважнији део живота прошао му је без утицаја оца, отац апсолутно није био ауторитет. Он је просто био нико.
А отац и мајка су људи који настављају да се развијају и у 18, и у 25, и у 30, и у 40, и ако ти је жив отац с којим имаш добар однос, теби је веома потребно његово искуство, и теби је мајка потребна као саветник, као друг, она ти је потребна чак иако имаш 40 или 50 година, зато што је она ипак прошла кроз живот много даље. Посебно ако је то верујући човек, онда ће те више разумети. И да се не би покидале те везе, треба да се бавимо дететом. Веома, веома вам саветујем ове приче. При чему, знате, причајући све те приче, искористио сам све заплете које сам знао, па онда кад одрасту, занимљиво је видети их како одгледају филм и дотрче код мене и кажу:
– Тата, ти си нас преварио.
– О чему се ради?
– Ти ниси то измислио, сад смо гледали тај филм.
Па, децо, шта сам могао да урадим, не могу ја четири пута недељно по 40 минута да измишљам занимљиве приче. Разумете, немогуће је, ја нисам Арина Радионовна. Све једно, имамо везу, при чему ја ово користим чак и у парохији. То јест, ја у јесен, зиму и пролеће причам причу деци, постављам њене основне правце заплета, а затим одлазимо у летњи камп с парохијском децом. И ту им ја причам причу, али већ сваки дан пре вечере, сат и по или сат. Мени то веома помаже кад они одрасту, по питању исповести. Наравно, разумете да им ја нисам отац, али постоји поверење. То јест, њих излуђује то, како ми сада говоримо, што се у пубертету скоро распадају односи са оцем и мајком. Али свештеник није просто човек с брадом, и ко зна због чега у дугачкој црној хаљини, који ту нешто од њих хоће.
Опет имамо исти механизам: то је човек коме сам ја био занимљив када сам био мали, он ми је пришао и причао са мном о ономе што је мени било важно, због тога ћу поћи код њега на исповест, могу да му се отворим и да саслушам његов савет. И ово делује чак и с туђом децом, а са својом – без икакве сумње.
Превод: Душка Здравковић, Православна породица, мај 2018
Извор: pravoslavie.ru
Најновији коментари