Razgovor s ruskim psiholozima – kako da naučimo da volimo?

Poštovani čitaoci,

Prenosimo odličan film u kom ruski psiholozi govore o tome šta je ljubav, a šta zaljubljenost, kako pronaći životnog saputnika i kako naučiti da istinski volimo drugog čoveka.

 

 

Transkript snimka: Kako zavoleti?

 

Odlomak iz dela „Krojcerova sonata” L.N.Tolstoja:

• Kakvo divljačko razumevanje žene, braka! Najgore što ne razumeju – da brak bez ljubavi i nije brak. Samo ljubav osvećuje brak!
• Kakva to ljubav? Izvinite, ali kakva to ljubav osvećuje brak?!
• Istinska! Ako postoji takva ljubav između muškarca i žene, brak je moguć.
• Šta se podrazumeva pod „istinskom ljubavlju”?
• Svako zna šta je to ljubav…
• A ja ne znam. Treba da odredite šta podrazumevate.
• Jednostavno. Ljubav je… Ljubav je nedvosmisleno poštovanje nekoga ispred drugih.
• Da, u pravu ste. Ali koliko dugo poštovanje? Mesec? Godinu? Dva dana? Pola sata?
• Ne znam. Izvinite, ali vi očigledno mislite na nešto drugo…
• Ne, upravo mislim na to – poštovanje nekoga više od svih, samo se pitam koliko vremena?
• Na koliko vremena? Na mnogo, ponekad i ceo život.
• U pravu ste. No, tako je samo u romanima i pesmama. U životu, pak, nikada! U životu je to poštovanje nekoga godinama, što je veoma retko. Češće mesec dana, nedelju, par sati…
• Oh, o čemu Vi…
• Da, Vi pričate o onome što se smatra da postoji, a ja govorim o stvarnosti. Svaki muškarac oseća to što Vi nazivate ljubavlju prema svakoj lepoj ženi.
• Kako Vi to ružno iskazujete. Postoji među ljudima to osećanje ljubavi koje se ne oseća ni mesec, ni godinu, nego ceo život!
• Ne, nema ga!

 

***

• Zdravo, kako je? Kako veza sa Maksom?
• Zdravo. Pa, onako… Ne baš… Prvo je sve bilo super. Proveli smo zajedno mnogo vremena. Posle se se nekako promenilo, počele su svađe, vređanja. Sada se više i ne viđamo. Možda stvarno i ne postoji ljubav?
• A čemu ovde ljubav? Stalno gledamo u filmovima i serijama kako se ljudi zaljubljuju, rastaju, opet su zajedno i tako stalno. Mi nekako mislimo da je to ljubav. Možda je to samo polna privlačnost?
• A šta je onda prava ljubav?
• To je ono što je uzvišenije od svega toga.
• I ima je samo u knjigama!?
• Ima je i u životu. Samo, potrebno je vreme i rad na samome sebi. To što ste imali na početku bila je samo zaljubljenost. Kad se priča satima telefonom, viđa se svaki dan i slično.
• I šta je tu loše?
• Ti tako zadovoljavaš samo SVOJA osećanja i smatraš da se stvarno volite i da ste „savršen par”.

 

Priroda je tako odredila. Prvo traje medeni mesec, postoje prijatna osećanja, impulsivna, ljudi se ne razdvajaju, gledaju samo jedno drugo, itd. Ne znaju šta je ljubav, a šta privezanost.

 

Natalija Pitčenko (psiholog): „Zašto se smatra da nema ljubavi? Zato što prva osećanja koja se pojavljuju dolaze od hemijskih procesa koji nas vežu. Ja hoću… Ja volim bananu. I šta ću uraditi? Poješću banane. Moja ’ljubav’ zasnovana je samo na želji za upotrebom. Na zadovoljenju mojih osećanja.”

 

Zaljubljenost i zasićenje

Upravo u zaljubljenosti ljudi čine gluposti i neke od najvećih grešaka. Šta se dešava s čovekom u tom trenutku? Muškarac i žena osećaju prijatnu privlačnost jedno prema drugom, pod uticajem hormona u organizmu.

Razum otupljuje i zaljubljeni osetljivo primaju bilo kakav savet sa strane. Slični su ljudima koji su dugo vremena proveli u nekoj suvoj pustinji. Žele da se napiju svojim strastima i misle da će to večno trajati.

 

Marina Targakova (lekar, psihoterapeut, specijalista za porodičnu psihoterapiju): „Između zaljubljenosti i ljubavi postoji određeni put. Ljudi brkaju reklamu od prave ljubavi. Kasnije zaključuju da se ljubav završila, a gle, ona nije ni počela! Kao da pogledamo trejler pre filma, ali film još nismo ni odgledali.”

 

• Pa dobro, možda je to tako. I šta dalje?
• Pre ili kasnije vaša osećanja će se zasititi. Nije vam više interesantno kao ranije i tražite izgovore da se ne viđate.
• Ja ne tražim izgovor.
• Svejedno, osećanja hladne. Uzimali, uzimali… i nasitili se. Počinju svađe, međusobna prebacivanja. Upravo kao kod vas dvoje.

 

Aleksandar Hakimov (filozof, psiholog, autor knjige i seminara na temu ličnog razvoja):„Mi ne možemo da slušamo istu stvar stalno. Ne možemo nijedan te isti film gledati. Ni najomiljeniju muziku ne možemo slušati neprekidno. Zasićenje će sigurno nastupiti.”

 

Natalija Pitčenko: „U početku pokazujemo svoje najbolje osobine i vidimo ih u partneru. Ali, u životnim situacijama, negativne osobine izlaze na videlo. Mi ne želimo s njima da se pomirimo i živimo, želimo samo da se naslađujemo. Naravno, prvo počinju svađe. Ti nisi takav, ti nisi takva, ja sam mislila da si…”

 

Zasićenje!

Naša osećanja su kao neka posuda. Svaka posuda se pre ili kasnije napuni. Zasićenje je poslednja kap. Granica između prezasićenosti i odvratnosti. Retko ko može da se nalazi veoma dugo sa objektom svojih strasnih uzdaha i da sve vreme „cveta kao ruža”. Nekome je dosta i dve nedelje, a neko se razočara sledećeg jutra posle svadbe.

 

Marina Targakova: „Prosto je pravilo da tokom zaljubljenosti mi ustvari i ne volimo samog čoveka, već SVOJE predstave o njemu, fantazije, mašte, nadogradnje… U to se zaljubljujemo. Mi uzgajamo te misli, negujemo, kad odjednom – to uopšte nije taj čovek! Tada treba da se zamislimo. Kada sam govorila: Ja te volim, šta sam volela!?”

 

Andrej Tkačev (protojerej, pisac, savetnik za porodičnu psihologiju): „Imam mnogo primera ljudi koji žele da se brzo venčaju. Dolaze kao zadihani: ’Ajte, brzo, brzo oče. Moramo da se uzmemo, mi ne možemo da živimo jedno bez drugog!’ Brzo su došli, venčali se, i brzo otišli. Upravo jedna od najsramotnijih venčanja…

Potom ih vidiš posle nekog vremena, pitaš kako žive… ’Ma mi i ne živimo zajedno…’ i shvataš da si prestupnik! Jer venčavaš potpuno nezrele ljude.”

 

Aleksandar Hakimov: „Kada se osećanja zasite, nastaje vreme razdražljivosti. Navikli smo jedno na drugo, dosadno nam je, dakle, treba se međusobno nervirati. Sve pod uticajem običnih ljudskih osećanja.”

 

Marina Targakova: „Još dok sam studirala, shvatila sam da kada kažem: ja te volim, ustvari kažem: volim te zato što ti mene voliš. Tada sam birala ili da se opet nađem s tim čovekom, ili da opet razočarana tražim neku svoju maštu. Iluziju u koju ću se opet zaljubiti i razočarati. Većina ljudi je time obuzeta. Sem svojih fantazija ne vide ništa oko sebe. Razočarenje je rastanak sa svojim predstavama o tom čoveku.”

 

***

• Ma hajde, nije kod svih baš tako.
• Ok. A koju tortu najviše voliš?
• Pa… Napoleonovu.
• Sad zamisli: svako veče, uđeš u kuću, i jedeš Napoleonovu tortu. Dan za danom. Šta će se desiti?
• Ugojiću se? J Da? J
• A za mesec dana ćeš mrzeti i Napoleonovu tortu i ceo Pariz i Francusku. Isto se događa i u vezama: nasićujemo se, presićujemo i dolazi do odvratnosti.
• Ako je to tako, onda se niko ne bi ni venčavao. Kraj svadbene industrije.
• To se ne događa samo između momka i devojke, već i u porodici. Ljudi se sreli, venčali, nasitili se jedno drugog, došlo je do odvratnosti, svađa, i oni se, misleći da se ljubav završila – razvode.

 

***

Natalija Pitčenko: „Mi najpre želimo neki objekat, istražujemo uticaj, želimo da probamo. Zatim se osećanja nasićuju i mi se razočaravamo. Shvatamo da smo bili u iluziji i ne sviđa nam se više taj proizvod, taj čovek. Ljubavi onda i nema… Zato se razočaravamo. Problem je što ljubavi još nije ni bilo.”

 

Andrej Tkačev: „Prvi sneg se topi… Ljubav je osećanje zrele ličnosti. A kada je čovek nezreo, tada je sav egoističan, emotivan, histeričan. Mnogo uvreda, zatim dolazi do gašenja osećanja…”

 

Marina Targakova: „Ljudi, u stvari, više i ne žele da se trude. Žele samo da se, eto, zaljubljuju. Kao sa žvakom: žvaćeš, žvaćeš, ona prestane da bude slatka, ispljuneš je i uzmeš sledeću.

I ljudi tako žive u jeftinim odnosima. Slično kao jednodnevni leptiri. Malo ovde, malo onde… Bez obaveza… I čovek tako ne upoznaje ni svoju, ni unutrašnju dubinu drugog čoveka.”

 

Odvratnost

Period odvratnosti karakterišu duboka razočarenja. Upravo na ovom stadijumu se dešavaju skoro svi razvodi.

Pogledajmo kako je to primitivno. Zbližavamo se jer nam je „dobro”, a razdvajamo se jer već nije onako „dobro”. To je nivo životinjskog sveta. Polna privlačnost nas više ne okupira. Partneri jedno u drugom traže nedostatke. Svađaju se i rastaju. Opet nekog sreću, opet polni nagon, opet se nasićuju i opet rastaju. I tako iznova i iznova.

 

Marina Targakova: „Sve što biva izazvano običnim telesnim osećanjima, prolazi kroz faze, kao glad: želja, sitost, odvratnost, i to je prirodno. Ako smo gladni, sve nam je ukusno i kako jedemo, glad se postepeno zadovoljava. Postoje ljudi koji s velikom glađu ulaze u veze i kod njih je sve u početku tako naglašeno, slasno, a onda se opet nasićuju i čoveku biva muka od toga. Pravi odnos se nalazi iza toga.”

 

Odlomak iz „Krojcerove sonate” L.N.Tolstoja:

• Naša prva svađa se desila trećeg ili četvrtog dana. Ja sam to nazvao svađom, mada to ona nije bila… To je bio samo susret s realnim jazom između nas. Zaljubljenost se potrošila zadovoljenjem osećaja. Mi smo se okrenuli jedno protiv drugog, upravo onako kakva i jeste bila naša veza. Dva, jedna drugom potpuno strana egoista koja žele da dobiju najviše zadovoljstva za sebe na račun drugog. Ali ja to ne razumeh tada. Mislih: posvađali smo se, pomirićemo se … I više se tako nešto neće ponoviti…

 

***

• Dobro, recimo da su dvoje shvatili da je to bila samo telesna privlačnost, osećaji su se nasitili itd. Šta onda da rade dalje?
• Prvo je potrebno strpljenje.
• Samo sedeti i trpeti?
• A onda uzeti odgovornost u odnosu prema bliskom čoveku. To može biti neprijatno, ali oni trpe i staraju se jedno o drugome.
• A šta to znači uzeti odgovornost u vezi?
• Živiš s čovekom, vidiš nedostatke, nešto ti se ne sviđa kod njega, nešto te ljuti. No, vi nastavljate sa svojim obavezama. Npr. ona stvara lepu atmosferu, sprema hranu… On obezbeđuje porodicu, odgovara za tebe, za decu…

 

Marina Targakova: „Trpljenje je trpljenju boljka. Postoji trpljenje kada ćutim i sve gomilam u sebi, trpim, a posle nekog vremena 100% eksplodiram. Zato što je istinsko trpljenje nemoguće bez rada na sebi! Trpljenje je stvaralačka osobina, a ne ona koja nas davi. Stvaralačko trpljenje je onda kada ja postajem bolji, moje srce i razumevanje postaju drugačiji. Shvatam da je rezultat trpljenja dobar za mene i ne čekam da se nešto samo desi sa drugim.”

 

Osećanje dužnosti

Veza iz osećanja duga može da bude prilično – duga. Tokom tog perioda pojavljuju se „fleševi” iskrene zahvalnosti i ljubavi. Samo duhovno bogat čovek može da deluje iz osećanja duga. Vraćanje duga ne ponižava čovekovu ličnost, već suprotno – uzvišuje je.

Sve duge veze su povezane sa osećanjem DUGA. Kao što u jeziku imamo reči dug (biti dužan) i dugo (u smislu trajanja). Parovi koji imaju osećaj duga jedno prema drugome, prema porodici, poslovima… Osećaju dugo!

 

Andrej Tkačev: „Recimo, devojci se sviđa neki drugi momak koji se nikoga ne boji. No, to ne znači da može i da živi s njim. Žene bi trebalo da budu odlučnije, praktičnije, smislenije po tom pitanju, da gledaju i misle: Može li se s njim sutra živeti ili ne? Ne u smislu spavanja, ’trljanja nosa’ drugaricama i slično, to nema veze s mozgom. Treba gledati sa stanovišta zrele žene, čak i sa osamnaest godina…

Ona je pametna, razbudila se ženska priroda. Treba da se pita: ’Da li želim da on bude otac mog deteta? Mogu li da mu se predam i da idemo kroz život zajedno? Hoće li biti muškarac? Hoće li me štititi? Ko je on?’ Tako treba da gleda žena, u tome nema ničeg lošeg. To je veoma praktična strana.”

 

Aleksandar Hakimov: „Čovek neće živeti zbog ’duga’ ako ne bude shvatio korisnost, smisao toga. Jer taj ’dug’, po mišljenju mnogih, kao da je u suprotnosti sa srećom… Sreća je slobodan život, naslađivanje onim što ti prija. Takvo mišljenje je tipično za mlade. Odrasli ljudi imaju neko iskustvo i shvataju da se bez ’duga’ ne može izgraditi porodica, ni društvo, ništa.”

 

***

• I šta sad? Da ispunjavam obaveze, stisnuvši zube do kraja života? A gde je tu naša sreća, ljubav?
• Šta ćeš osećati ako blizak čovek iz dana u dan bude radio za tebe nešto dobro?
• Pa radost, zahvalnost?
• Da, osećanje zahvalnosti rađa poštovanje prema čoveku i počinješ da ga ceniš.
• Hm… Dakle, poštovanje je u stvari – ljubav?
• Pa nešto veoma blisko njoj.
• I kako doći do toga?
• Važno je da naučiš da ceniš bliskog čoveka zbog njegovog unutrašnjeg sveta, da poštuješ njegov trud i trpljenje. I na kraju, da i sama razvijaš dobre karakterne osobine.

 

***

Natalija Pitčenko: „Devojka treba da razvija kvalitete koji će joj pomoći u životu. Prvo i osnovno jeste osećanje ličnog dostojanstva. Devojka koja zna svoju cenu, neće dozvoliti da joj se bilo ko obraća neprimereno. Drugo, devojka treba da nauči da prihvata čoveka onakvog kakav on i jeste. Da prihvata i pluseve i minuse. Takođe, treba da ističe dobre strane tog čoveka. Devojka treba da pazi i na svoje zdravlje. Muškarac možda radi, nervira se, juri, a ako pored njega bude i sumorna i nezadovoljna žena, to neće biti dobra veza. Zato je zdrav život uslov i za zdravu vezu.

Ženstvenost! Devojka treba da razvija ženstvenost u smislu mekoće, trpljenja. Ženstvenost u manirima, rečima, spoljašnjosti. To su razni pokazatelji iste osobine. Da bi devojka stekla te osobine, treba da se druži s nosiocima takvih kvaliteta. Nađite ljude na koje biste želeli da ličite, koji imaju dobre osobine, koji će vam pomoći da budete prava žena. Sada je mnogo toga ispoljeno na samim ljudima što odvlači pažnju s prave strane. Ljudi su opterećeni spoljašnjošću: kako izgledam, kako me vide, selfi, instagram, lajkovi… A upravo je unutrašnji život čoveka prava istina o njemu.

A sva ova maskarada pada u vodu. Ja bih preporučila svakom mladom čoveku da svako veče i svako jutro popriča sa sobom, da vidi šta se dešava u njegovom životu, da li mi sve to treba… Da li traćim svoj život ili izgrađujem nešto? Jer čovek ne može da zavoli drugog ako ne razume samog sebe.”

 

Andrej Tkačev: „Najpre treba biti pažljiv prema ljudima oko nas. Ne zavideti, ne zaletati se, raditi nešto korisno, biti nekome od koristi. Ne gubiti vreme uzalud.”

 

Marina Targakova: „Prava veza se ogleda u tome što ti je ta druga ličnost važna, ta koja je pred tobom. Često čovek ne zna koje blago nosi sa sobom, a drugi čovek mu to otkriva. To je LJUBAV – kada zajedno otkrivamo jedno drugo!”

 

Poštovanje, ljubav

„Ljubav nije nešto površno, kao što se danas reklamira. Ona je duhovne prirode i važno je ne pobrkati je s polnom privlačnošću. Istinska ljubav se pojavljuje između dvoje onda kada u zajedničkom trudu budu jedno drugom razvijali najbolje osobine.”

 

Aleksandar Hakimov: „Taj prilježan rad i služenje jeste izdanak prave ljubavi. Ukoliko nešto korisno ne radimo jedno za drugo, nema reči o nekoj ljubavi. To je potrošačka logika eksploatacije kroz naslađivanje drugim.”

 

Marina Targakova: „Šta je ljubav? Sposobnost služenja. Mnogi ljubav doživljavaju kao romantično osećanje koje me opija pod mesečinom itd. Najčešće ljudi misle tako. Ali ako pogledamo primere bezuslovne, ’beskorisne’ ljubavi, kao što je majčina ljubav prema detetu ili prema ostarelim roditeljima, kada ne očekujemo ništa zauzvrat, to je pravi primer služenja. Naš je zadatak da naučimo da budemo nekoristoljubivi služitelji, da izgrađujemo veze s ljudima, da budemo korisni… Sve je to – LJUBAV. Ona i jeste cilj našeg života!”

 

***

Jednom je neka žena usnila neobičan san. Šetala je po gradu, ušla u neku nepoznatu ulicu te videla reklamu – Sve za sreću! U prodavnici je stajao anđeo. Rekao je: „Ovde možeš da uzmeš sve što hoćeš sasvim besplatno!”

„Ja želim sreću i pravu ljubav” – reče ona. Anđeo se osmehnuo, uzeo nešto s police i pružio joj je malecni zavežljaj.

„Šta!? Zar je ovo sve?”

„Ja ti mogu dati samo semena. Šta ćeš ti uzgajati u svom životu, zavisi samo od tebe!”

 

Autor: društvena organizacija „Opšte delo”

Prevod: Mihail MP

Transkript priredio: Centar za život