Британски лист Дејли мејл објавио је да је петоро сарадника једне клинике у тој земљи, која изводи операције и третмане којима се мења пол човека, дало отказе зато што се у њој таквим операцијама и ’терапијама’ подвргавају и деца кад напуне три године.
Ово није први овакав скандал, а сви опомињу да у неким стварима не треба ни покушавати „стићи и престићи Запад.”
Али шта је то „операција промене пола”?
Неки људи заиста имају стање које се назива родна дисфорија, и која представља душевно растројство. Људи с тим проблемом себе психолошки доживљавају као представника супротног пола и муче се са својим ’неодговарајућим телом’.
Такве особе траже тврде да им се ’биолошки пол’ усклади са психолошким.
Сама операција подразумева да се мушкарцима, који себе сматрају женама, одстране мушке гениталије и оперативним путем направи вештачка вагина.
Такви људи до краја животаа морају да узимају хормоне који треба да им помогну да изгледају као жене. Међутим, немогуће је уклонити разлике између мушког и женског тела јер оне постоје и на генетском нивоу.
То значи да мушкарац ни помоћу операције заправо не добија женско тело већ само остаје са својим тешко повређеним мушким телом.
Такви људи не могу живети обичним полним животом, нити имати децу.
Решава ли то проблем саме дисфорије? Засад нема јасног ни сигурног одговора.
Донедавно се све ово тицало само одраслих људи који су сами сносили последице својих одлука и поступака. Међутим, транс-активисти су се однедавно устремили на децу.
Симптоми родне дисфорије код деце у 80 одсто случајева нестају до пубертета, па дечаци – који су се и хватали играчака за девојчице – одрасту у савршеној хармонији са својим мушким телом.
Проблеми настају ако таква деца допадну у руке заговорника родне идеологије који настоје да искористе сваку и најмању несигурност у полној идентификацији како би у том детету васпитали припадника супротног пола. Тада почињу да га у што млађем узрасту припремају за „процес преласка” (транзиције). Разуме се, прво се хватају за хормонске препарате који коче процес нормалног полног сазревања.
Са чиме је повезано овакво апсурдно и разорно понашање које детету наноси очевидну и непоправљиву штету?
Одговор је повезан с појмом „афирмативност”, а он пак са увереношћу да је друштво прожето предрасудама и мржњом према „рањивим мањинама” и да зато особености у полном понашању и самоидентификацији не треба примати као нешто неутрално, него их и „афирмисати” и ватрено подржавати.
Појам coming out буквално значи „излазак у јавност”, „обелодањивање”, односно отворено проглашавање себе гејем или трансродном особом – и зато се поздравља као акт смелости који је од користи за цело друштво. Као нешто што је достојније поштовања и херојскије него, на пример, спасавање људи из пожара.
Идеологија налаже да се ревносно подржава „родни идентитет” и да се дете – чим се уоче симптоми да је „трансродно” – почне припремати за „прелазак”.
Родитељи су суочени с моћним пропагандним притиском. Сугерише им се да ће њихово дете – ако му не промене пол – у будућности неизбежно извршити самоубиство.
Понавља им се: „Желите ли да имате живу девојчицу или мртвог дечака?!”
У неким западним земљама већ су почели да одузимају децу родитељима који се противе њиховом „преласку” у супротни пол.
Један коментатор је већ указао: „Трогодишње трансродно дете – то је као мачак-вегетаријанац”.
Дејли мејл наводи речи бившег шефа кадровске службе Дејвида Бела, који је изјавио да нека деца почињу да тврде да су трансродна јер у томе виде решење бројних других проблема, као што су дуга историја злостављања деце у породици или хомофобија, док су све учесталији и случајеви да је реч о деци с поремећајима из спектра аутизма.
Он тврди да су многа деца која доводе у питање свој идентитет по свему судећи „сазнала на интернету или добила инструкције од родитеља о томе шта тачно да кажу да би добила то што желе.”
Ово подсећа на други британски скандал: банда у Ротерхему је током 15 година силовала, дрогирала и присиљавала на проституцију девојчице, а полиција је то заташкавала јер су силоватељи били Пакистанци, а жртве – белкиње. Полиција је закључила да им је боље да буду оптужени за огрешење о службене обавезе него за расизам.
Вратимо се клиници у којој децу унесрећују за цео живот.
Премда је то друга врста злочина, и њен бизнис цвета зато што се људи не усуђују да се супротиве злу, па чак ни да јавно против њега устану.
У Британији је проглашавање за „хомофоба” или „трансфоба” крајње штетно за каријеру.
Све је ово повезано и с веровањем, посебно на Западу, да се човечанство постепено и праволинијски креће од мрачних времена и фанатизма ка прогресу и светлој будућности толеранције и разноликости.
У овом контексту се и очевидно и тешко безумље, попут трансродне идеологије, прихвата као знак ’прогреса’ и цивилизацијске супериорности. А праволинијског прогреса напросто – нема.
Један професор са Оксфорда изјавио је да су овакве процедуре (промене „родног идентитета”, прим. ред.) заправо „нерегулисани живи експерименти на деци” са дијагнозама које нису поткрепљене никаквим доказима.
Преузето са: Афера у Британији: Деци мењају пол чим напуне три године
Додатни извор на енглеском: End the transgender ’unregulated live experiment on children’
Најновији коментари