Tri krizna perioda u porodičnom životu

Sveštenik Pavle Gumerov govori o tri krizna perioda u porodičnom životu

…Potrebno je vratiti se u vreme kada im je bilo vrlo dobro jedno sa drugim, sećati se toga vremena, truditi se da provode više vremena  zajedno. Vrlo je važno da supruzi postave sebi ovakvo zlatno pravilo: određeni deo svog vremena da ne posvećuju samo deci već i svojoj drugoj polovini. To u stvari uopšte nije teško. Jednostavno jednom mesečno ili jednom u dve nedelje posvetite jedno drugom vreme. Naravno i svakodnevno, posle posla takođe…

Jednom, tokom  teške životne situacije dali su mi broj mobilnog telefona oca Pavla Gumerova. U očajanju sam pozvala i… razgovarala sa ocem Pavlom više od sat vremena, ako ne i dva…Pošto se nisam nikada obraćala ocu koga nisam lično poznavala, on mi je svaki put posvećivao putem telefona dovoljno mnogo vremena dajući mi , reklo bi se , proste ali mudre savete koji bi mi veoma pomagali. Kasnije sam saznala da je otac  Pavle autor mnogobrojnih knjiga porodične tematike(npr. „Mala crkva“, „On i ona“, „Porodični konflikti. Profilaktika i lečenje“, „Pravoslavna asketika za mirjane“, „ Ključevi za porodičnu sreću“, „Građanski brak.Početak porodičnog života ili bludni suživot”), pri čemu je jedna iz njih – “Tri kita porodične sreće“, priznata najboljom knjigom za omladinu 2012.godine od strane Izdavačkog saveta Moskovske Patrijaršije. Vaspitajući dva sina, sveštenik Pavle Gumerov uspeva ne samo da služi u novom drvenom hramu Svetih Petra i Fevronije Muromskih u Marinu, već i da snima diskove, drži predavanja, seminare i besede na temu porodice i braka, moralnog bogoslovlja.  Nije neobično da je otac Pavle postao nastojnik hrama, nazvanog u čast nebeskih  pokrovitelja porodice  jer on tako mnogo zna o porodičnim problemima. Ali znati je jedno, a pomagati sasvim drugo….

– Oče Pavle, zahvaljujem Vam se na pomoći  u rešavanju mojih problema koji su počeli odmah pošto je naša ćerka završila srednju školu i pošto se dugi brak između mene i mog muža, reklo bi se srećan, raspao. Hajte da popričamo o krizama u porodici.

Bilo koja kriza je ispit, a kriza u porodičnom životu je provera čvrstine toga kakve odnose smo uspeli da izgradimo u porodici.

– Neki ljudi u reči „kriza“ čuju samo nešto loše. Sada i kod nas u zemlji svi samo i govore o toj krizi: da je ona praktično kraj života, sve poskupljuje. Prema anketama „Levada-centra“ većinu ljudi sada brinu samo neke trenutne stvari, rast cena koji se tiče neposredno tvog novčanika, a ne neki globalni problemi geopolitike koji se dešavaju i u zemlji i u svetu: rušenje ekonomije, korupcija, mogući rat koji uzgred i dovodi po povećanja cena. Tako da u toj krizi ljudi vide nešto negativno i mračno.

Reč „kriza“ je grčka reč koja ima dva značenja. Prvo značenje – „prelaz, prelom, prevrat”. Mi znamo da postoji kriza bolesti. Na primer, čovek se razboli i počinje neki prelom u bolesti, najčešće mu biva lošije. Lekari govor: „Počela je kriza”. Posle te krize obično čovek ili ozdravljuje, biva mu bolje, ili ta bolest prelazi u veoma težak stadijum. To jest, kriza najčešće ima dve strane. A drugo značenje je „sud”. Svaka kriza je provera čvrstine, ispit. Na primer, kriza porodičnog života – to je ispit toga do čega je došla porodica, kakve odnose smo uspeli u njoj da izgradimo. Kada je sve dobro, kada je sve tiho, mirno, predivno, nema načina da proverimo koliko volimo jedan drugog. Ali evo, pojavljuju se neke teškoće, na primer, rađa se dete. Dosta često sam se u praksi susretao sa time da su se rođenjem deteta, kvarili odnosi u porodici.

– Zašto? Pa to je predivan, srećan događaj u porodici koji mnogi očekuju sa nestrpljenjem?

– Zato što je, na primer, žena počela da se ljuti na muža što se nedovoljno brine o detetu, ne pomaže joj u odgajanju deteta, ona sve radi sama. Ili se mužu čini da je ona opsednuta detetom . Do deteta ona ga je pazila i mazila, a sada ga je sasvim, jadnička, zaboravila. A šta se desilo? Ta promena, prelom, prelazno stanje proverilo je čvrstinu porodice. Ispalo je da nije baš sve dobro. To je nekakva „provera kvaliteta“. U porodici su se pojavili problemi koje je potrebno rešavati.

A baš takvi problemi mogu i da ojačaju porodicu. Nisam samo jednom bio svedok srećnog rešenja veoma teške, predrazvodne, porodične krizne situacije i primetio sam: da po pravilu čim supružnici zaista uspeju da izađu iz takve situacije, oni uspevaju ponovo da zavole jedno drugo, ponovo počinju život, zaboravljaju sve svoje uvrede, ostavljaju sav negativni teret, ponovo grade odnose koristeći to gorko iskustvo koje su imali.

Uopšte u porodičnom životu postoji mnogo svakakvih kriza, ali ja mislim da postoje osnovna tri krizna perioda.

Prvi period – to su prve godine porodičnog života, period adaptacije.  Kod jednih je to prva godina, kod drugih prve tri godine, kod nekih i malo duže, sve zavisi. Po statistici najviše razvoda biva ili zbog kakve svađe ili zbog grešaka baš u ovom periodu. Prva godina je najteža. U Starom  Zavetu,  u Drugom zakonu, postoje reči o tome da kada se muškarac ženi on se čak oslobađa od vojnog roka, od učešća u ratnim dejstvima, od nekakvih društvenih obaveza i poslova. Prve godine on je bio dužan da teši svoju ženu, da gradi porodično ognjište, zato što je to vrlo složeni period. Sastaju se dva različita čoveka kojima je potrebno da se naviknu jedno na drugo, da dođu do usaglašenosti delovanja, da stešu oštre rubove i neravnine. Otac Ilija Šugajev je navodio ovakav primer: kada u džak stave dva kamena i počinju da ga tresu, kamenje će se ili treti i postati glatko ili će pocepati taj džak i ispasti, odletevši na razne strane što obično često i biva.

Gde živeti: sa roditeljima ili odvojeno, koliko imati dece – ova i druga pitanja budući supruzi treba da reše još pre braka.

Ovaj primer prekrasno ilustruje prve godine zajedničkog života i zadatke supruga u ovom periodu – navikavanje jedno na drugo, nalaženje zajedničkog jezika, rešavanje nekih nerešenih pitanja. Uzgred, neka pitanja treba rešiti još do braka. A mnogi smatraju kao da pre braka ne treba ništa razmatrati, ne treba jedno drugo da „opterećujemo“, treba da uživamo, udvaramo  se jedno drugom. To je sve dobro, naravno, ali vrlo često biva da ljudi, stupivši u brak, odmah shvataju da postoji potpuna neusaglašenost u nekim vrlo važnim pitanjima. Na primer, gde živeti: s roditeljima ili odvojeno? Žena smatra samo sa roditeljima. Muž je kategorički protiv, on smatra da treba živeti odvojeno. Ili, na primer, koliko imati dece: koliko Bog da, koliko uspemo ili jedno-dvoje? Jasno je da sve to treba rešavati zajednički i to pre braka jer u braku  kada su ljudi stavljeni pred činjenice, takva pitanja je vrlo teško rešiti.

U prvim godinama zajedničkog života kada se često rađa dete i potrebna je posebna obazrivost i trpljenje, biva da supruzi ne mogu da izdrže – „padaju“ taj ispit. Rođenje deteta je za mladu porodicu veoma veliki stres. „Stress“ u prevodu sa engleskog znači „napetost“, čovek se nalazi u napetom stanju svojih duhovnih i fizičkih sila. Stres može biti izazvan na primer umorom, konfliktnom situacijom, gužvama u saobraćaju ili nečim drugim. Ali, može biti izazvan i nekim radosnim događajem, na primer, rođenjem bebe. Ipak vrlo često taj radostan događaj postaje, na žalost, razlog neslaganja, različitog mišljenja, konflikata u porodičnom životu. Iako po ideji baš rađanje deteta treba da objedini porodicu: zajednički napori za odgajanje i vaspitanje deteta treba da „zacementiraju“ porodicu.

– S kakvim se još problemima susreću mladi supruzi?

Prve godine braka su teške još i zbog toga što čovek izabravši svoju polovinu, muža ili ženu, pride dobija i veliki broj rođaka: tasta i taštu, svekra i svekrvu, šurake, devere, braću, sestre, nećake i ostale rođake muža ili žene, a često i njihovu decu iz prethodnog braka. Prirodno, sa svim tim bliskim ljudima koji postaju i tvoji rođaci , ti moraš takođe da nađeš zajednički jezik i da naučiš sa sa njima sarađuješ, živiš u saglasnosti i ne svađaš se. Ako i bude svađa( a svakako će ih biti) treba ih rešavati produktivno i sa minimalnim gubicima.

– A kada se javlja druga kriza?

Drugi krizni period u porodičnim odnosima je period kada  porodica već postoji 7-10 godina. On je takođe prilično opasan. Reklo bi se: živi i raduj se: sve je normalno, navikli su se jedno na drugo. Probleme sa rođacima su takođe navikli da rešavaju za deset godina, naučili su da trpe jedno drugo, umirili su se itd. Probleme sa stanovanjem, po pravilu, čovek je za deset godina porodičnog života takođe rešio. Ili je to svoj stambeni prostor ili je iznajmljen na dugoročan period.  Deca su se takođe rodila. Sa prvim detetom je vrlo teško, ali sa drugim, trećim  je po pravilu sve lakše. I prvo dete je već poraslo. Ali vrlo često biva da se ljudi razvode . Pri tom govore:“Sve je prošlo, prošla je ljubav, sve je uvelo, sve je prošlo“.

– A zašto se to događa?

Zato što vrlo često, nažalost,  ljudi rešavajući svoje probleme zajedno sa vodom prosipaju i bebu.  Brinući se za decu i posao koji bi hranio porodicu , oni se ne bave svojim odnosima , provode malo vremena zajedno, malo razgovaraju jedno s drugim, ne pokazuju znake pažnje i nežnosti, ne pokušavaju da nađu nešto zajedničko. Sve to, po pravilu, ostalo je u prošlosti kada je trajao medeni mesec ili kada još nisu imali dece.

Tih sedam-deset godina mogu se nazvati periodom „burne izgradnje“. Supruzi grade svoj dom u bukvalnom i prenosnom smislu: grade način života, nešto kupuju, deca se rađaju, rastu, još neke probleme rešavaju. Ali kada kod ljudi počinje period nekakve stabilnosti, spokoja, shvataju da je nestala ljubav, nestalo je ono najvažnije radi čega se i stvara porodica , a ona se stvara radi toga da bi se živelo zajedno, da bi se dobila radost od ličnog kontakta, da bi se bilo još bliže jedno sa drugim.

Po pravilu žene govore sa tugom:“Sve je loše“. Ja se protivim tome: „Evo sada je loše, ali vi ste živeli u braku već deset godina . Zar je sve tako loše bilo uvek?“. Jasno je da naravno ne, one su bile veoma zadovoljne, u početku je sve bilo dobro. Kada čovek stvara porodicu šta on hoće? On vidi da im je dobro zajedno i on hoće da taj praznik života traje sve vreme – kroz deset, petnaest, dvadeset pet godina. Ali ispada da posle nekog vremena ljudi zaboravljaju kako je bilo u početku i upadaju u rutinu života koja ne može dugo da sjedinjuje ljude. Kada taj period  „burne izgradnje“ prođe, za njim slede starosni periodi koji mogu da budu još složeniji za porodicu, na primer kada deca odrastaju i supruzi ostaju sami jedno sa drugim.

– Kako savladati tu drugu krizu?

– Potrebno je vratiti se u vreme kada im je bilo vrlo dobro jedno sa drugim, sećati se toga vremena, truditi se da provode više vremena  zajedno. Vrlo je važno da supruzi postave sebi ovakvo zlatno pravilo: određeni deo svog vremena da ne posvećuju samo deci već i svojoj drugoj polovini. To u stvari uopšte nije teško. Jednostavno jednom mesečno ili jednom u dve nedelje posvetite jedno drugom vreme. Naravno i svakodnevno, posle posla takođe.

Najbitnija stvar koju može otac da uradi za svoju decu jeste

da voli njihovu majku.

A ukoliko su kod supruga loši odnosi , oni će se obavezno odraziti i na decu. Jedan čovek je rekao vrlo mudru rečenicu: “Najbitniju stvar koju može otac da uradi za svoju decu je da voli njihovu majku“. Kada on voli njihovu majku, kada je u porodici sve dobro , onda nije potrebno ni reči reći deci o vaspitanju. Onda će i njihova porodica biti tako čvrsta, srećna –prema obrascu i nalik njihovoj porodici. Tako da je potrebno baviti se odnosima.

– A kako da se njima bavimo?

Potrebno je da se setimo šta smo radili u prvim mesecima našeg zajedničkog života, kako smo išli u bioskop, u pozorište, na igranke, jednostavno smo mogli da zajedno sedimo i razgovaramo, napravivši večeru, kako smo se trudili da jedno drugom govorimo lepe reči, kako smo darovali poklone ne samo za rođendan i 8.mart, imendan. Uzgred, to se mora obavezno raditi tokom svih godina braka , nezavisno od toga koliko ste proveli zajedno u braku.

Kao primer može da nam posluži porodica našeg poslednjeg cara Nikolaja Aleksandroviča i njegove supruge Aleksandre Fjodorovne.  Kada čitaš njihove dnevnike, njihova pisma vidiš da ti ljudi koji su rodili već petoro dece, ljudi koji imaju skoro pedeset godina, nimalo nisu izgubili svoju ljubav, nežnost, romantiku iz prvih godina njihovog supružničkog života. To je vrlo važno zato što se iz tih srećnih, svetlih  trenutaka  i sastoji naš život. To je ono o čemu se mi posle sećamo u slobodno vreme ili u starosti.  Zato što ako se ceo život sastoji iz nekakvih neprijatnosti, sitnica, stalnih prekora, svađi, konflikta, onda ćemo se i sećati toga, tada nećemo moći da se setimo ničega lepog

– A treći period?

Treći period se naziva „sindrom pustog gnezda“. To je period srednjeg doba, kada deca odrastaju, sazrevaju i grade svoje porodice. Vrlo često se ovaj period istovremeno javlja sa krizom srednjih godina koja se po pravilu javlja kod muškaraca.

Gospod Svoje darove daje u bilo kom periodu života. I u starosti postoje ogromne mogućnosti za samorealizaciju.

– Mnoge porodice su preživele krizu srednjeg doba sa jadnim rezultatima. Šta biste posavetovali onima koji još nisu u njega došli?

U ovom periodu čovek vidi da mladost prolazi, sve lepo što se događalo u životu je ostalo u prošlosti, pred njim je ne zna ni on šta, pojavljuje se sumnja u svoju snagu.  Ako čovek u svom životu nešto nije uspeo, nije uradio, sada mu se čini da to neće ni uraditi zato što više nema tu snagu itd.  Iako tako ne treba. Gospod Svoje darove daje u bilo kom periodu života: i mladost, i zrelost i starost imaju svoje pluseve, ogromne mogućnosti za samorealizaciju, za sreću. Ovo je period kada ljudi koji su veoma vezani za svoju decu i vole ih, ostaju sami jedno sa drugim. I to vrlo često, nažalost, dovodi do razvoda.

– Zašto?

Zato što je supruge ujedinjavao stambeni prostor, ponekad zajednički posao, deca, a sada tog objedinjavajućeg načela nema, nisu uspeli da izgrade dobre odnose jedno sa drugim. Kada su deca odrasla te strune su veoma oslabile. Takođe i muški i ženski organizmi drugačije podnose starosne promene,  ukoliko se muškarac u svojih 50 godina oseća pun snage, kod žena je period gašenja prirodnih ženskih funkcija malo drugačiji. Naravno to je vrlo tužno, ali to je činjenica. I vrlo često ako porodica nije jaka, ako je sagrađena na telesnoj strasti, vrlo često se dešava da muž ode kod nekakve mlade ljubavnice a zatim se i ženi sa njom.

Na samom kraju hoću da kažem – da sve teče, sve se menja. Naš život se sve vreme menja, rađaju se deca, unuci, još se nešto dešava, neke druge promene u porodičnom životu. Vrlo je važno da u svakom periodu čuvamo našu ljubav, čuvamo naše odnose, da se sve vreme trudimo da proučavamo, čitamo literaturu o uzrasnoj psihologiji, o porodičnoj psihologiji.

Vrlo je važno da, pod jedan – znamo sva ova tri perioda života, pod dva – da u svakom od njih vidimo nešto dobro. Kada u svojoj drugoj polovini, u drugom čoveku, koji nam je dat od Boga, u našoj deci i roditeljima vidimo dobre strane , a ne loše, kada se trudimo da ne primećujemo loše strane , onda će naravno naša porodica biti jaka i lako će da prebrodi sve krize.

Sa sveštenikom Pavlom Gumerovim razgovarala Irina Ahundova

11 februara 2015 god.

Izvor: Pravoslavie.ru, preneo sa sajta pravoslavnaporodica.org.srb

Prevod: Duška Zdravković