Prenosimo potresne ispovesti žena iz pravoslavne Gruzije, koje su abortirale ili primorale ćerku ili snahu na abortus, a sada se gorko kaju zbog toga. Priče su preuzete iz knjige „Poziv na spasenje, kako su obični ljudi pronašli Boga – čudesne priče iz svakodnevice”, izdavač Očev dom, Beograd 2017.
POBAČAJ
Sedmogodišnji dečak je prošle, 2005. godine, prozorljivo „video” trudnoću svoje majke koju je ona nasilno prekinula pre 23 godine (1981–2). Ovo je njeno pismo.
Jedan naš porodični prijatelj, elektroinženjer, predložio nam je da naš album sa porodičnim fotografijama stavi na CD. Kada je CD bio spreman, pustili smo ga i sa uživanjem gledali naše mlade dane, naročito naše dvoje dece. Dok je CD pokazivao moje fotografije iz perioda naše predbračne veze, iznenada je moj sedmogodišnji sin tražio da se prekine gledanje snimaka čudno me pitajući: „Mama, jesi li ovde bila trudna? Baš si bila debela i ružna tada. Uopšte mi se ne sviđaš. Sada si lepa. Sada mi se mnogo sviđaš.
Ovo je ponovio dva-tri puta a da mu nismo pridavali naročitu pažnju. Samo sam rekla: „Šta to pričaš? Pusti me da gledam…”. Završio se CD, prošla su dva-tri dana i ponovo smo ga ja i deca pustili. Kada smo stigli do određenih fotografija pre našeg braka, moj sin je počeo sa istim pitanjima: „Ovde si mama bila trudna? Bila si vrlo debela i ružna tada…?”
Iznervirana njegovom upornošću, odbrusila sam mu: „Ni na jednoj od ovih fotografija nisam bila trudna.”
Završilo se gledanje CD-a, deca su se povukla u svoje sobe a ja u svoju. Ali tamo u samoći odzvanjala su pitanja moga sina: „Mama, ovde si bila trudna?…”
Osećala sam uznemirenost pitajući se kako me je dete videlo trudnom i zašto je tako uporno postavljalo takva pitanja…
I tada sam se sva potresena prisetila šta su „videle” nevine i čiste oči moga sina! „Videle” su moje dve predbračne trudnoće od pre 23 godine, sa tadašnjim kolegom sa studija, sa kojim sam imala vezu, i koje sam, o Bože moj, nasilno prekinula, posle njegovih upornih insistiranja…
Od tada me je, iako sam to ispovedila, pritiskao osećaj krivice i duševne patnje. Preživljavala sam ružna stanja – neprekidne griže savesti, čamotinju i tešku duševnu tugu koji su me gušili. Osećala sam jednu prazninu koju nisam mogla ničim da ispunim niti sam mogla to da zaboravim. Uporno sam nastojala da prekinem vezu sa tim mojim kolegom ali njegovi pritisci, kao i nekih poznanika i prijatelja, uticali su na mene da pristanem na brak…
Posle prvog deteta, naše ćerkice, nisam htela više dece. Počela sam sa uzimanjem kontraceptivnih sredstava ali se „slučajno” desilo začeće moga sina, koji zamalo pa da se i on ne rodi. A ovo dete je blagodatno stvorenje koje je prozorljivo „videlo” moju dramu pre 23 godine!
Nažalost, i posle rođenja moga sina nastavila sam sa uzimanjem grešnih sredstava za kontracepciju. U međuvremenu, muž je počeo da odsustvuje od kuće na duže vreme, sve dok nas na kraju nije ostavio i to na jedan dramatičan način i za mene i za decu. Bog da mu oprosti i da ga prosveti!
Ponovo proživljavanje moje drame otkrivenjem moga sina, razvod i napuštanje od strane „supruga” niti mogu niti bih htela da opišem, naročito traume moje dece.
U to vreme ispovedila sam svoju muku susedima, jednom bračnom paru prosvetnih radnika, koji su i sami imali više dece. Pitali su me da li želim da posetim njihovog duhovnika, koji je i sam bio po obrazovanju prosvetni radnik sa mnogočlanom porodicom. Prihvatila sam odmah bez oklevanja…
Kada sam mu otvorila srce i prihvatila njegove mudre savete propraćene njegovim svetim molitvama, o Bože moj, sve se u potpunosti promenilo! Slatka svetlost me je ispunila, neopisiva snaga prožela je celo moje biće. Od tada me ova snaga drži uspravnom i snažnom, bez straha i uznemirenosti, kao da se nije desilo ništa u mojoj traumatičnoj prošlosti.
Ovaj duhovnik, koji je postao kamen temeljac moga života, savetovao mi je da vam napišem i poverim ovo pismo. Zato da bi čitanje moga lošeg iskustva bilo za pouku nekim devojkama ili udatim ženama, koje se bore i u opasnosti su…
N. A. Atina, zima 2005.
Časopis „Mnogočlana Porodica br. 109, 2006.
NEPOTREBNO DETE?
STVARNE PRIČE O TOME ČEMU VODI GREH ČEDOMORSTVA
Marija Saradžišvili
U nastavku objavljujemo priče iz gruzijskih periodičnika o tome kako je mračan postao život onih što su počinili greh čedomorstva. Ovo nije samo greh onih mladih žena, koje se oslobađaju deteta, nego i onih koji ih prisiljavaju na abortus. Trebalo bi da se usrdne mame i svekrve koje, pozivajući se na svoj roditeljski autoritet i životno iskustvo, smatraju da mladima još nije vreme da se „bave decom”, zamisle nad ovim pričama. Srećom, mladi ne popuštaju uvek pod pritiskom starijih.
PRIMORALA SAM DEVOJKU MOG SINA DA IZVRŠI ABORTUS
Ja mom unuku nisam dozvolila da se rodi; kada se setim toga, osećam se veoma loše, ali prekasno je da učinjeno bude kao da nije učinjeno. Više se ništa ne može popraviti.
Ja sam ovaj greh počinila iz ljubavi. Želela sam da svog sina izbavim od problema.
Njega je, još u vreme dok je pohađao institut, volela jedna devojka, ali on ništa nije osećao prema njoj.
Kada je završio školovanje na institutu, moj sin se oženio. Nevesta i ja nikako nismo mogle da uskladimo naše karaktere, tako da smo se moj suprug i ja odvojili od mladih. Odlučili smo da na taj način uklonimo uzrok večitog nezadovoljstva naše snahe. Bez obzira na to, odnosi među mladima postajali su sve lošiji. Moj sin je potajno počeo da se sastaje s onom devojkom, koja je tokom školovanja na institutu bila zaljubljena u njega. Očigledno da je u njoj pronašao nešto, što nije mogao pronaći u svojoj ženi.
Kada sam doznala za to, obuzela me panika, jer je za mene porodica svetinja nad svetinjama.
Iako mi se snaha nije dopadala, otišla sam u stan one devojke koja je uništavala porodicu mog sina, i tamo sam napravila veliki skandal. Pretila sam joj na svaki mogući način: „Učiniću nešto zbog čega ćeš me zapamtiti! Da se nisi usudila da uništiš porodicu mog sina!”
Ona je zaplakala: „Ja čekam njegovo dete!” Ove njene reči toliko su me zaprepastile da sam morala da sednem, a onda sam povikala: „Ti ne smeš roditi to dete!”
Nekoliko dana uzastopno odlazila sam kod ove nesrećnice i govorila joj: „Imaj u vidu da te mi nikada nećemo prihvatiti!”
Tokom tih nekoliko dana, vršila sam snažan pritisak na nju: „Ne zaboravi da te nikada nećemo priznati za snahu i da tom detetu, ako se rodi, iz principa ni na koji način nećemo pomoći!”
Jednom rečju, toliko sam je isprepadala, da je ona odlučila da abortira. Da se ne bi usudila da me obmane i da ne bi smislila neki trik, lično sam je odvela kod ginekologa i sedela sam u kabinetu dok se nije sve završilo.
Kada smo izašle odatle, rekla mi je: „Mrzim i tebe i tvog sina! Neka ste prokleti!”
Nikada neću zaboraviti s kakvim izrazom na licu je to izgovorila.
U prokletstva ne verujem. Međutim, te iste godine umro je moj muž. Sin se, i pored svega, razveo sa ženom. Ona se uskoro udala i prekinula sve odnose sa njim.
Ni posao mu ne ide od ruke, nigde ne uspeva da se zadrži. Ostao je sasvim sam, ne našavši ženu koja bi mu podarila toplinu i rodila decu.
Ne postoje reči kojima bih iskazala koliko žalim što sam uništila taj mali, nezaštićeni život. Da se to dete rodilo, moj sin bi danas bio srećan. Pokušavam da zaboravim ovaj slučaj, ali greh me svakoga dana podseća na sebe.
Časopis „Sarke”, 26. novembar 2013.
MAJKE, NE VRŠITE ABORTUSE!
Sestra i ja imali smo sedam i deset godina kada je naša majka po treći put ostala u drugom stanju. Izgledalo je da bi trebalo da se radujemo; mama je, međutim, imala slabo srce i lekari su insistirali na abortusu, pošto bi mogla umreti na porođaju. Mama je na kraju pristala, i dan za abortus već je bio određen. Tokom noći, usnila je veoma čudan san: kao da stoji pored neke ograde, i da prema njoj neko dolazi na prekrasnom konju. Ona je povikala od straha i priljubila se uz ogradu. „Ne plaši se, mama”, povikao je nepoznati konjanik. „Kaha, jesi li to ti, sine”, upitala je majka. „Ne, to sam ja, tvoj Georgije”, odgovorio je konjanik. „Ja nemam nikakvog Georgija”, začudila se ona. „Mamice, to sam ja, tvoj Georgije”, ponovio je neznanac.
Kada se probudila, mama, naravno, više nije ni pomišljala na abortus.
Od tada je prošlo 28 godina. Sestra i ja smo otišli u grad i tamo osnovali porodice. S mamom je u selu, da brinuo o njoj, ostao onaj najmlađi – njen Georgije.
Kahaber Kenkišvili, časopis „Karibče”
ZBOG MENE SU SNAHA I SIN OSTALI BEZ DECE
Ovo što osećam nije pokajanje, nego neprestano mučenje. I o kakvom kraju mogu da pričam, kada svakoga dana vidim da su meni najdraži ljudi obuzeti očajanjem, i kada znam da sam samo ja kriva za to.
Imam prekrasnu snahu. Prihvatila sam je kao kćer i silno zavolela. Došavši u naš dom, ubrzo je zatrudnela. Ona i njen suprug, naš sin, podarili su nam prekrasnog unuka. Zatim je, ubrzo posle toga, ponovo ostala u drugom stanju. Kada mi je to saopštila, ja sam se pobunila: „Nije sada vreme da rađaš i drugo! Neka najpre ovo prvo malo poodraste! Biće još dece! Čitav život je pred vama!”
U to vreme imali smo manje finansijske probleme, tako da smo zapali u dugove. Zbog toga sam prilično grubo rekla: „Sada nismo u mogućnosti da izdržavamo i drugo dete! Ne možeš misliti samo na sebe!”
Snaha se naljutila na mene, ali se nije usudila da mi naglas protivreči. Međutim, nije ni abortirala, a vreme je prolazilo.
Počela sam da se prepirem sa sinom: „Zar ne vidiš u kakvoj smo situaciji? Zašto ste sad smislili da rađate i drugo? Ti si muškarac, i tvoja reč mora biti zakon!”
Ni danas mi nije jasno, koji me đavo primoravao da tako govorim. Ako supružnici žele dete, niko ne sme da se upliće. A ja sam se usudila da se sa svojim planovima umešam u njihov život!
Koliko sam danas gnevna na samu sebe!
Kao rezultat toga, moj sin se rasrdio na ženu i izgovorio joj svakakve reči.
Nesrećna žena se pokorila i otišla kod lekara.
Da stvari budu još gore, dospela je kod nekog lošeg ginekologa. Abortus je izvršio tako da su snahu samo čudom vratili sa onog sveta. Izgubili smo gomilu novca. Lekari su rekli da ona više nikada neće moći da rađa…
O onome što se dalje događalo ne želim ni da pišem. Nemam snage…
Posle nekoliko godina, naš sedmogodišnji anđelčić je otišao na nebo.
Sve bih dala, svoj život bih žrtvovala, samo kad bih mogla da vratim tu godinu. Da tada nisam insistirala na abortusu, sin i snaha imali bi bar dvoje dece i ne bi bili toliko nesrećni.
Sada, međutim, to ne mogu da popravim.
Časopis „Sarke”, 22. jul 2015.
GREŠKA KOJU NE MOŽEŠ DA POPRAVIŠ
Imala sam šesnaest godina kada su me oteli. Moj muž bio je 15 godina stariji od mene. Nisam ga volela i plašila sam ga se. Sa suzama sam molila oca da me vrati. Međutim, rođaci su odbijali da mene, osramoćenu, vrate kući.
Da budem iskrena, muž me nije tukao i nije bio loš prema meni. Bez obzira na to, njegovi pogledi na život potpuno su protivrečili mojima.
Tri meseca posle udaje, svejedno sam morala da se vratim roditeljima. Moj muž je u nekoj tuči ubio čoveka i poslali su ga na višegodišnju robiju. On sam mi je rekao: „Nemoj me čekati, idi i živi kako hoćeš!”
Kada sam se vratila kući, shvatila sam da sam trudna. Da je moj muž znao za to, ni u kom slučaju me ne bi vratio kući i na svaki način bi pokušao da sačuva dete. Ja mu to, međutim nisam rekla. Moja mama i ja već smo o svemu odlučile. Nije mi potrebno dete od ubice! Ono bi samo značilo vezu s čovekom kojeg nisam volela.
Pokušavala sam da umirim samu sebe: vreme će sve izbrisati, zavoleće me drugi muškarac i sve će biti dobro.
Međutim, dogodilo se po onoj izreci: ako hoćeš da nasmeješ Boga, reci Mu kakvi su ti planovi. Godine su prolazile, a ja nisam dolazila u priliku da se udam.
Imala sam već 30 godina kada sam se zaljubila u jednog čoveka. Dugo smo se potajno sastajali, krijući to od mojih roditelja. Beka je obećavao: „Samo da rešim svoje probleme i mi ćemo se venčati!” Mislila sam da će se obradovati kad sazna da sam trudna, ali dogodilo se upravo suprotno. Ton Bekinog glasa postao je vrlo zvaničan: „O, to ne spada u moje planove! Mi se moramo rastati!”
Da bih ga zadržala, ja sam mu, glupača, sama predložila: „Ako ti ovo dete smeta, ono se neće ni roditi!”
On se radosno saglasio s mojim predlogom, i ja sam već sutradan abortirala. Beka me ipak napustio, a da mi nije rekao ni razlog za to.
Ostala sam i bez muža, i bez deteta i, što je najvažnije – sa ogromnim grehom na vratu.
Na udaju više nisam ni pomišljala. Tokom tih godina, umrli su i moji roditelji, tako da sam ostala sasvim sama. Tada sam do ludila poželela da postanem majka. Upravo s tim ciljem počela sam da živim s jednim čovekom, ali nikako nisam mogla da zatrudnim.
Lekar kojem sam se obratila rekao mi je da nikada neću moći da rodim, jer su mi prilikom poslednjeg abortusa oštetili jajovode. Ja sam to razumela kao Božiju kaznu. Da bi me umirio, ginekolog mi je predložio da usvojim dete. Za to, međutim, u ovom trenutku nisam moralno spremna.
Lali, časopis „Tbiliselebi”, 24. maj 2011.
ROĐEN U KOŠULJICI[1]
Imala sam strašan san: starija žena drži u ruci nož i poseca novorođenčad, dok ona sama plače…
Svog sina smatram darom Božijim, jer se „rodio u košuljici”. Pre toga sam imala viđenje: posmatrala sam kako ga anđeli oblače u belu odeću. Pre nego što je rođen Sandro, izgubila sam petoro dece. Sva ta deca su rođena kao zdrava, ali su iz nekog razloga umirala trećeg ili petog dana. Ni ja, ni moj suprug Soso nismo na duši imali ništa loše i nismo shvatali zbog čega bivamo kažnjeni. Onda smo rešili da usvojimo dete, i već smo krenuli u potragu. Upravo u to vreme ja sam ponovo zatrudnela. Pre toga sam imala strašan san: starija žena u ruci drži okrvavljen nož i poseca novorođenčad, dok ona sama plače… Kada me ugledala, žena mi je rekla: „Kaži Sosu da me izbavi od ove muke. Ja sam njegova baba Daro. Neka pomogne mojoj duši. On će znati kako to da učini…”.
Probudila sam se obuzeta drhtavicom. Odmah sam upitala Sosa: „Ko je bila tvoja baba?”
Ispostavilo se da je njegova baba vršila pobačaje. Pred smrt se užasno mučila i sve ih je preklinjala: „Molite Boga za mene! Ne ostavljajte me u paklu!”
Ona je, međutim, umrla u ono vreme kada gotovo niko nije priznavao Crkvu. Nikome ni na pamet nije padalo da se umara čitajući molitve za pokojnicu. Kada sam sve to saznala, odmah mi je bilo jasno zbog koga stradamo. Sutradan smo otišli kod mog duhovnika i odmah zakazali parastos za usopšu Daro; osveštali smo njen grob i podelili milostinju. Kao odgovor na naše postupke, tokom noći sam imala viđenje u snu: anđeli su mi doneli novorođenče i obukli mu košuljicu. Odmah sam se smirila i shvatila da mom sinu više ništa ne preti.
Ana, Tbilisi, časopis „Kviris palitra”
Priredila i s gruzijskog prevela Marija Saradžišvili
[1] Tj. u posteljici, što se nekada smatralo znakom da je rođeno dete posebno srećno (prim. prev.).
Najnoviji komentari