Razumevanje i tolerancija prema razlikama, uz jasnu identifikaciju sa svojim hrišćanskim identitetom, možda predstavlja formulu opstanka hrišćana u savremenom životu. Bez obzira na „opasne trendove“, deci treba pomoći da izgrade jasan kritički stav prema ovakvim stvarima, ali bez osude.
Višedetnoj porodici Ivana (41) i Katarine (41) Krvavac čestitali smo krsnu slavu Đurđevdan, a nakon slave, po dogovoru dođosmo im u goste, u novu lepu kuću s potkrovljem i uređenim zelenim dvorištem u kome se igraju njihova deca: Jana (10), Marko (7), Anđelija (5), Teodora (2), a peto dete je njihova šestomesečna beba, Anastasija. Kuću u Barajevu, u naselju Trebež, Lipovica, kupili su na kredit pre godinu dana, a deset godina su bili podstanari u Beogradu gde su bili veoma revnosni parohijani žarkovačke crkve Vaznesenja Gospodnjeg. U Eparhiji šumadijskoj i parohijskoj crkvi, posvećenoj Spaljivanju moštiju Svetoga Save, od sveštenika Vida Milića, koji ima šestoro dece i o kome je Pravoslavni misionar pisao 2015. godine, primljeni su široka srca. Kažu nam da su on i njegova popadija Marija po tome poznati i veoma omiljeni u narodu. Od njega su dobili blagoslov da o njima pišemo.
Ivan je završio Vojnotehničku akademiju u Beogradu, smer informatika, šesnaest godina radio kao oficir Vojske Srbije, a odskora radi kao diplomirani inženjer informatike u kompaniji „Solvit Netvorks“ u Beogradu na poslovima informacione bezbednosti, zaštite digitalnih identiteta i slično. Katarina je završila Farmaceutski fakultet i zaposlena je u apoteci „Kolibri“. Smatraju da nisu materijalno ugroženi i više nemaju ni pomoć od države.
Prva zvanična poseta Generalštaba VS manastiru Hilandaru (2002)
– Kako je puna kuća i puno srce roditeljsko kada se čuje dečja graja!
Katarina: Da, slava Bogu! A mi nismo nikad ni pomislili da će nam Bog podariti ovoliko dece. I uvek smo se divili takvim roditeljima.
Ivan: Naši roditelji su ponosni na nas što imaju dosta divnih unučića.
– Kakav je bio vaš životni put i put do prave vere? Sve što nije od vjere (prave) grijeh je (Rim 14, 23). Šta je uticalo, ili šta vas je „nateralo“ da je tražite od Boga? Je li bilo sveštenika u vašoj porodici?
Ivan: Moj otac Andrija je iz Pljevalja, a majka Staka iz Srebrenice. Kao prosvetni radnici, službovali su u Srebrenici (BiH), tu su se upoznali i venčali, a ja sam rođen u Zvorniku. U Srebrenici smo živeli do strašne 1992. kada smo izbegli u Pljevlja, gde sam završio gimnaziju. Imam starijeg brata Igora. U selu Brvenica, u okolini Pljevalja i sad žive moji roditelji. Često „skoknemo“ do Pljevalja jer se deci tamo dopada i redovno idemo u manastir Svete Trojice. Moja baka, majka mog oca, bila je jako pobožna. Vodila je mog oca i ostalu decu da se pričeste u manastiru Sveta Trojica, na velike praznike, i to peške. Ali, moj otac nije slavio slavu dok smo živeli u Srebrenici, a ja sam počeo da slavim posle ženidbe. I kršten sam 2002. godine u Pljevljima, u 25. godini. Na moje krštenje je uticala poseta manastiru Hilandar pet meseci ranije. To je bila prva zvanična poseta Generalštaba Vojske Srbije i Crne Gore Svetoj Lavri, a mi smo išli kao mladi oficiri. Vladika Porfirije (Perić) bio je duhovni vođa tog puta i divno je besedio celim putem. Jedan naš oficir se ranije u Hilandaru zamonašio. Reč je o jeromonahu Dositeju (Radivojeviću). On je već bio mlad monah te 2002. godine, i naš domaćin, kada smo kao vojna lica bili u poseti Hilandaru. I Katarina je dosta uticala na mene, pa smo u veru ušli u najlepšem periodu svog života, pred naš brak i osnivanje porodice. Zajedno, polako, bojažljivo i uz nesebičnu pomoć sveštenika i prijatelja.
Katarina: Rođena sam u Gornjem Milanovcu, od oca Slobodana Lazića i majke Vere. Tu su me i krstili kao bebu. Imam sestru Zoricu, koja je udata, živi na Vidikovcu i ima dvoje dece. Kad sam bila dete, nije bilo sveštenika u našoj porodici niti je u okruženju bilo verujućih, ali sam imala sreću da me baka ponekad odvede u crkvu u selu da zapalimo sveće, a na prvo pričešće me je odvela strina. To je u meni budilo radost i posebno osećanje. Polako i postupno sam ulazila u veru i još uvek smatram da sam na početku. Sa Ivanom me je upoznala moja sestra od tetke iz Beograda, Dragana, koja me je pozvala da čujem od njega nešto o Hilandaru. Kupovali smo duhovne knjige u manastiru Rakovica i na pokloničkim putovanjima. Najviše nas je dotakao Sveti Starac Porfirije, podvižnik ljubavi. U braku smo 12 godina, a venčani smo u crkvi Svetog Apostola Petra i Pavla na Topčideru.
– Starac Pajsije Svetogorac je govorio da Bog sâm određuje broj dece u porodici. Šta doprinosi ljubavi i porodičnoj sreći? Koliko tome doprinose lepe reči i pohvale?
Katarina: Verujemo da je sve po Božijem promislu. Oboje smo priželjkivali da imamo troje dece i sebe nismo smatrali dostojnim ni sposobnim da imamo više dece.
Ivan: Porodičnoj sreći svakako doprinosi razumevanje i međusobna ljubav. Trudimo se da negativne stvari udaljimo van kuće. U tome nam deca nesebično pomažu, i njihovi osmesi i radost su nam najveći motiv i snaga da izdržimo.
– Koliko vera menja čoveka, kako ga preobražava?
Ivan: Osim što ga upućuje Hristu, čini se da vera upućuje čoveka sâmom sebi, kritički. Čovek u veri stalno nadgleda sebe i koriguje svoje stavove, ublažava loše, a podstiče dobre stvari, ravnajući se prema hrišćanskim načelima i opštim duhovnim normama. Uzori Svetih Otaca, brojnih primera braće i sestara hrišćana, svakako posebno znače.
– Kako izbeći negativne uticaje koji su protivni hrišćanskom životu?
Ivan: Nije lako. Izazovi današnjeg vremena su zaista brojni. Sve više stvari se svesno suprotstavlja hrišćanskom shvatanju života (mediji, tehnologija, materijalni svet i sl.), i ponekad se čini da su hrišćani ljudi kojima je gotovo nemoguće da se u potpunosti prilagode mestu i vremenu u kome žive. Ali, Gospod ljubavlju osnažuje i vraća veru svima nama. Kao i svi roditelji hrišćani, često se zabrinemo za duhovno zdravlje naše dece. Sada imamo za duhovnika oca Vida Milića iz Barajeva, čiji saveti i lepa reč mnogo pomažu u prevazilaženju duhovnih nedoumica i kriza. On je sakupio bogatu biblioteku dostupnu za čitanje svima, pa nam povremeno na čitanje pozajmljuje zanimljive duhovne knjige.
– Ljudi se sve ređe venčavaju. Da li vam se čini da su ljudi zaboravili zašto se sklapa brak? Čin venčanja je dokaz ljubavi, ozbiljnosti i zrelosti. Brakom se supružnici povezuju i duhovno, a ne samo telesno.
Ivan: Po pitanju braka mi smo tradicionalnog shvatanja i smatramo da funkcionalna porodica izrasta iz skladnog braka i harmoničnog odnosa među supružnicima. Za nas je funkcionalna porodica ona koja odgaja decu koja su duhovno osvešćena, koja ne usvajaju tuđi, nametnuti identitet i koja imaju jasnu porodičnu svest. U takvoj porodici stasaju deca koja se ne boje života i Hristove ljubavi, ali s druge strane pozitivno, kritički i bez osude, gledaju na svet oko sebe, svesna da u svojoj porodici uvek mogu da pronađu toplinu, Hristovu ljubav i povrate samopouzdanje.
Ovo se svakako pozitivno odražava i na duhovni, mentalni i fizički razvoj dece, i na njihov budući stav o veri, porodici i braku. Kao roditelji smatramo da nismo dovoljno dobro uradili posao ukoliko naša deca nemaju izgrađenu svest i potrebu za formiranjem sopstvene jake hrišćanske porodice. Tek nakon toga hrišćanska porodica ima pravu funkciju i može se nazvati funkcionalnom porodicom. Tako da mi, kada nam je najteže, umemo da se skupimo i složno kažemo, „mi smo jaka porodica, mi možemo sve, za nas nema prepreka!“
Katarina: Verujemo da je to jedan od najlepših načina da se mirjani podvizavaju i da decu, koju im Gospod poveri, izvedu na pravi put, da se razviju u blagodarne ljude. A roditeljstvo nadahnjuje i sâme roditelje pomažući im da neprestano duhovno uzrastaju.
– Kako protiče dan majke Katarine? Na koje se sve načine osvećuje pravoslavni dom i život uopšte?
Katarina: Sada kada sam na porodiljskom odsustvu uglavnom se svodi na rano ustajanje, pripremu dece za vrtić i školu, izbor garderobe, pripremu užine i slične aktivnosti. Nakon toga slede klasični kućni poslovi, sređivanje kuće, veša, priprema ručka. Po povratku dece iz škole i vrtića – serviranje ručka, kuhinjski poslovi i kraća pauza, posle koje sledi druženje sa decom i suprugom, i priprema večere. Do kasno u noć sređivanje pojedinih stvari u kući, priprema za naredni dan, i naravno posebna i stalna briga o šestomesečnoj Anastasiji.
Ivan: Ljubavlju prema Gospodu i bližnjima osvećujemo se i mi i naš dom. Posebno je važno stražariti i čuvati duhovni mir nad sobom lično, i nad porodicom, redovno odlaziti na Svetu Liturgiju, ispovedati se, moliti i pričešćivati. Supružnici se moraju međusobno bodriti i ohrabrivati u opštem porodičnom interesu. Česti su padovi i iskušenja, ali zajedno se lakše prebrode.
– U čemu je suština hrišćanskog vaspitanja? Kako treba vaspitavati decu da ona budu ikone Božije, kad nas sa svih strana bombarduju raznim idolima i nameću ih, i nama i našoj deci, da im se klanjamo, i škola, svojim obrazovnim sistemom, i država, zakonima, privreda, tržišnim trendovima…
Ivan: Decu niko ne može pokvariti: ni sredina, ni vršnjaci, ni mediji, ni tehnologija, ako roditelji prethodno ne „pripreme teren“ za to. Smirenje, (s)trpljenje, ljubav i porodična harmonija. Lični primeri su, takođe, od posebnog značaja, jer se deca jasno identifikuju sa roditeljima. Uvek treba biti svestan dečjeg prisustva, slično neophodnosti svesti o Gospodu kod hrišćana.
Katarina: Posebno obraćamo pažnju na to da ne dozvolimo našoj deci da budu međusobno otuđeni i strani jedno drugom. Stalno stražarimo nad njihovim međusobnim odnosom, insistiramo na tome da se sva nerazumevanja odmah ublaže i otklone, jer će kada postanu ljudi njihov međusobni odnos biti najveći živi kapital ove porodice.
– Dok su mala, deca u srcima svojim imaju teologiju i prijemčiva su Bogu (u roditelje gledaju kao u Boga), a onda, tokom odrastanja, pod mnogim agresivnim neznabožačkim uticajima (najpre ateističke škole) zamenjuju tu teologiju za razne ljudske filozofije?
Katarina: Ne znamo mi toliko, jedino što znamo i snažno osećamo jeste da mi nismo tvorci naše dece, nego da nam ih je Tvorac poverio na čuvanje i vaspitanje, otuda i velika odgovornost na nama, ali i prilika da se iskupimo u radosti i veselom porodičnom okruženju, radeći posao koji najviše volimo i najbolje znamo.
– Kako deca uče? U čemu su posebno talentovana? Da li se bave dodatnim aktivnostima, sportom, umetnošću? Koliko čitaju, a koliko su pod uticajem virtuelne stvarnosti? U svetu, pa i kod nas, registrovan je novi oblik zavisnosti od interneta i društvenih mreža. Idu li deca na veronauku? Kakav i koliki značaj, po vašem mišljenju, ima veronauka u školama za duhovno usmerenje dece?
Ivan: Jana i Marko idu u osnovnu školu „Ujedinjene nacije“ na Ceraku, jer ovde u blizini nema škole. Dobri su đaci za sada, i vredno izvršavaju sve svoje obaveze. Još nismo uočili posebne talente naše dece, osim što Jana ima dara za fotografiju. Troje najstarije dece trenira karate u lokalnom klubu u Lipovici. Nemamo uslova za dodatne aktivnosti, zbog činjenice da živimo udaljeno od grada, kao i zbog nedostatka vremena i sredstava. Marko mnogo voli knjige i često ide u školsku biblioteku. Nažalost, ni naša deca nisu pošteđena štetnog uticaja digitalnih tehnologija, ali se trudimo da se dogovaramo i u razumnoj meri koristimo računare i tehnologiju, kao i da im stalno namećemo jasan kritički odnos prema digitalnom svetu. Moja profesija nam mnogo pomaže u tome da oni shvate prednosti i mane informacionih tehnologija, kako bi se na pravi način iskoristila njihova prednost, ali i sprečilo opasno delovanje na razvoj dece. Deca su sâma odabrala veronauku i jako su srećna na tim časovima, uz nesebičnu ljubav svoje omiljene veroučiteljice Tanje Radanović, o kojoj s posebnom ljubavlju govore. Vrlo često govore nadahnuto o nastavi veronauke i da im je to omiljeni predmet. Nemerljivo je veliki značaj veronauke u školama na rano sticanje znanja o religiji. Uz pravilan pristup učitelja i njihovo nesebično zalaganje, deca usvajaju mnogo više i sistematičnije znanje o hrišćanstvu u odnosu na to što bi spoznali uz pomoć roditelja.
– Osetno se povećava agresivnost kod dece. Kako vi to razumete, kao informatičar?
Ivan: Višečasovni kontakt dece s mašinom koja zrači opasan je po zdravlje, kako duhovno tako mentalno i fizičko. S druge strane, mašina otuđuje, a prirodno je da u porodici treba da postoji prisan odnos roditelja s decom i same dece međusobno. U današnje vreme, čini se da su, posebno za decu, pored video-igara vrlo opasni i video-kanali kao što je Jutjub, a i drugi koji nude loše sadržaje, dok roditelji uglavnom nemaju svest o tome šta deca zapravo gledaju. Takođe, sve je veća opasnost i od društvenih mreža (Fejsbuk, Instagram i sl.), jer je sve više neprimerenih sadržaja, uz veliku opasnost od kompromitovanja rane dečje privatnosti, usvajanja loših medijskih sadržaja, ali neretko i ugrožavanja njihove fizičke bezbednosti.
To loše digitalno okruženje je slično puštanju dece na ulicu, bez nadzora i kontrole. Mi slabo gledamo TV, ali zato dozvoljavamo deci umeren i svrsishodan pristup računaru, petkom, subotom i nedeljom, uz kontrolu sadržaja. Naprosto, tehnologije su naš život, nešto što se dešava oko nas, i moramo biti u toku. Slava Bogu, za sada nemamo primera agresivnosti kod naše dece, a ni oni se ne žale na agresivnost druge dece u školi ili okruženju. Svaki, eventualni, izliv besa i ljutnje ublažavamo razgovorom, trudeći se da jasno ustanovimo šta je problem i kako ga prevazići. Naravno, nije uvek lako, ali roditelji stalno moraju biti budni i prisutni i onda je sve lakše.
– Danas je moda izrazito nehrišćanska, puna mračnih simbola (mrtvačke glave, sove, „čuvaju zabranjeno znanje“, grčke i paganske mitologije, simbol smrti, okultizma i bluda. Ili tetovaže po telu? Ni hrišćani se ne zapitaju: zašto je baš taj simbol toliko moderan, nego i oni to nose i kupuju svojoj deci? Ono što nosimo, tome se i klanjamo. A znamo da je telo sasud Duha Svetoga. Takođe, preterana obnaženost. Starac Jefrem Filotejski i Arizonski kaže: „Žene vređaju Presvetu Bogorodicu svojom izazovnom spoljašnjošću i obnaženošću tokom letnjih meseci. S jedne strane, klanjaju se ikoni smerne Djeve, a s druge sablažnjavaju i podstiču okolinu na greh svojim izazovnim ponašanjem. A to se čak i ne smatra za greh koji bi trebalo ispovediti! Presvetu Bogorodicu, naravno, silno žalosti ovakvo ponašanje naroda.“
Ivan: Treba biti neprestano budan, svestan simbola i poruka oko nas. Gospod nas daruje posebnim čulima da vidimo tajne poruke u simbolima i postupcima oko nas i svaki hrišćanin to ima. Samo je važno da deci ne govorimo tonom mržnje i prezira prema takvim pojavama. Deca ne smeju da osuđuju i omalovažavaju drugu decu i njihove postupke kada je reč o usvajanju „novih civilizacijskih normi“ postmodernizma i globalizma. Treba da razumeju vreme u kome žive, da budu jasno kritički određena prema njemu, ali bez strasti mržnje i osude.
Razumevanje i tolerancija prema razlikama, uz jasnu identifikaciju sa svojim hrišćanskim identitetom, možda predstavlja formulu opstanka hrišćana u savremenom životu. Izolacija i neprilagođenost nisu rešenje, isto kao ni osuda, mržnja i kritika nehrišćanskih ili antihrišćanskih pojava oko nas. Današnje vreme traži od hrišćana da budu iznad stvari i pojava „mudri kao zmije, a bezazleni kao golubovi“, da s ljubavlju i razumevanjem shvataju i prihvataju stvari oko sebe, ostajući jasno i nedvosmisleno vezani za Gospoda.
Bez obzira na „opasne trendove“, deci treba pomoći da izgrade jasan kritički stav prema ovakvim stvarima, ali bez osude. Čim stasaju da shvate, treba im otvoreno govoriti o svemu, s logičnim objašnjenjima, primerima i odgovorima. Golotinju nije da ne vidimo, ali ne osuđujemo, i tako usmeravamo našu decu i svojim ponašanjem, ali ima u Crkvi i unutrašnjeg farisejstva, a spoljašnjeg blagočešća, kao i pokajanih bludnica i razbojnika. Zato se bojimo osuđivanja. Mnogo pomaže molitva Presvetoj Bogorodici Brzopomoćnici. Nebrojeno puta smo iskusili njenu pomoć, kao i pomoć Isusove molitve.
– Sveti Oci kažu: „Ko voli Gospoda, uvek Ga se seća, a sećanje na Boga rađa molitvu. Ako se ne budeš sećao Boga, nećeš se ni moliti, a bez molitve duša neće istrajati u ljubavi Božijoj jer kroz molitvu dolazi blagodat Svetog Duha.“
Katarina: Često sebe prekorevamo jer nemamo dovoljno vremena za molitvu, koliko bismo želeli. Molitva se u svakodnevnom trku svede na kratke misli i blagodarenje ili zahvalnost Gospodu, ali ostaje žal što se svesrdnije i češće ne obraćamo Tvorcu. Pred spavanje i ujutro posvetimo vreme molitvi, ali uvek može više i usrdnije. Nada ostaje da ćemo kada deca još malo stasaju imati malo više vremena za molitvu.
– Možete li ići na letovanje ili zimovanje? Na koja ste poklonička putovanja išli?
Ivan: Ne baš svake godine, ali nekako uspevamo da odemo 5–7 dana godišnje na more u Crnu Goru, kao i kod dede i babe u selo Brvenicu u okolinu Pljevalja, jer to deci zaista puno znači, dok za zimovanje nemamo uslove, a sâm mnogo volim skijanje. Vikende često provodimo u Gornjem Milanovcu. Često obilazimo manastire u Srbiji, Crnoj Gori i Republici Srpskoj. Kada god možemo odemo do manastira Ostrog, Sveta Trojica u Pljevljima, Fenek, Tvrdoš i dr. Marko bi voleo da vidi Studenicu i stalno to pominje. Daće Gospod, otići ćemo.
– Mnoge ljude višedetnost asocira na siromaštvo, razne teškoće i materijalnu oskudicu. Zato se plaše i planiraju rađanje.
Katarina: Suprug i ja često govorimo na tu temu, da višedetnost nužno ne mora da znači siromaštvo, kao što se medijski plasira, na osnovu čega javnost gradi krivu sliku o višedetnosti. Vrlo često se priča o višedetnim porodicama kojima je potrebna pomoć, ali je svakako dobro da se pokažu i drugi primeri, kako bi se raskinuli ovi stereotipi, a time posredno ohrabrivali ljudi na višedetnost. Smatramo da svojim primerom uspevamo da ublažimo ovako krivo ukorenjene predstave o višedetnosti, barem kod ljudi u našem okruženju i ljudi koji nas poznaju.
– Je li bilo straha od porođaja? Sada je aktuelno pitanje vakcinisanja dece. Imate li poverenja u današnje vakcine, posebno Katarina kao farmaceut?
Katarina: Straha je bilo možda od prvog porođaja, od ostalih ne. Sva deca su rođena na Zvezdari u Gradskoj bolnici, gde sam išla na vežbe za trudnice, pre prvog porođaja kod jedne divne žene, babice Slavice Milić, koja mi je i danas iskrena prijateljica. Ivan je bio prisutan na prva dva porođaja i to mi je mnogo značilo (i njemu je bilo neprocenjivo iskustvo) jer su baš ta prva dva porođaja duže trajala. Svi porođaji su bili slični, samo što su poslednja tri znatno kraće trajala.
Ivan: Odlasci u porodilište prilikom rođenja četvrtog i petog deteta bili su zaista komični. Svi smo zajedno pratili mamu u porodilište, a dok je mama ubrzano disala u kolima i deca su je oponašala: ssss, ssss, ssss. To nam je ostalo kao anegdota. Ali, imamo i bolnih uspomena. Najstarija kćerka Jana je, s četiri godine, obolela od Vilmsovog tumora (maligni rak bubrega). Nakon nekoliko meseci lečenja, serije hemioterapija i operacije, Jana je danas zdravo dete. Katarina je bila u poodmakloj trudnoći s trećim detetom u vreme Janinog intenzivnog lečenja. Kasnije, mama Katarina je bila aktivna u udruženjima dece obolele od raka, neretko pomažući roditeljima koji proživljavaju slična iskustva s decom. Gospod je i tada bio snažno uz nas, nismo imali dilemu da je Svemoćni Zaštitnik uz nas, da nas sve osnaži i ohrabri. Naši bližnji su se čudili kako sve to preživljavamo lako i hrabro, ali mi smo sve vreme znali od Koga to zapravo dolazi.
Katarina: Nema zvaničnih informacija da vakcine nisu dobre. Svaka serija vakcina prolazi kroz analizu, ali s druge strane, farmaceutska industrija je u finansijskom pogledu jedna od najmoćnijih i kao da joj je to prioritet. Ne mogu da verujem u nečiju zlu nameru, ali sâm postupak primene vakcine je problematičan, prisila i ucena roditelja, da se oni ne pitaju ni za šta, oni koji su pred Bogom najodgovorniji za svoju decu.
Ivan: Pitanje je koliko naša zemlja danas može kvalitetno da ispita farmaceutske i prehrambene proizvode. Nedovoljno ulaganje u tehnologije za ispitivanje i nedostatak kadrova, verovatno ima uticaja i na lošija ispitivanja i na povećan rizik. Nekada, dok smo sâmi proizvodili vakcine, stvari su bile drugačije. Nama vernicima ostaje molitva i nada da će detetu biti dobro posle primanja vakcine.
– Imate li poruku ohrabrenja porodicama koje izbegavaju višedetstvo?
Ivan: Ako smo mi mogli, smatramo da mogu i drugi. Sebe smatramo prilično prosečnim ljudima i verujemo da bi većina ljudi, koji su verovatno sposobniji od nas, s lakoćom odgajali više dece. Gde ima mesta za dvoje, ima i za troje ili četvoro, samo je važno potisnuti svoj lični konformizam u drugi plan, i vrednovati život iznad svega. Čuli smo od glavnog i odgovornog urednika Pravoslavnog misionara, oca Olivera Subotića, koji često ide u Svetu Goru, da nas i monasi podržavaju, da u manastiru Hilandaru čitaju taj časopis, a ponajviše rubriku o višedetnim porodicama. To nas baš raduje jer je to pravi znak njihove podrške.
– Da li znate još neke višedetne porodice?
Katarina: Da, poznajemo nekoliko. Prijatelji Miloš i Branka Jakovljević iz Pančeva s četvoro dece, prijatelji Dragan i Bojana Pajić iz Trebinja s petoro dece i porodica našeg sveštenika Vida i Marije Milić iz Barajeva sa šestoro dece.
Pitamo decu šta vole u školi i u crkvi. Jana kaže da voli veronauku jer pevaju, crtaju, uče molitve, igraju se raznih kvizova, a Marko voli pesmu „Ljudi, likujte“, i otpevao nam je zajedno s Janom. U crkvi mu se dopadaju ikone i freske, a najviše kad na Svetoj Liturgiji služi u oltaru sa ocem Vidom. Zaista je crkva prelepa, freskopis su uradili vrsni freskopisci Vladimir Karanović i Veronika Đukanović. A petogodišnja Anđelija se pohvalila da i ona zna „Oče naš“ i umilnim dečjim glasićem izgovorila nam je tu molitvu sasvim pravilno. A mi smo na sve to rekli: Amin! Neka tako bude!
Razgovor vodila: Radmila Grujović
Izvor: Pravoslavni misionar, br. 361
Objavljuje se s blagoslovom urednika Misionara.
Najnoviji komentari