Prenosimo razgovor Sergeja Česnokova, predsednika ruske organizacije „Za život”, sa sada već počivšim arhimandritom Grigorijem (Zumisom), u to vreme igumanom svetogorskog manastira Dohijar.
Starac Grigorije Dohijarski: abortus je greh veka
Prvi utisak o Svetoj Gori: Lepota planinskih terena vulkanskog porekla, zabrinuti povici galebova, jako sunce i srećna lica monaha koja na Svetoj Gori doslovno blistaju na suncu.
Mislim da se svako, ko je razmišljao o ovom strašnom grehu našeg vremena, kao ubistvu u utrobi, o odbrani života, pre ili kasnije ozbiljno zapitao: a s kojim ciljem je zapravo tako neophodno braniti taj zemaljski život – pun tuge, bolesti, gubitaka i odricanja? Zbog čega deca treba da se pojavljuju na ovom svetu?
Pesnik Vasilij Žukovski, vaspitač jednog od ruskih imperatora (Aleksandra II), učio je prestolonaslednika da je glavni cilj vaspitanja – proživeti život na način dostojan hrišćanina, a glavni cilj samog života – naučiti se večnom životu.
Mnogi naseljenici Svete Gore odrekli su se produženja zemaljskog roda. Ali ti ljudi, kao niko drugi, nastavljaju duhovni porođaj Crkve, orodili su se s nebeskim žiteljima koji su ovde prisutni u mnogobrojnim moštima i na starim ikonama.
Monasi, u ime svojih nastavnika, staraca, maksimalno podržavaju porodicu – živu vinovu lozu, koja bi, da nije podržavana, propala i ne bi dala tako sladak i bogat plod.
Čim sam se iskrcao s broda i opet video ne samo muškarce, nego i žene, osetio sam da sam boravio među pravim muškarcima, očevima, koji kao najveću svetinju čuvaju nevinost i materinstvo, vraćajući im vaseljenski značaj.
***
Od moje prve posete Svetoj Gori ostao je snimljen intervju sa igumanom manastira Dohijar – arhimandritom Grigorijem (Zumisom).
Grčki manastir Dohijar poznat je kao najvredniji na čitavoj Svetoj Gori. Prodavnica ikona ovde često ne radi, jer iguman smatra da monasi treba da rade, a ne da trguju i da je, kako on misli, dosada najčešće uzrok svih grehova ljudskih. Sa starcem sam se sreo uveče, kada se on vratio u manastir posle dugog radnog dana. Zbog toga sam mu postavljao pitanja na zalasku sunca u senici pored manastira, s pogledom na zalazeće sunce.
***
Šta Vi možete da kažete o pokretu za zaštitu života u Grčkoj?
– U Grčkoj je sve počelo kada je jedan monah sa Atosa, koji se zove Nikodim (Belali), počeo da radi protiv abortusa: on je pomogao trudnicama i porodicama s više dece, iako je sam vrlo obrazovan čovek. On sada živi u Atini i mnogo radi u tom pravcu (otac Nikodim je umro prošle godine, prim. S.Č.). On živi vrlo skromno; mislim da nigde ne dobija novac za svoj posao. On se često obraća državi mnogobrojnim inicijativama da se pomogne porodicama s više dece, on poseduje taj talenat i ima samouveren nastup pred vlastima. Jer naš pravoslavni prilaz se sastoji upravo u tome da se govori da greh nije samo abortus, već da je i bilo koje protivozačeće smrtni greh.
Ja mislim da je abortus najveći greh prošlog i ovog veka. Evo u čemu je zlo: zahvaljujući abortusu i kontracepciji, seksualne veze među ljudima postale su slobodne i bez ograničenja.
Jedan poznati grčki pisac, starac Filofej (Zervakos), iguman manastira Longovard, koji se nalazi na ostrvu Paros, ovako je govorio: „Ne treba činiti abortuse. Rodite, krstite svoje dete i zakoljite ga – i imaćete manje greha kad dođe Sudnji dan, jer deca ubijena abortusom odlaze na onaj svet nekrštena.”
Tema rođenja dece i abortusa je vrlo složena i ona trebalo bi da u propovedi Crkve zauzima sasvim posebno mesto.
Kažu da je u Srbiji, pre katastrofe koja je razrušila celu zemlju i mnogo pravoslavnih hramova, došlo do izmene zakona i posle toga su klinike bile zalivene krvlju. I, eto, videli smo odmazdu.
Pojam abortusa je dobio takve karakteristike kao greh veka. Uostalom, vi znate kako protiče abortus? Ako se dete za vreme abortusa izvuče živo, onda medicinska sestra često, bez imalo milosti, lupa njime o pod ili stelažu kako bi ono umrlo. Ja se čak pitam: da li će taj greh biti oprošten ako ne bude pokajanja, i ne samo pokajanja, već pokajanja tokom celog života? Abortusi su apsolutno postupci đavola, koji se uvek protivio Bogu.
Monah Nikodim deli svoje časopise besplatno. I ako se budete bavili ovim poslom, ne očekujte finansijsku pomoć od države. Jer ako bismo skupili sve abortuse naših upravitelja, mogli bismo formirati ceo jedan nov narod…
Ja sam više od 40 godina duhovnik i slušao sam tako strašne stvari na ovu temu da ne želim ni da ih se sećam, a kamoli da govorim o njima…
Nažalost, ako u naše vreme čovek na ispovesti i kaže da je napravio abortus, to govori bez emocija, kao da je ubrao jabuku i pojeo je…
I to ne čudi, jer ako su ljudi prognali Hrista iz svog života, onda će oni i to raditi i mnoge druge, još gore stvari.
U naše vreme, ako Crkva zauzme pravu pravoslavnu poziciju – i oslanja se na kanone svetih otaca – većina naših savremenika mogla bi se pričestiti tek poslednjeg dana, kada bude predavala svoju dušu Bogu…
Jedino šta može zaustaviti taj greh jeste pokajanje, koga sada, nažalost, nema. U naše vreme čovek ne može ili neće da spozna da je od samog začeća pred njim već savršen čovek – ličnost, ipostas.
Sanjao je korito puno krvi iz kog su se pojavljivale dečje glave…
Postoji jedna interesantna priča napisana na nemačkom. Neki lekar je radio u porodilištu i svaki dan je radio nebrojeno mnogo abortusa i, naravno, dobijao prilično mnogo novca, zbog čega se njegova žena radovala.
A on se svaki dan vraćao kući s flašom viskija, sedao u fotelju, jednom rukom se držao za glavu, a drugom rukom za flašu. Žena ga je smirivala govoreći: ne brini – to su sve bale i sline. I jednog dana on više nije izdržao, razbio je flašu o njenu glavu. Ona je odmah umrla, a on dospeo u zatvor.
U zatvoru ga je posetila jedna žena, socijalni radnik, i pitala ga kako je mogao da počini takav zločin. I on joj je ispričao svoju priču. Rekao joj je da je zbog svog posla svaku noć sanjao jedan te isti san. Sanjao je korito puno krvi iz kog su se pojavljivale dečje glave i trljale mu zube. I to više nije mogao da izdrži i sada se u zatvoru oseća mnogo bolje, jer ga više ne proganjaju ti snovi…
Ovaj najstrašniji greh ubrzaće kraj sveta. Nažalost, ni duhovnici danas ne vagaju ispravno sve te stvari i to zlo se širi.
U toj maloj knjizi, koju sam izdao uz Božiju pomoć, ja sam naveo mnoge priče. Jedna od njih govori o ženi koja je bila u nezakonitoj vezi sa svojim bratom od tetke, pa su oni ceo kanal napunili krvlju od abortusa. Ona se kasnije udala i u tom zakonitom braku rodila troje dece. Jedanput je jedno dete motikom udarilo drugo i usmrtilo ga na licu mesta. Kada je ona istrčala čuvši krike i videla užas koji se dogodio, sama je iz sve snage zavrištala: „To je krv moje dece!” I to je bila prava istina. I upravo tako treba da vrište i kaju se svi koji su počinili ovaj strašni greh za koji će ih obavezno stići kazna: i ovde na zemlji, i u večnosti.
Čovek koji je napravio abortus ne mora više da počini nijedan greh – vrata pakla su mu otvorena
Možemo celu noć govoriti o ovom problemu, sve dok ne prestanu da vam rade i olovka i lampa (ja sam već držao upaljenu lampu, kako bih zapisao sve reči starca i prevodioca, brata Georgija, koji je sada monah Martirij. – S.Č.).
Ako je neki muškarac, ili njegova žena, napravio makar jedan abortus, on više ne može postati sveštenik i čeka ga gorka smrt. Čak ako je čovek finansijski pomogao da se abortus obavi – on ne može biti sveštenik.
Starče, mogu li da postavim škakljiva pitanja?
– Postavi.
A šta da radimo u ovoj situaciji kada su abortusi priznati zakonski i država troši poreski novac i na abortuse, a porez, između ostalog, plaćaju i sveštenici?
– To nije jedno te isto. Kada država uzima porez, ja moram to da platim. Rečeno je: „Caru carevo, a Bogu Božje.” A gde careve sluge troše taj novac?…To je već njihova krivica.
Starče, za vreme Drugog svetskog rata je, prema zvaničnim podacima, poginulo 60 miliona ljudi. Danas skoro isto toliko (55 miliona) u celom svetu gine od abortusa. To je zvanična statistika, a realna cifra je mnogo veća. Da li to možemo smatrati trećim svetskim ratom?
– I trećim i četvrtim! Štaviše – ja ću celokupno ovo pokoljenje nazvati Irodovim porodom.
Ali, ako je rat u toku, zašto onda s naše strane ima tako malo vojske? Šta da rade oni koji shvataju da je rat u toku i kako da se bore u takvoj situaciji?
Potreban je veliki pokret koji bi išao od svetovnjaka. Ne očajavajte što vas je malo. Od malog će biti više. Uostalom, ako mi vernici ne stavimo znak „stop”, onda tim pre ni drugi neće ništa razumeti ni uraditi.
Sa Grigorijem (Zumisom) besedovao Sergej Česnokov, avgusta 2011. godine.
Izvor: pravoslavie.ru, preneto sa portala pravoslavnaporodica.org.srb
Prevod: Biljana Sekicki i Pravoslavna porodica, mart 2015.
Najnoviji komentari