Kad je najstarije dete napunilo pet godina odlučio sam da ga navikavam na rad i počeo sam od pranja sudova. Jako me je nerviralo što je dete stalno htelo da se igra vodom. Ali, ma koliko da sam zahtevao od njega da prekine s nestašlucima, ništa nije uspevalo. Dete nikako nije slušalo.
„Hajde, peri sudove! Šta sam ti rekao?!! Prestani da se izmotavaš, uzmi tanjir i peri!” Za njega je pranje sudova postalo mučenje, a posle vike je još manje hteo da ih pere. Ista priča se ponavljala kad smo deca i ja posle dnevnog haosa uveče počinjali da spremamo igračke. Vikanje na decu, ćuške itd. Deci je bilo teško to da rade, zato što su, uzimajući igračke u ruke ponovo i ponovo želela da se poigraju s omiljenim igračkama. Čak sam počeo da padam u očaj – odakle u deci toliko neposlušanja.
U pomoć su mi pritekla sama deca. Jednom su posle gledanja filma o pticama izjavila: „Hajde da skupljamo igračke kao pelikančići.” Uzimali su donji kraj majice u zube i u džak koji se dobijao skupljali su igračke. Spremanje se pretvorilo u veselu igru. S pranjem sudova mi je pomogla kćerka: „Tata, ja ću biti kraljica posuđa, a Griša će biti kralj stolova.” Pranje posuđa se pretvorilo u brigu o svojim podanicima. Zaista, uzrast od tri godine do sedam godina je period igara. Deca u igrama usvajaju život, za njih to nije nestašluk, ona se prosto tako spremaju za život odraslih. I to treba imati u vidu.
U knjizi „Raznobojne bele vrane” poznatog dečjeg psihologa Irine Jakovljevne Medvedev postoji izvanredna glava „Lavre na kredit”. U ovoj knjizi autor govori o tome da roditelji, kao umetnici, treba detetovu dušu da oslikavaju svetlim bojama. Ako se dete stalno prekoreva zbog toga što ništa ne može da uradi uredno, da je aljkavac, lengov, huligan, škrtica, egoista itd., ono će uskoro zaista poverovati u sve to.
Mislimo da ćemo ga pritegnuti da bi se popravilo, da bi dokazalo da nije takvo, ali je efekat po pravilu suprotan. I dete će biti lenjo prosto zato što je stavilo masku lenjivca. A detetova duša, kao biljka, treba da teži ka nečemu. Ako dečak zna da je junak, da je jak, on će se truditi da pokaže svoju snagu i prihvataće se mnogih kućnih poslova za koje je potrebna muška snaga. A ako se pogrdno nazove „mlitavkom”, ono će na svaki način izbegavati ispoljavanje fizičke snage. Zato čovek ne treba da se plaši da hvali dete unapred (da daje „lavre na kredit”) pokazujući mu u kom pravcu treba da se kreće da bi postalo pravi čovek.
Irina Jakovljevna navodi jarki primer za to. Nakon što je sin po ko zna koji put očajnički plakao i pokušavao da se otrgne u zubarskoj ordinaciji, otac je došavši kući ispričao mami da se sin ovog puta držao veoma hrabro i da skoro da nije plakao. Majka se veoma obradovala ovakvom ponašanju sina, njegovoj hrabrosti. Sin je sa čuđenjem saslušao sve ovo, a sledeći put se zaista trudio da trpi iz sve snage. A i kasnije više nije plakao i ponašao se zaista hrabro. Mališan je određen da bude junak i on je dostojno obavljao svoj zadatak. Kad su pokušavali da ga grde i da ga nazivaju plačljivkom, on se ponašao kao plačljivko, zato što mu je bilo bolje da bude plačljivko, i da tako pokušava da izbegne neprijatan odlazak kod zubara. Teže je biti junak, ali pošto su dečaka nazvali junakom, on će pokušavati da dokaže svima da je takav.
Pred dečakom treba oslikavati lepu sliku muževnosti, snage, odlučnosti, hrabrosti. Pred devojčicom treba oslikavati sliku nežnosti, brige, saosećajnosti. I dete će znati prema čemu treba da teži. Realno ovo izgleda veoma jednostavno: „Dakle, ko je kod nas najjači? Grigorije, hajde, dođi, pomozi mi da donesem.” Dete je određeno da bude najjače i ono s radošću ispunjava ovu svoju ulogu. Upravo to su „lavre na kredit”.
Pritom ne treba da mislimo da varamo kad unapred hvalimo dete. Prosto, u njegovoj duši treba videti najsvetliju stranu i tada će se ova strana češće ispoljavati. Na primer, kad smo radili zadatke s najstarijim sinom u prvom razredu, mnogo smo se namučili dok nismo shvatili najprostije stvari. Čim bismo ga izgrdili zbog toga što je krivo napisao slova i zahtevali da počne da piše lepo, on je počinjao sve više i više da brlja. Pisao je isto tako loše, samo sad još i sporije. I ma koliko da smo vikali na dete i pretili mu, od toga nije bilo ništa bolje.
Uskoro smo promenili svoje ponašanje. U redu sa slovima uvek će se naći manje-više uspešno napisano slovo. Pokazujući ga, hvalili smo svog prvaka, između ostalog primećujući da ostala još ne mogu s njim da se porede: „Ova slovca još nisu baš nešto, ali zato ti je ovo slovo tako lepo! Stvarno, kao kod učiteljice!” I on je, isplazivši jezik, počinjao da se trudi da napiše isto tako lepo slovo da bi obradovao roditelje. Nada na najbolje, umeće da se u detetu raspozna ovo najbolje, jeste jedno od svojstava prave roditeljske ljubavi.
Iza spoljašnjeg neposlušanja mogu da se kriju i roditeljske greške, učinjene ranije. Kod nas i danas najstariji sin Grigorije ne voli preterano da pere sudove, pošto to kod njega izaziva mnoštvo negativnih asocijacija zbog toga što smo ga ranije grdili za vreme pranja sudova. Iako smo kasnije izgladili situaciju, radujući se njegovim uspesima i hvaleći ga zbog njih, prvobitni utisci su očigledno negde ostali. Zato kod kćerke pranje posuđa izaziva samo mnoštvo pozitivnih asocijacija i ona se skoro uvek s radošću odaziva na predlog da opere sudove.
Danas roditelji veoma često na duši deteta slikaju veoma tamnim bojama. Na primer, dete se uvija ispred televizora imitirajući pop-zvezde. Roditelji se, gledajući to, smeju i oduševljavaju. Dete vidi da se to svima sviđa, da ga zbog toga hvale. Znači, kasnije će se celog života truditi da se izmotava. Roditelji će kasnije tražiti od deteta da se ponaša pristojno, pa se čude: „Ali nismo ga tome učili!” A u stvari ga jesu učili – kad su se dobrodušno smejali, kad nisu prekidali dete.
U stvari, mi učimo decu mnogim stvarima, a da ni sami ne shvatamo da to činimo. Tek kad je dete napunilo pet godina, počeli smo ozbiljno da obraćamo pažnju na to da najstarije dete prekida starije, upada u razgovore. Tek tada sam se setio kako sam ga ja praktično učio tome. Dobro se sećam situacije. Dete ima tri godine. Kod mene je došao jedan sveštenik, razgovaramo u kuhinji. Dotrčava sin, prekidam razgovor i svu svoju pažnju prebacujem na dete. Negde unutra mi je nešto došaptavalo da je sveštenik došao iz daleka, da je razgovor važan, ali ponos zbog toga što gajim sina, zbog toga što je tako spretan i jak, odnela je prevagu. I sveštenik i ja smo ganuto slušali dečje tepanje. To nije bilo samo jednom, i svaki put je dete dobilo lekciju da je on centar zemlje i da je važniji od bilo kog gosta, da su roditelji dužni da razgovaraju s njim, a ne s drugim čovekom.
Odlomak iz knjige „Pravoslavna porodica”, jereja Ilije Šugajeva
Najnoviji komentari