Na samom početku važno je reći par reči o „pravom”. Pod pravim se često misli na idealnog, u svemu odgovarajućeg partnera sa kojim bi odnos bio lagan, bez previše trzavica, razmirica, čestih svađa. Sa „pravim” nema problema oko usklađivanja.
Svako od nas ima svoje lične poglede na svet, želje, ciljeve. Volimo različite stvari, na različit način, slušamo različitu muziku, pijemo različitu kafu, izlazimo na različita mesta i družimo se sa različitim ljudima. Verovati da „prava” osoba radi i voli isto što i mi iracionalno je i siguran je znak da nećemo imati mnogo sreće da je nađemo, budući da ne postoji.
U nekim ranijim vremenima, ne tako davnim, pre nešto manje od jednog veka, problematika izbora partnera nije ni postojala jer je taj posao bio poveravan roditeljima. Oni su spram običaja, kulture, društvenog statusa, imovinske karte i sličnih parametara odlučivali ko će biti odgovarajući životni saputnik njihovoj deci. Danas je situacija sasvim drugačija. Zatrpani svakojakim očekivanjima od partnerskih odnosa često možemo okusiti neuspeh.
Zato je na samom početku, kada je odabir partnera u pitanju, važna svest o tome da će biti potrebno vreme i strpljenje kako bi se budući odnos izgradio. U startu je važno da se obe strane usaglase oko najvažnijih stvari, oko onoga što oboje smatraju da im je u životu najvažnije. To može biti porodica, prijatelji, karijera, novac, religija, mesto življenja, željeni broj dece ili nešto drugo. Govorimo o onim stvarima oko kojih nema pregovora, već su one takve kakve su i ne želimo ih menjati ili ih se odreći zarad partnera. Ako se na tom polju postigne dogovor, tj. oboje se usaglase, onda je vreme da se krene na sledeći nivo.
Drugi nivo „pregovora” treba da sadrži sve ono što volimo da radimo kada se zabavljamo ili odmaramo. Odlazak u šetnju, na more, planinu ili u banju. Češće ili ređe druženje s prijateljima, izlasci u paru ili svako za sebe i slične stvari. Prvo polje o kom je bilo reči tiče se same forme ili oblika života kakav želimo da živimo, važnih moralnih, etičkih, verskih i drugih načela kojima je život oblikovan, dok se drugi deo tiče razonode, načina uživanja i kreiranja svakodnevnih zadovoljstava.
Lepo je verovati da će ljubav uspeti da uskladi dvoje ljudi, ma koliko oni bili različiti, i da će se radi te ljubavi oboje odreći onoga što im je važno. Ali ljubav to ne radi, jer ljubav nije sila koja nešto menja već naziv za odnos koji dvoje ljudi grade. Ljubav je odluka da dvoje budu zajedno iako postoje razlike, ali ta odluka će biti doneta samo ako te razlike nisu nepremostive, tj. ako gubitak nije preveliki.
Kakva bi to ljubav bila, ako bi neko od partnera morao da se odrekne nečega što mu je od neprocenjive vrednosti, npr. vere, prijatelja ili određenog člana porodice, ili posla za koji se školovao i kom je posvetio svoje vreme, trud, osećanja? Zamislite devojku koja treba da se odrekne svoje želje da ima veliku porodicu i kuću na selu zarad dečka koji želi da živi u soliteru u centru grada, a možda će u nekom trenutku života poželeti jedno dete, kada njoj uveliko bude prolazilo najlepše vreme da se ostvari kao majka. Realno je da su neka odricanja nužna, ali ta odricanja ne smeju biti takva da kao posledicu imaju osećanje velikog gubitka, jer će pre ili kasnije osećanje nezadovoljstva biti snažnije od želje da odnos opstane.
Na partnerski odnos treba gledati kao na jedan veliki projekat koji će svoje plodove davati u budućnosti. Uspeh svakog, pa i ljubavnog projekta zavisi od mnogo faktora. Najpre od same ideje na kojoj projekat počiva, a to su one najvažnije vrednosti koje su pomenute, ali zavisi i od raspoloženja i osećanja zadovoljstva koje imaju zaposleni na projektu, a to je ona druga pomenuta grupa koja se tiče radosti življenja.
A za sve to potrebno je vreme i strpljenje.
Tako se izbor životnog partnera i ne razlikuje mnogo od izbora prijatelja ili poslovnog partnera. Sastavljanje spiska očekivanja od „pravog” i od odnosa s njim može u velikoj meri rasvetliti neke naše ranije neuspehe, a omogućiti buduće uspehe, jer na tja način imamo priliku da dobro razmotrimo sve ono što očekujemo od partnera, da odredimo šta je ono čega se možemo odreći, a čega ne želimo da se odreknemo. To je pošteno i prema „pravom” i prema sebi. Na kraju krajeva, svaka osoba može biti „prava” za partnerski odnos u onoj meri i na onaj način na koji usaglasimo naše životne vrednosti, želje, ideale i težnje.
Autor: Filip Stojković, psihološki savetnik
Izvor: Kako naći „pravog” partnera?
2 Komentara