Ove priče zapisali su čitaoci nekoliko gruzijskih novina i časopisa. One govore o čudima koja su svuda oko nas i o jednostavnim istinama koje tako često zaboravljamo: da bismo imali srećnu porodicu, potrebna je ljubav koja „ne traži svoje, ne razdražuje se, ne misli o zlu” (1 Kor. 13:5), što znači da iznad svega treba da praštamo i da se staramo o drugima.
Prva priča koju prenosimo s portala orthochristian.com jeste potresna ispovest jedne gruzijske bake.
Nepriznati unuk kog smo odbacili jedini se stara o nama
Meni su 72 godine. Čitavog života bila sam verna mojim moralnim načelima i uvek sam isto to zahtevala i od bližnjih. Nekada sam predavala u školi, pa su me svi znali kao časnu osobu.
Odgajila sam dvoje dece ali, nažalost, oni nisu povukli na muža i mene. Ali to je druga priča. Sada želim da govorim o jednoj greški koju sam napravila i koju nikako sebi ne mogu da oprostim.
Pridržavala sam se tradicije koju su nam preneli roditelji. Za njihovu generaciju neverstvo je bilo nešto nezamislivo. Trudila sam se da i mojoj deci usadim iste vrednosti. Ali, da sve bude ironično, u životu nas zadesi sve ono što najviše pokušavamo da izbegnemo.
Moj sin je prevario svoju ženu i imao vezu s drugom ženom, iako je tada već imao dvoje dece. Kad sam za to saznala, bilo je prekasno. Mada nisam bila baš zadovoljna snahom i mislila sam da ona nije najbolji izbor za mog sina, svesrdno sam stala na njenu stranu i dala sve od sebe da se ta vanbračna veza okonča.
„Izbaciću te iz kuće!”, pretila sam sinu.
Istovremeno sam ohrabrivala snahu: „Tvoju porodicu niko neće rasturiti!”
U međuvremenu, istraživala sam prošlost te druge žene i otkrila tajnu za koju moj sin nije znao. Do tada se bunio i govorio: „Ona je pristojna žena! Nemoj da pričaš ružne stvari o njoj!” E sad sam ga suočila s činjenicama i otkrila mu pojedinosti o njenoj prošlosti.
To saznanje dovelo je do željenog sukoba između mog sina i te žene. Najzad je uvideo da mu je njegova porodica najvažnija na svetu i više nije varao svoju ženu.
Međutim, još nismo stigli ni da odahnemo, a ova priča se ponovo pokrenula. Tri meseca posle toga saznala sam da je ta raspusnica trudna. Nije bilo sumnje u to ko je otac deteta. Upala sam joj u kuću i zahtevala da abortira. Odgovorila je da je fetus previše veliki i da lekari neće da rizikuju, te da moram da se pomirim s tim.
Možete da zamislite koliko sam patila i brinula se, kao da će dete da umre, a ne da se rodi. Svakoga dana ponavljala sam sinu da ne sme da prizna dete te žene za svog sina jer on već ima zakonitu decu i to mu je dovoljno.
Dečak se rodio. Naravno, nisam otišla da ga vidim, niti sam dozvolila sinu da to uradi. To dete nisam smatrala svojim unukom.
Njegova majka je pokušala da svom sinu obezbedi naše prezime, ali smo to kategorički odbili. Trudila se kako je znala i umela da njen sin bude u kontaktu sa svojim ocem, ali ja sam se isprečila pred njom kao kineski zid.
Jednog dana je dovela dete kod mene i rekla: „Pogledaj, on je slika i prilika tvog sina!”
I zaista je bilo tako. Ali ja sam okrenula glavu od dečaka i kazala: „Šta bi bilo da moj sin ima decu s drugim ženama? Ne pada nam na pamet da ih sve priznamo! Ima dvoje zakonite dece i to je dovoljno.”
Ona mi je na to odgovorila: „Jednog dana ćeš se pokajati zbog tih reči.”
Podrugljivo sam se nasmejala i mi smo se rastale. Godinama ih nisam više videla. Neko vreme se majka i njen sin nisu pojavljivali u našem životu. Samo smo povremeno čuli glasine o njima. I moj sin je prekinuo svaki kontakt s njima. Bio je zatrpan sopstvenim problemima. Osim toga, njegova žena je sad bila u prednosti pa on do dana današnjeg radi samo ono što mu ona kaže.
Moja snaha je odgajila ćerke tako da me mrze. One se više ne sećaju ničeg dobrog što sam za njih uradila, iako sam uradila mnogo toga, pa čak im sačuvala porodicu.
Moje unuke snahinu majku zovu „baka”, a meni se obraćaju drsko i deru se na mene kao da sam dete. Ne živimo zajedno. Ponekad prođe godinu dana da ne pozovu svoju babu i dedu, niti dođu da nas posete. Sin nas zove samo zato što oseća dužnost prema nama i stalno govori da je zauzet.
Ćerka mi se udala u inostranstvu i nema dece.
Na moju veliku sramotu, jedina osoba koja se sad stara o meni i mom mužu jeste upravo onaj dečak koga nismo hteli da priznamo za unuka. Kupio je kuću pored nas. Sam je došao do nas i rekao da se ne ljuti na nas. Njegova majka ne govori s nama, ali mu barem ne brani da priča s nama.
On je pravi muškarac – postao je ono što sam želela da moj sin bude. Kad god nam nešto zatreba, on odmah dođe do nas (kao da predoseća) i donese nam hranu, lekove i ostalo.
Moja snaha je ljuta što smo tako bliski s njim. Ali nije me briga. Pokušavam da se iskupim za nepravdu koju sam nanela njemu i njegovoj majci jer me savest izjeda iz dana u dan.
Vaša verna čitateljka
Časopis Sarke 26.04.2017.
Autor: Marija Saradžišvili
Prevod: Centar za život
Izvor: On Simple Miracles in Family Life – Several Stories from Georgia
Najnoviji komentari