Učiteljica u osnovnoj školi dala je učenicima zadatak da napišu sastav o tome što bi želeli da im Bog učini. Na kraju dana, dok je ocenjivala sastave, pročitala je jedan koji ju je dosta potresao.
Njen muž, koji je upravo došao kući, ugledao ju je uplakanu i upitao: „Šta se dogodilo?”
„Pročitaj ovo”, odgovorila je, „to je sastav jednog od mojih učenika.”
„Bože, večeras te molim da mi učiniš nešto vrlo posebno. Učini da postanem televizor. Želim da zauzmem njegovo mesto i da živim kao televizor u mojoj kući.
Želim da imam svoje posebno mesto i da se moja porodica okuplja oko mene. Želim da me shvataju ozbiljno dok govorim. Želim da budem centar pažnje i da me slušaju bez prekidanja i pitanja.
Želim da budem s tatom kad dođe kući s posla, čak i kad je umoran. Želim da me moja mama želi čak i kad je uzrujana, umesto da me ignoriše. Želim da se moja braća bore kako bi bili sa mnom.
Želim da vidim kako moja porodica sve ostavlja sa strane, barem ponekad, samo da bi provodila vreme sa mnom. I na kraju, ali ne i manje važno, želim da ih usrećim i zabavim.
Bože, ne tražim previše. Samo želim da živim kao televizor!”
U tom trenutku ganuti muž je rekao: „O, Bože, jadno dete. Kakve grozne roditelje ima!”
Žena ga pogleda i reče: „Ovaj sastav napisala je naša ćerka!”
Najnoviji komentari