Valerij Iljin govori o radu u Centru za brigu o duši „Sveti Jovan Kronštatski“ u Moskvi. Ovaj Centar otvoren je na inicijativu profesora i doktora medicinskih nauka – jeromonaha Anatolija Berestova, kao i grupe pravoslavnih lekara, psihologa i pedagoga, s ciljem ukazivanja pomoći licima koji su postradali od totalitarnih sekti i okultizma.
Međutim, tokom vremena Centru su sve više i više počeli da se obraćaju narkomani i njihovi roditelji. I to očigledno nije slučajnost. Praksa pokazuje da su psihološke i socijalne karakteristike narkomanske zavisnosti, zavisnosti od sekti kao i alkoholne zavisnosti imaju mnogo toga zajedničkog. (Nije slučajno ni to da niz sekti koristi narkotička sredstva u svojoj praksi.)
Zato, kada govorimo o zavisnostima ovde podrazumevamo sve tri pomenute vrste zavisnosti.
* * *
Zavisnost predstavlja posebno unutrašnje čovekovo stanje. Ono se uvek karakteriše gubitkom ličnosti u ovoj ili onoj meri, slobodi volje – te ključne osobine ličnosti (dara Božijeg) koja izdvaja čoveka od drugih živih stvorenja.
U čemu je roditeljska krivica?
Mnogi se, gledajući novorođeno dete dive, videći u njemu čisto, neporočno stvorenje. Zapravo, dete se ne rađa kao sveta, niti kao bezgrešna, ni prosto dobra osoba. Kakvo će ono postati umnogome određuju roditelji. Upravo se od njih pre svega dete uči i dobrom i lošem. Odmah ćemo reći da razmatrajući porodične probleme, ostavljamo u zagradi porodice s jako izraženom psihološkom ili socijalnom patologijom (tih istih alkoholičara, narkomana, itd.). Uzroci poremećaja tamo leže na površini. Deca su često neželjena i nepotrebna.
Međutim, šta sa porodicama koje se uobičajeno naziva „pristojnim“, gde se brinu (često i preterano) o deci, iskreno im želeći dobro? Veliki procenat mladih ljudi koji stradaju od jedne ili druge zavisnosti – narkomanske, alkoholne, psihološke – izlaze upravo iz takvih porodica. Tragični, bez preuveličavanja, paradoks „ovoga sveta“ sastoji se u tome da su i u takvim porodicama deca često prinuđena da preživljavaju, a ne da žive; preživljavaju upravo moralno, psihološki, a često i fizički.
Istraživanja niza stranih stručnjaka (i ona u potpunosti potvrđuju naše iskustvo) svedoče da apsolutna većina ljudi koji stradaju od zavisnosti nikada u svom detinjstvu nisu imali mogućnost da svojim roditeljima kažu „ne.“ Pod ovim se ne misli na histerično-afektivno ponašanje razmaženog deteta, već na normalno ljudsko „ne.“ „Ne“ čoveka koji ima pravo na sopstveno mišljenje, koji je uveren u to da njemu bliske osobe nisu ravnodušne na to mišljenje.
Nažalost, mnogi roditelji zaboravljaju i, štaviše, čak i ne naslućuju činjenicu da je dete od trenutka rođenja čovek, to jest, venac Božijeg stvaranja, a ne nečija imovina, raskošna igračka i legalno sredstvo za zadovoljenje svojih hirova.
Dete od najranijeg uzrasta usvaja da direktni i pošteni protest koji odražava njegovo realno unutrašnje stanje neće biti prihvaćen i shvaćen od strane odraslih, da će za sobom povući neizostavno uznemirenost (nije suštinski važno da li će to biti histerične suze majke ili ćušku od oca). A to se dešava zato što su oni o tome kakvi treba da budu mame i tate učili od svojih mama i tata, i tome će učiti i svoju decu. Tako se i predaje, iz generacije u generaciju, poput prokletstva, „nasleđe“ koje se zove dominantni ili jednostavnije rečeno, pritiskajući roditelj.
O ukusnoj i zdravoj hrani
ili šta je zajedničko heroinu i tanjiru slatke kaše
Pri takvom modelu ponašanja dete od najranijeg uzrasta usvaja da direktni i pošteni protest koji odražava njegovo realno unutrašnje stanje neće biti prihvaćen i shvaćen od strane odraslih, da će za sobom povući neizostavno uznemirenost (nije suštinski važno da li će to biti histerične suze majke ili ćušku od oca). Nasuprot tome, spoljašnje pokazivanje pokornosti i slaganje s mišljenjem starijih dovodi do nagrada, poklona i, glavno – štiti dete od neprijatnosti i neudobnosti.
Uzmimo jednostavni primer koji je poznat svima koji imaju decu. Dete odbija da jede bilo šta, ili neko određeno jelo. U mnogim porodicama to izaziva buru negativnih osećanja kod mama i baka. A uzalud! Na početku dete nikada ne odbija iz hira, ono odbija jer zaista u tom trenutku ne želi da jede! Njegovom organizmu hrana nije potrebna! I ovo objektivno stanje, bez sumnje, ostaje i onda kada se mali čovek iz gorkog iskustva uverava da je bolje pokazati spoljašnju pokornost i početi sa jelom, tačnije, praviti se da jede.
Dolazi do razdvajanja unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta kod deteta. Dete stavlja masku. Uči se da bude lukavo i da laže.
Međutim, to još nije sve. Taj ugušeni protest, kao i neophodnost skrivanja svog istinskog stanja izazivaju osećanje poniženosti i stida. Oni rađaju agresiju prema roditeljima koja, iz razumljivih razloga, ne može da se otvoreno izrazi ili se pokazuje u iskrivljenim, destruktivnim oblicima (jedna od takvih formi u starijem uzrastu može biti odlazak – bilo odlazak iz kuće, ili u sektu, narkomaniju, alkoholizam) ili ona postaje takozvana „autoagresija“ – to jest, agresija koju dete usmerava na sebe (pošto sve vrste zavisnosti dovode do samorazaranja ličnosti, one mogu biti jedna od formi autoagresije).
Roditelji koji na jedan ili drugi način pokušavaju da izazovu ili pojačaju kod deteta osećanje krivice (koristeći se suzama, „vidi koliko me boli to što radiš…“, „oteraćeš baku u grob“, itd.) treba da znaju i upamte: samim tim oni udaljuju dete od istinskog kajanja.
S velikom dozom sigurnosti može se reći da:
– Taj poročni mehanizam, čak ako čovek i ne postane žrtva zavisnosti, svejedno na neki način eksplodira i unakažava mu život.
– Ako u ranom detinjstvu, u procesu porodičnog vaspitanja nisu formirane psihološke osnove zavisnosti, već obrnuto, ako su postavljeni zdravi načini reagovanja na situaciju, čovek je praktično osiguran od narkotičke zavisnosti, rizika da upadne u destruktivnu sektu ili, u velikoj meri, osiguran je od opasnosti od alkoholizma.
Kako nahraniti vukove, a pritom sačuvati ovce
(primeri zdravog i produktivnog ponašanja odraslih)
Navedimo primer zdravog i korisnog ponašanja odraslog. Uzmimo istu situaciju za primer – dete odbija da jede. Vriska, buka, trka, suze. Sve se odvija na vikendici. Na terasu izlazi tetka mališana.
– Šta se dešava, zašto viču?
– Pa eto…
– Neće da jede? Odlično! Ja se upravo spremam u šumu po pečurke, hoćeš sa mnom?
Suvišno je i reći da je predlog sa ushićenjem prihvaćen.
– Samo, povedi računa: nikakve sendviče nećemo nositi sa sobom i zadržaćemo se duže.
Komentar prolazi mimo ušiju. „Kukavac“ je spreman ne samo za šumu bez sendviča, već i za Severni pol bez kape.
Nakon par sati na terasi je ponovo trka. Srećna baka i zabrinuta mama lupaju tanjirima i loncima, ne uspevajući da postignu da iznesu hranu svome čedu koje brzinski jede i prvo i drugo i treće jelo tako da sve pršti.
Postavlja se pitanje zašto se tako jednostavnog i efikasnog rešenja nisu dosetili drugi odrasli? Nije neka velika mudrost činjenica da fizička aktivnost na svežem vazduhu ili, jednostavnije rečeno, šetnja po šumi – izaziva apetit.
Cela stvar je zapravo u odsustvu želje ili u nesposobnosti da se napravi makar korak na stranu od utabane staze. I baka i mama su videle pred sobom zadatak da nahrane mališana. Unutrašnji glas im je govorio: „Da bi dete odraslo zdravo, mora da se na vreme i pravilno hrani“. Međutim, paradoks je u tome da su, iskreno smatrajući da se tobož brinu o mališanu, odrasli zapravo zauzeli apsolutno egoističku poziciju.
Nekada davno baka je usvojila od svoje mame: „Dobra majka uvek ima nahranjeno dete!“ Ovu zapovest je ona predala svojoj ćerki. I sada obe imaju unutrašnji stav: ako dete nije nahranjeno na vreme – roditelji su loši.
I želja da se ostane „dobra devojčica“ koja ispunjava roditeljske naredbe, ove dobre žene koje vole dete činila je da budu neslobodne. Ova želja im nije dozvoljavala da čak ni na trenutak ne pogledaju na situaciju očima mališana, da se zapitaju: Šta je stvarno detetu potrebno?
U tome je suština dominantnog roditelja i „generacijskog prokletstva“ u mnogim porodicama.
Dešavaju se i situacije druge vrste, kada je korisno omogućiti detetu da pogleda na svoje ponašanje očima drugog.
Jedan čovek je poslao svog osmogodišnjeg sina za raspust kod bake u drugi grad.
Svaki put kada bi slala unuka u prodavnicu, baka mu je davala novac za sladoled, ili mu je dozvoljavala da kusur ostavi kao džeparac. Jednom je otac došao u posetu da obiđe mališana. Njegova poseta se podudarila sa boravkom putujućeg zoološkog vrta koji je mališan jako želeo da vidi. Uoči posete zoo-vrtu muškarac je, šaljući sina po hleb, neočekivano čuo: „Daj mi za sladoled, tada ću otići!
– Šta, ti mi činiš uslugu za koju moram da ti platim?, pitao je otac.
– Baka mi uvek plati zato što idem u prodavnicu. Ja mogu da živim i bez hleba!
Heroj naše priče ništa više nije rekao i dao je potrebnu sumu novca.
Sledeći dan, od ujutru dete u stopu prati svog oca:
–Tata! Kada ćemo konačno da odemo da vidimo životinje?
–Čim mi platiš za pivo, odmah idemo!
– Je l’ se ti to šališ?
– Ne, ne šalim se. Ti možeš da živiš bez hleba i uzimaš od bake novac da bi joj pomogao. A ja u potpunosti mogu da živim bez zoološkog vrta. Zašto ne bih uzeo novac od tebe za to što ću da idem tamo sa tobom?
Nakon ovog razgovora za pamćenje, harač za odlazak u prodavnicu se prekinuo.
Navedeni primeri zdrave i efikasne reakcije odraslih ni u kom slučaju ne predstavljaju gotove preporuke. Ne tražite recepte.
Verujte sebi, oslonite se na volju Božiju, molite urazumljenje od Gospoda na koji način da postupate sa detetom, da pronađete reči koje su potrebne upravo njemu, delujte spontano. Tada će rešenje obavezno doći kao samo po sebi. Ako se javljaju značajne teškoće, ne tražite neprijatelje spolja, obratiti se unutar sebe.
Čoveku je obično teško da sam objektivno i jasno vidi svoje duhovne i duševne probleme. Zato nemojte zanemariti pomoć, idite svešteniku, psihologu, mudrom i iskusnom pedagogu, glavno je, ne ponavljajte jedne te iste greške.
Zapamtite: jedne te iste grabulje na koje stajete neprestano, na kraju postaju smrtno opasne!
Kraj prvog dela.
Autor: Valerij Iljin
Prevod: Stanoje Stanković
Izvor: www.imanade.org
Najnoviji komentari